Epski akcioni spektakl sa dosta grešaka: Kritika filma "Volja sinovljeva"

Piše: Dejan Šapić

Radnja se dešava u postapokaliptičnoj budućnosti nakon nuklearnog rata. U improvizovanu kafanu stiže misteriozni slepi guslar kojeg dovodi dečak. Nekoliko kriminalaca zatečenih za stolom traže od guslara da im “otpeva” šta se desilo u epu „Volja sinovljeva“ koji opisuje zajednicu i svakodnevni život uzgajivača pšenice. Žive u pustinji, ratuju sa različitim plemenima i uporno odbijaju vazalni odnos prema gospodaru iz jedinog postojećeg grada.

Priča koju nam iz delova propoveda guslar je o ratniku Jovanu (Igor Benčina) koji kreće u grad zajedno sa svojom, na čudan način, izabranom ženom (Isidora Simjonović) da pronađe vladara (Sergej Trifunović) koji je zarobio njegovu sestru (Marta Bjelica).

Reditelj predstavlji ep koristeći se elementima neo-vesterna i samurajskog filma. Od polazišta u srpskoj tradiciji i inspiracije u narodnoj pesmi „Marko Kraljević poznaje očinu sablju“ stigao je do uzora koji su stvarali postapokaliptične američke filmove.

Najavljivan kao srpski ”Pobesneli Maks” deo javnosti je strahovao da na kraju ne dobijemo sirotinjsku varijantu američkog spektakla. Ali, rezultat je veliko iznenađenje u produkcijskom smislu. Zaista je napravljen veliki posao i napredak u srpskoj kinematografiji.

Gledamo herojski osvetnički film koji ima uporište u delima Voltera Hila s jedne strane i samurajskih sa druge. Kohezija žanrova kroz nekoliko priča koje pripoveda slepi guslar deluju kao epizode već najavljene serije za sledeću godinu. Često su nepovezane i pomalo na silu sklopljene.

Najkvalitetniji segment filma je vrhunski rad direktora fotografije Igora Marovića i art direkcija i kolorit Dragane Manislavić koja je radila za sada već legendarni „Crawl“ (2019) Aleksandra Aja i „Undergods“ (2020) Čino Moja i Pavla Nešovića čiji se zajednički američki projekat „Follow me“, sniman u Srbiji, uskoro očekuje (u postprodukciji je). Marovićevo snimateljsko umeće viđeno je u seriji „Crna svadba“, nagrađivanom filmu „Flašaroši“ Nemanje Vojinovića, „Ko živ ko mrtav“ i u sve više stranih produkcija, a posebno u filmu „Majka Mara“ Mirjane Karanović, koju je njegova art direkcija produkcija izvukla na mišiće.

Ističu se i kvalitetno napravljene maske najrazličitijih stilova koje junaci koriste u borbama i poterama u ogoljenoj scenografiji koja u najvećoj meri (zavisno od priča) vešto dočarava apokaliptično rasulo i pejzaž beznađa.

Primetna je želja autora da prođu kroz što više različitih dimenzija spektakla da bi se dokazali na polju različitih ratnih i borilačkih filmova - od akcionog sa mitraljezima, pištoljima i puno municije pomešanih sa sabljama i bodežima, preko epskog mafijaškog krimića, do distopije sa borilačkim veštinama. Dok gledate zapitate se da li je veštačka inteligencija u mogućnosti da napravi ovaj film? Ako jeste onda bi ulazni podaci za njega bili: gusle, sablja, puškomitraljez, akcija, bežanje, noževi, pustinja... A posle prvih sat vremena, u drugom satu spektakla slede: rvanje, borilačke veštine, borba motkama, sviranje gajdi, još noževa, odsečene glave i, kako se kraj približava - sve više krvi.

Previše ambiciozno zamišljen gubi dramaturšku nit i gledaocima je ostavljeno da otkrivaju sadržaje po pričama kroz koje ih vodi glavni glumac Igor Benčina koji je ostvario najbolju ulogu i zahvaljujući kome film nekako uspeva da održi narativ i jedinstvo. Prilično konfuzno i zbunjujuće sa desetinama različitih glumaca gubi se zaplet i podređen je scenama akcije koji se čine važnijmi od same dramaturgije i potrage glavnog junaka za sestrom.

Loše su realizovane masovne akcione scene i rad sa statistima, u pojedinim segmentime gluma “ispada iz koloseka”, a pokušava se i sa izazivanjem efekta smeha kad ništa nije smešno… Pored raskošne i uverljive produkcije i vrhunske art direkcije ukupan efekat sličan je američkim akcionim filmovima B produkcije, koje možemo često gledati na TV-u, što uopšte nije loše za našu kinematografiju, ali daleko je od postavljenog cilja.

Najvažnije je da se ponovo okuplio tandem Ćeranić i Madžarević koji su već realizovali odličan akcioni krimić „Lihvar“ (2021). Iako pobednik FEST-a i jedan od boljih srpskih filmova poslednjih godina, u bioskopima je jedva uspeo da dobaci do 7.000 gledalaca te 2021. godine. Bilo je to posle zatvaranja usled korone kada je srpski film doživeo procvat u bioskopima i kada su „Toma“ Dragana Bjelogrlića (dostigao blizu 700.000) i „Južni vetar ubrzanje“ (blizu 400.000 gledalaca), obarali rekorde gledanosti.

Poučen iskustvom lošeg prijema kod publike sa ”Lihvarom”, Ćeranić je napravio biopik osrednjeg kvaliteta u svakom smislu o Džeju Ramadanovskom „Nedelja“ koji je ove godine u bioskopima dostigao 350.000 gledaoca i među najgledanijim je filmovima 2024. Sličan potez napravio je i talentovani Siniša Cvetić sa jako dobrim kamernim filmom „Usekovanje“ 2023. koji je imao samo nekoliko hiljada gledalaca, a s ovogodišnjom komercijalnom dramom „Jorgovani“ je dostigao brojku od 150.000 u bioskopima.

Nemanja Ćeranić pokušava verovatno da se približi svom prethodnom ostvarenju „Nedelja“ po broju gledalaca i želimo mu puno uspeha u tome. Svakako uz dosta grešaka i propusta „Volja sinovljeva“ je prihvatljiva i gledljiva za široku publiku koja će uživati u odlično dizajniranom road-epskom-akcionom spektaklu. Treba videti i pohvaliti uloženi trud u novo poglavlje srpskog filma. Uz sve to, odlično ga reklamira distributer “Art Vista” koji se specijalizovao za promociju i plasman komercijalnog srpskog filma. Trenutno se vodi borba da li će ovaj, jedan od najiščekivanijih srpskih filmova “Volja sinovljeva” i „Izolacija“ Marka Backovića, uspeti da pređu granicu od 70-80.000 gledalaca kakav su približno imali „Ruski konzul“ i „Megdan između vode i vatre“. Za sada su u ovoj godini, posle „Nedelje“, najgledaniji „Jorgovani“ a svi pomenuti naslovi su u distribuciji “Art Viste”.

https://www.youtube.com/watch?v=m1E58VxmDgE

Bonus video: Volja sinovljeva