1
Film o istoriji grupe Električni orgazam, „Evo sada vidiš da može“, jedan je od najambicioznijih poduhvata kada je reč o kinematografskom obrađivanju rokenrol istorije u Srbiji. Rađen je preko dve godine i traje 147 minuta – dokumentuje 40 godina rada Električnog orgazma, na vrhunski produkcijski način, onako kako se to radi svuda u svetu, kad su pitanju važne kulturne teme.
Zbog toga što je pravljen u uslovima pandemije, sama priča o njegovom nastanku potpuno je nesvakidašnja. Kao i bend o kome govori. Povodom prikazivanja filma „Evo sada vidiš da može“ na ovogodišnjem Dok’n’ritam Festivalu, u sredu 15. juna u Amfiteatru Doma kulture Studentski grad sa početkom u 21 čas, govore ključni akteri njegovog stvaranja.
Slobodan Simojlović, reditelj filma:
Kako si pristupio radu na filmu „Evo sada vidiš da može“?
– Od početka rada na filmu želeo sam da uspostavim vezu između vremena i umetničke akcije – u ovom slučaju rok poezije i muzike. Tadašnja estetika bila je opterećena problemom odnosa između umetnosti i stvarnosti. Unapred sam odustao od ideala dokumentarnog filma zvanog „slika stvarnosti’“. Želeo sam da u filmu imam samo „stvarna“ sećanja, odnosno one memorabilije oko kojih su i autori i rok bend imali konsenzus.
Šta je bila tvoja prvobitna namera, a kako je na kraju početna ideja izgledala u onoj konačnoj realizaciji?
– Učinila mi se interesantnom ideja da narativni tok bude vođen subjektivnim doživljajem jedne žene koja je u vreme nastanka Električnog orgazma imala samo 13 godina. Mislio sam da je to najednostavniji način da objasnim, kako neko, uz svoje klasično obrazovanje, preko noći počne da veruje više ljudima na rok sceni, nego svojim školskim profesorima. To se ipak nije dogodilo, jer je potencijalna junakinja Zorica Kojić, žrtvovala svoju ulogu u dokumentarcu, zarad profesionalnog novinarstva, vodeći nas kroz film.
Kako si se borio sa ograničenjima, pre svega vezanim za virus kovid-19? Da li su neka mesta bila nedostupna, a neka jednostavno nestala tokom vremena? Takođe i ljudi?
– U dokumentarizmu, kao i u nadrealizmu ili zenitizmu, minus je jednak plusu, Koncert u Studiju 6 Radio Beograda još uvek ne znam da li smem da nazovem koncertom, jer je na kraju bilo dozvoljeno prisustvo samo tridesetak ljudi, uključujući i ekipu. Ali, onda smo shvatili da sve te prepreke koje se postavljaju pred naše junake, možemo koristiti baš kao i u dramaturgiji igranog filma. „Zahvaljujući“ kovidu dobilli smo jednu čvrstu scenarističku podlogu. Bend koji pokušava da obeleži četrdeset godina postojanja i neku spoljnu, gotovo nadnaravnu silu, koja mu to onemogućava. Ono što je bilo loše jeste da u proizvodnji dokumentarnog filma, u određenim segmentima, mora postojati kontinuitet, a mi smo morali da pravimo pauze, jer su se i članovi ekipe i članovi benda razboljevali.
Koja ti je najupečatljivija scena ostala u sećanju tokom rada na filmu, a ko najomiljeniji učesnik?
– Pamtiću put u Niš. Tu sam osetio pravu atmosferu rok benda. Kombi – mada verujem da je njima kombija preko glave – bekstejdž i divna publika. Tada sam shvatio koliko članovi Električnog orgazma vole to što rade. Menadžer je rekao: „Može i samo pola sata“, a oni su svirali dva sata i četrdeset pet minuta. Svi smo osetili koliko uživaju u tome. Pre rada na dokumentarnom filmu, poznavao sam samo Švabu i Pačeta. Švaba me je jednom odveo na sedeljku kod pokojnog Čavketa. Shvatio sam, ipak, da je ono što krasi ovu grupu talentovanih, ludih i neuhvatljivih individualaca, to što su u međuvremenu postali celina. To bi, siguran sam, morao da bude ideal svakog dobrog benda.
Da li bi nešto uradio sada drugačije da možeš? Hoće li film imati neki nastavak?
– Sasvim sigurno bih snimio nešto o bubnjaru koji je svirao na prvoj ploči benda – Branku Mangu. A, nastavak? Kad sam bio vojnik, dobio sam zadatak da slovenačkim učenicima održim predavanje o Vuku Karadžiću. Bio sam zaista šokiran kada sam shvatio da posle mene predavanje o Stonsima drži Marko Brecelj. Članovi Orgazma, ubeđen sam, bili bi sjajni profesori. Zamislite dvočas: Ljuba i Gile, uvod u Rolingstonse, pa zatim dvočas Banana o Hendriksu, a posle velikog odmora Švaba i Pače ispituju o Cepelinima. Takvoj bih turneji voleo da prisustvujem.
Biljana Maksić, scenaristkinja filma:
Koja je bila tvoja početna ideja za film „Evo sada vidiš da može“?
– Za početak je to bila ljubav prema sopstvenoj mladosti i odrastanju. Mogućnost da se sazrevanje mene i mojih vršnjaka prikaže drugima. Da se sa gledaocima podeli doživljaj sveta jedne grupe ljudi koja je pre četrdeset godina stvorila nešto što postoji i dan danas kao deo kulture ovih prostora. Namerno ne kažem rok kulture.
Da li se scenario menjao tokom vremena i prilagođavao aktuelnim događajima?
– Naravno. Prva promena je bila uzrokovana pojavom pandemije korona virusa. Ovo je dokumentarni film, i podrazumeva da se u njemu prikazuju i društvene okolnosti koje uvek utiču kako na privatni, tako i na umetnički život i stvaranje. S druge strane, stvaranje filma je kolektivni čin – menjalo se kroz razgovore i pokušaje da se objasne doživljaji sveta i drugih, a ne samo svoj.
Koji učesnici i scene iz filma su tvoji najomiljeniji?
– Sve vezano za Švabu, basistu benda. Verovatno je to posledica što ga dugo poznajem i što sam u jednom trenutku radila sa njegovom tadašnjom ženom, Ivanom Korolijom, kostimografkinjom, pa smo se družili. A onda se dugo, dugo nismo videli. Mnogo mi je drago što sam ponovo radila sa Draganom Ambrozićem – prisetila sam se „Popovanja“, i sa Zoricom Kojić, jer sam se prisetila nekih lepih događaja sa TV Beograd. I sve vezano za režiju, jer sam napokon upoznala Bobana Simojlovića, svog komšiju, sa čijim sam ocem radila.
Onda, Dušan Vesić, jer sam sa njim radila „Rokovnik“. Pa Pera Janjatović, jedna od prvih osoba koju sam upoznala iz sveta rokenrola kad sam došla u Beograd da studiram.
Fotograf Branislav Rašić, koji je u jednom trenutku možda bio u vezi sa sestrom Branka Vukojevića, ili su samo oboje živeli u Londonu – i o njemu sam slušala legende i kao vrlo mlada se divila fotografijama. Gile, sa kojim sam pre 30 godina tri dana radila intervju – koji nikada nije objavljen, jer ga je pomenuti Branko izgubio. Jovec, sa kojim sam se baš družila i kojem sam otkrila supu od luka. Bojim se da ako nastavim da nabrajam ne napišem roman, a za to trenutno nemam vremena, hahahha…
Po čemu je ovaj film važan, koju on glavnu poruku nosi?
– Mislim da je bolje pričati o temama i idejama nego porukama. Ovaj film pokazuje da svako ima svoj put individuacije i da je to za svakog pojedinca najvažnije. I da to traje sve dok nas bolest i neminovni kraj života ne ometu da stvaramo i odrastamo. Možda se nastavlja i posle, ali to ne znamo. Zato ostanimo radoznali, što možda može biti poruka. Valjda.
Četrdeset i nešto godina kasnije, da li je film uspeo da osvetli vreme „novog talasa“ i ulogu Električnog orgazma u tim prevratničkim rok događajima?
– Apsolutno!
Srđan Gojković Gile, osnivač i frontmen Električnog orgazma:
Šta si najpre pomislio kad si saznao da RTS snima film o Električnom orgazmu?
– Pa, da je bilo krajnje vreme da se uradi jedan dokumentarac o bendu, takvog tipa.
Da li si imao na umu konkretne ljude, događaje i uspomene na dugogodišnje postojanje svog benda, za koje si smatrao da treba da se nađu u filmu?
– Ja baš ne funkcionišem na taj način. Više volim da se prepustim improvizaciji i da u trenutku kad vodim razgovor o nečemu, samo sledim sopstveni tok misli i sećanja. Srećom, memorija me još uvek solidno služi, a i ja sam jedina osoba koja je u bendu od prvog dana, pa sve do danas.
Da li si zadovoljan finalnim ostvarenjem?
– Da, jesam – naravno, to je ipak urađeno kako je reditelj filma zamislio. Po meni, ono što fali jeste možda neki video zapis u kome bi Čavke nešto rekao. A takođe bih se malo više bavio periodom od poslednjih desetak godina benda. Ali, ipak sam zadovoljan, jer film drži pažnju od početka do kraja. Realno, trebalo je da traje puno duže, jer teško je spakovati 40 godina aktivne karijere u dva sata.
Koji su za tebe najznačajniji delovi filma – da li su ti nečije rečenice bile otkrovenje, jesi li nešto novo saznao o bendu od ličnosti koje su se pojavile u filmu?
– Nisam ništa novo saznao, što pre nisam znao. Film se najviše bavi periodom osamdesetih i taj deo je najviše osvetljen. Ne bih mogao da izdvojim neke delove u odnosu na druge, ipak ga doživljavam kao celinu.
O čemu bi mogao da govori neki budući film o Električnom orgazmu?
– Verovatno o onim delovima karijere banda koji nisu baš preterano zastupljeni u ovom filmu.
Dragan Ambrozić, urednik projekta:
Koja je bila tvoja početna ideja za film „Evo sada vidiš da može“?
– Četiri decenije rada Električnog orgazma, koji sad iza sebe ima ogroman opus, bile su povod da se krene u ovaj poduhvat kog je RTS praktično naručio. Početna ideja za film bila je da napravimo nešto što će ostati kao dokument o jednoj epohi, kroz priču о rokenrol bendu. A onda su se stvari zakomplikovale na svim nivoima, pošto je pandemija promenila naše svakodnevne živote. Verujem da nijedan dokumentarni film kod nas nije sniman na ovakav način i pod ovakvim okolnostima. Ipak, svi smo istrajali i na kraju dobili ne jedan, nego dva filma, pošto je istom prilikom, uz biografski film o bendu, snimljen i ekskluzivni koncert u Studiju 6 Radio Beograda.
Koji je značaj ovog filma?
– Namera je bila da se proizvede dokumentarac o našem bendu, koji bi uspostavio model kako takvi filmovi mogu da se rade ovde, a po standardu što za ovakve programe važi u svetu. Sa te strane je, mislim, zadatak više nego ispunjen. Film nudi iscrpno svedočanstvo o tome šta je značilo rokenrol iskustvo kod nas, od „novog talasa“ do danas, kako je izgledala epoha u kojoj je ono bilo ostvarivo, a i na neki način oblikuje budućnost, u kojoj će cela ta priča biti deo ovdašnje opšte kulture.
Kako je izgledao sam rad na filmu?
Pre svega, moram da kažem da su svi hteli da pomognu i učestvuju – i oni koji su se pojavili kao gosti i oni koji to nisu mogli zbog vanrednih okolnosti. RTS je maksimalno stao iza projekta, imali smo dobar vetar u leđa – od generalnog direktora, preko montažera, do ljudi koji rade u arhivi. To se i vidi kad se pogleda film – čini mi se da je sasvim jasno kako ga nosi jedno oduševljenje, razigranost i toplina, što nije baš uobičajeno za ovakve projekte. Svi su bili svesni da se ovo radi jednom u životu, i da predstavlja zaokruženje ne samo karijere Električnog orgazma, nego i podvlačenje crte ispod „new wavea“ kod nas. Sam rad bio je toliko stresan, da ga ne bih ponavljao nikad više.
Ništa što smo planirali nije išlo onako kako smo zamislili, jer je pandemija svakodnevno menjala rasporede i vremenske okvire, da ne pričam koliko smo imali bolesnih tokom snimanja. I, da se nismo držali kao ekipa, ne znam da li bi ovaj projekat bio ikad završen. Svako drugi bi odustao na pola puta, i čekao neka bolja vremena, ali mi smo nastavljali i nastavljali, dok nismo uradili skoro sve što je originalno predviđeno. Bili smo nekako dužni da svojom upornošću budemo na nivou tog upornog benda, koji je sve izdržao tokom svoje karijere. Rad na filmu je dogovoren početkom 2020, a predpremijerno se pojavio 3. januara 2022, na RTS 2, u okviru Novogodišnjeg programa.
Sandra Rančić, osnivač i umetnička direktorka Dok’n’Ritam Festivala:
Šta si prvo pomislila kad si čula da se snima dokumentarni film o Električnom orgazmu?
– Pomislila sam: za to smo se borili (smeh)! Električni orgazam je bend za koji je Festival Dok’n’Ritam vezan od samog početka. Gile je 2016. svečano otvorio prvi D’n’R! Dakle, ovako: muzički dokumentarni film je u ekspanziji, a to se, upravo na primeru Električnog orgazma, dobro vidi. Pre par godina, članovi sastava su bili protagonisti dokumentarca koji prati njihovu američku turneju. I… Evo, sada, vidimo da može – novi dokumentarac o velikom bendu, koji svakako zaslužuje veliki dokumentarac.
Kako se tebi dopao film na prvo gledanje?
– Dopala mi se, pre svega, činjenica da je film slojevit, priča scenaristički precizno, a zabavno ispletena, odabrani su sagovornici čije reči imaju težinu, a govore sa lakoćom. Vizuelno upečatljivo, arhiva konstruktivno upotrebljena. To njie lagan zadatak.
Šta je najvažnije kada je reč o muzičkim dokumentarnim filmovima?
– Po mom mišljenju, najvažnije je da svaki autor ima što jasniju sliku tokom priprema za snimanje, da odabere put kojim želi da ide i da to sledi do kraja. I u muzičkom dokumentarnom filmu, koji je u ovom trenutku neka vrsta podžanra, postoje različiti, već definisani pravci – biografski, arhivski, self-dokumentarac… Naravno, budžetiranje filma jeste baza, i Dok’n’Ritam je tu da podstakne i podrži autore u stvaranju novih dela, na razne načine – od predstavljanja filmova u nastanku, u sekciji Work in Progress, preko konkretnih sugestija vezanih za konkurse i produkciju, zatim kroz povezivanje autora i saradnika, do medijske prezentacije.
Ima li ovaj film te kvalitete?
– Film „Evo sada vidiš da može“ poseduje kvalitete o kojima sam govorila. Precizan scenaristički, odličan vizuelno. Stiče se utisak da akteri priče učestvuju punog srca i sa žarom, a to je, takođe, rediteljsko umeće. Ispričati priču o velikoj, dugogodišnjoj plodnoj karijeri, staviti u centar zaplet oko slavljeničkog koncerta, koji nikako da se održi u vremenu kovidljivom – to je u startu odlična ideja, a činjenica da je sprovedena u delo govori upravo o tome da je, ono što smatram referencama kvaliteta, u ovom slučaju ostvareno.
Kada će i kako film biti predstavljen na Dok’n’Ritam Festivalu?
– Film je u takmičarskom programu sedmog Dok’n’Ritma, 15. juna u 21 čas. Nadamo se da će projekciji prisustvovati ekipa filma, kao i protagonisti. Budući da je film predstavljen u sekciji Work in Progress prošle godine, srećni smo što je već ove godine na programu. Na taj način se i naša misija afirmacije žanra i očuvanja muzičkih dokumenata potvrđuje. Radujemo se ponovnom susretu sa ekipom filma, ovog puta, verujem, pred brojnom publikom.
Bonus video – Van Gogh: Radujemo se koncertima visokog napona, kao i pre 25 godina