0
Milovan Glišić je granični slučaj u prozi srpskog realizma. Pisci koji dolaze odmah posle Glišića uobičajeno se ocenjuju u odnosu na njega: šta novo ti pisci donose, u čemu je mera razlike, koliko proširuju osvojeni realistički prostor pisca “Glave šećera“?
Piše: Gojko Božović
Ako se Veselinović okreće svetu porodice, a Lazarević to čini još i više, uvodeći u srpsku pripovetku i unutrašnji svet junaka i zatvoreni prostor njegove egzistencije, ako Matavulj pokazuje sposobnost tematskog i jezičkog preobražavanja, snalazeći se u sasvim različitim geoistorijskim prostorima, kao i umeće komponovanja nelinearne priče, ako se Sremčeva proza odlikuje humornim, pa čak i karnevalskim duhom i, što je sa stanovišta moguće istorijske poetike srpske pripovetke važnije, razvijenom epizodnom strukturom pripovedanja sklonog parodičnom osvrtu na poetiku koja većim delom pripada, ako je Vukićević u prostorima fantastike koja kod Glišića nije izvorno stanje, ako Domanović značajem svog dela verifikuje i smisao dotadašnjih satiričkih namera srpske književnosti, onda se mora reći da je Glišićev položaj poseban i da bi bez njegova dva opusa, sačinjena iz desetak godina pisanja i godina prevođenja, promene koje su im usledile bile značajno usporene.
Glišićevo linearno pripovedanje nema, recimo, Lazarevićevu snagu ili sklonost ka modernosti, niti njegovu sposobnost kretanja kroz različite oblike realističke paradigme, ali, dolazeći pre drugih srpskih realista, Glišić postavlja okvire koje je, potom, moguće prelaziti. U tom smislu je položaj ovog pisca graničan. On je na prelazu usmene i pisane tradicije i kulture, od kojih je jedna ispunila svoje vreme, dok se druga sporo uspostavlja, što je drama koju celo piščevo delo višestruko izražava. Ali Glišićev pripovedački opus je i na tački u kojoj raskol između žanrovskih, tematskih, smislotvornih namera srpske književnosti i njenih realnih oblikotvornih moći izgleda neobično dubok. Pripovetke Milovana Glišića otuda zahtevaju da se sagledaju ne samo njihove unutrašnje odlike već i stvarni razlozi tih odlika.
Učestvujući u stvaranju realističke paradigme pripovedanja na srpskom jeziku, preobražavajući je i dajući joj nekoliko u biti srodnih likova (kritički realizam, folklorna fantastika, idealizacija, anegdotski humor), najavljujući njeno prevazilaženje (fantastika preko koje bi trebalo da se stigne do glasa novih vremena, što inovativniji mogući nastavljači i čine), Glišić u svom delu ukršta, možda i više po sili istorijsko-poetičkog trenutka u kome piše nego hotimice, usmeno i pisano, individualno-stvaralačke elemente i kolektivno-tradicijsko nasleđe, pragmatski i folklorni realizam, seoski, od čega počinje i što poznaje, i gradski svet, kome se postepeno približava.
Izvan moderne književnosti, ali na putu koji vodi do nje, Glišić kao pisac na početku jednog pravca neprestano teži – ili ga opšte kulturne, društvene i istorijske prilike u tom pravcu upućuju – (samo)osvešćivanju tako što u svom prevodilačkom opusu prevodi Gogolja, Puškina, Gončarova, Tolstoja, Dodea, Merimea, Verna, Poa (koga, recimo, transkribuje kao Idgar Pu) ili Tvena, dok u pripovedačkom opusu u svoju prozu unosi elemente grada, pa čak, što nije zapaženo, tragove modernizacijskih slutnji ili motiv knjige. Od pripovedača kakav je Glišić tako nešto nije očekivano, pa je utoliko indikativnija pojava ovih elemenata u njegovoj prozi.
Ako se u Glišićevim pričama sustiču patrijarhalna idila i društvena kritičnost, foklorna fantastika i idealizacija, humor i satira, tipičnost seoske pripovetke i pojava grada, folklorno i društveno, „literarizovana naracija“ (Vučković) i „folklorizacija relističke poetike“ (Ivanić), „katkad humor“ i „katkad naivnost“ (Pantić), mora se uočiti da se piščeva društvena kritika javlja u ime idealizacije, dok se idealizacija i idilizacija uspostavljaju kao aspekti društvene kritike. Mada se kod Glišića grad tek pomalja, a već kod Lazarevića i Matavulja postaje poprište presudnih događaja u svetu, piščevo pripovedno uočavanje grada pokazuje pomeranje paradigme do kojeg dolazi zahvaljujući dejstvu recepcije, naslućivanju ili razumevanju karaktera promena. Iako Glišićeve priče često pokazuju da, zapravo, humor prethodi razumevanju, uvodeći piščev svet u stanje slutnje, nesumnjivo je da polako, ali sigurno duh novih vremena, sa svim što će on doneti, postaje sastavni deo ovih priča.
Sam kraj Glišićeve najpoznatije, možda i najbolje, priče „Glava šećera“ napisan je iz perspektive grada, dok se cela njena dotadašnja radnja bavi selom koje grca pod nasiljem zelenaša i korumpirane vlasti. Elementi folklora prerastaju u ovoj priči u folklornu fantastiku, a prizori iz jednog fantastičkog sveta stiču i karakter užasnog pozorja i karakter nedvosmislene društvene kritike. Folklorni obrazac je neophodan da bi se izrazila slika jednog društvenog trenutka. I priča „Šetnja posle smrti“, recimo, oblikuje elemente folklorno-fantastičke slike grada. U priči „Redak zver“ čitamo humoristički zaplet o susretu dva sveta, oličena u Beogradu i u kosmajskim selima, u modernizaciji i pasivnosti, pri čemu završna epizoda sa Englezom stvara naročit humorni efekat.
U predgovoru za prvu knjigu svojih pripovedaka Glišić kaže da se u njoj starao da opiše „naš život seoski, koliko sam umeo i bio kadar“, dok se među pričama koje pisac najavljuje za svoje naredne knjige nalaze samo tri seoske pripovetke, a u ostalim se slika „život našeg varoškog sveta“. U ovoj najavi očituje se prelazak koji ima književno-tematski, ali i društveno-istorijski značaj. Da bi nešto postalo iskustvo Glišićeve književnosti, moralo je najpre da postane stvarno društveno iskustvo.
Sama pojava grada označava modernizacijski aspekt – uostalom, najbolji izrazi srpske književnosti uvek su prethodili društvenoj modernizaciji – koji se ističe i u pojedinim Glišićevim seoskim pripovetkama. Tako se u pripovetki „Ni oko šta“ kaže kako je učitelj Grujica „čovek od mlađeg sveta; uči ti on đake sve po novom pravilu“. Okarakterisan kao neko ko se snalazi u „ovim novim bukvarima i čitankama“, učitelj Grujica unosi u selo novosti koje će, kasnije, dovesti do komičnih nesporazuma. Tu folklor progovara glasom humora i zvonkog smeha. Komična i satirična senka prate tragove modernizacije u pripovetki „Šilo za ognjilo“, gde se kaže da je „s dućanima došla (…) u selo i sva pomodna roba, pa s njom i belilo“. I u većini drugih prilika je tako. Susreti svetova, toliko različitih i bez međusobnog pravog poznavanja, uvek traže određenu cenu i to se u Glišićevom pripovedanju nepogrešivo vidi.
Kada pripovedač u priči „Nagraisao“ jednoj od najboljih priča ovog pisca, kaže: „Svet se danas izopačio, pa ni zmajevi ne dolaze više“, onda vidimo kako se svet u promeni oslobađa neizbežnih delova nekadašnjeg sveta. Ali ovo mesto neraskidivo je povezano i s Glišićevim razumevanjem i pripovedanjem fantastike. Naime, Glišić voli da se negde, obično pri kraju svojih folklorno-fantastičkih proza, u povlašćenom pripovedačkom komentaru, posluži demistifikacijom stvorenog tajanstva, fantastike i same potrebe za njima. Demistifikacija tako pokazuje fantastičke strepnje i događaje kao plod sujeverja i predrasuda ili posebnih duševnih okolnosti u čijoj se vlasti junak nalazi. Na kraju pripovetka „Brata Mata“ pripovedač odlučno razgraničava kako je šta uistinu bilo, a šta je samo izgledalo: „Čitalac je sigurno opazio da je ova pripovetka nekako zamršena i malko nejasna. To je sve zato što je u njoj vrlo malo istine. (…) Niti se Janko povampirio, niti je bilo onog strašnog deteta, niti je ono čitalo, niti su ga kurjaci rastrgli. Ništa od svega toga nije bilo.“
Kod Glišića fantastika nije izvorna, ravnopravna, posebna realnost, već privid nastao iz čovekove potrebe za prividom, iz čovekove unutarnje prirode, iz posebnih okolnosti u kojima se našao junak (noć, gluvo doba, most, jaruga, šuma, vodenica, zvuci). Ili je, pak, fantastika izabrana protivteža i pozadina piščevoj društvenoj satiri. Obično u tom spregu slike folklora prelaze u slike užasa. U pripovetki „Noć na mostu“ pominju se folklorne priče o nečastivim silama „što se priviđaju u čoveku noću u gluho doba“. Zato je, strogo uzev, Glišićeva folklorno-fantastička proza fantastika bez fantastike ili, možda pravednije rečeno, fantastika pod određenim uslovima.
Ni literarizacija i foklorizacija nisu kod ovog pisca suviše odeljeni. Preuzimajući motive iz usmenog tradicijskog pripovedanja, Glišić u nekim pričama, pogotovu u onim koje se bave idilom i nenatrunjenom vedrinom patrijarhalnog razumevanja, daje proširene anegdote. Kao što je usmena novela „Dva novca“ prerađena u „Dva cvancika“, šalu u četiri čina, tako su česte Glišićeve priče u kojima srećemo skaz nasleđen iz usmenosti, pa je zbog odsustva ove distance njegov pričalac obeležen ograničenom perspektivom, govornom pozicijom, tipom saznanja i jednostranošću iskustva. Zato u nekim Glišićevim prozama, kao god u usmenom pripovedanju, nema priče, ima samo pripovedanja. Kod ovog pisca usmenost prelazi u pismenost tako da se mogu pratiti tragovi oba sistema. Muza je, parafraziramo li Erika Haveloka, naučila da piše, ali nije zaboravila ni svoju organsku, elementarnu prirodu.
Koliko je graničnost položaj koji je ovom piscu namenjen, vidimo i po tome što se u njegovom delu eksplicitnije pokreću – retko, doduše, ali se ipak pokreću – pitanja odnosa usmenosti i pismenosti. U „Noći na mostu“, na primer, pripovedač opisuje govornu situaciju u kojoj se u lepoti pričanja nadmeću epski pripovedači. Iz te govorne zanesenosti pripovedač izdvaja čika-Đurđa, ali ne samo zato što on lepo priča već najviše zato što se njegovo pričanje može uporediti sa čitanjem iz knjige: „Svi smo ponešto ispričali – ko više a ko manje. No čiča-Đurađ, bogme, najviše. I što ume pripovedati to je za čudo! Kao god da iz knjige čita! Šta iz knjige? Retko ćete gde i u knjizi naći, da se što tako lepo, živo i okućeno kazuje.“ Slično se govori i u priči „Nagraisao“: „A što je tek rečit bio – prođi se! Tako je umeo lepo nameštati i smišljeno govoriti – rekao bi iz knjige čita.“
Ako se usmeno pripovedanje, kao privilegija usmene kulture i onaj obredni čin koji možda najizvornije i najdublje povezuje usmenu zajednicu u neraskidivu jezičku celinu, poredi s pripovedanjem koje se može čitati iz knjige, onda se iz ovih primera može nazreti Glišićeva recepcijska intuicija koja ga prisiljava da oslušne smisao novog, iako mu ne omogućava da sasvim pređe na stranu novog. Tamo će se naći oni koji nasleđuju graničnu poziciju Milovana Glišića.
Ponedeljak: Drame Aleksandra Popovića
(Iz knjige “Igračke sudbine”, izdavač Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka – Beograd)
