0
Dobro jutro svete, srećna Nova godina, nadam se zdravija. Dočekao sam svoj 84. rođendan i zaista nisam siguran kako sam došao dovde. Moj život je bio prilično izvanredan i ne mogu baš da preuzem sve zasluge za to, pogotovo za činjenicu da sam još uvek živ, poručio je ser Entoni Hopkins, koji je u novogodišnjoj noći proslavio 84. rođendan!
Tradicionalno, slavni oskarovac na dan rođenja objavljuje video na Tviteru u kojem sumira prethodnu godinu i svima širom sveta čestita Novu godinu.
– Znam jako malo o lekcijama za dug život, ali ono što sam naučio dosad je da život nije generalna proba, već premijera, lepo je biti živ, samo to – biti živ! Želim vam svima srećnu Novu godinu i ako je moguće da se što više trudimo da ne osuđujemo, da naučimo mlađe generacije da prihvataju nesavršenosti i da se što manje žale, a što više žive. I ja sam u životu mnogo grešio, ali ostavimo sve to i potrudimo se da živimo lep i srećan život – poručio je Hopkins.
Cheers to a healthy 2022 ? pic.twitter.com/dEsO6FobZJ
— Anthony Hopkins (@AnthonyHopkins) December 31, 2021
Protekla godina bila je posebna za slavnog glumca jer je dobio drugog Oskara za film „Otac“ čime je ušao u istoriju kao najstariji glumac koji je poneo prestižnu nagradu. Osvajanje zlatne statue, Hopkins je proslavio plesom sa glumicom Selmom Hajek u njegovoj vili u Velsu, a snimak su objavili na društvenim mrežama. Oni koji prate velikog umetnika, ovaj potez nije mnogo iznenadio jer često postavlja različite video snimke, drži govore… Predstavlja i svoja dela, jer pored toga što je maestralan glumac, Hopkins je i vrstan slikar, ali i pijanista.
Ljubav i talenat prema različitim umetnostima pokazao je još u detinjstvu ali nije nailazio na razumevanje roditelja, podseća „Washington post“ u velikom tekstu o slavnom glumcu.
Hopkins je bio loš učenik, usamljenik s disleksijom, koji je otkrio da ima više talenta za umetnosti, kao što su slikanje i crtanje ili sviranje klavira. Godine 1949, kako bi ga navikli na disciplinu, njegovi roditelji su insistirali da pohađa „Džons Vest Monmout“ školu za dečake u Velsu. Međutim, tamo je ostao pet semestara, a zatim je prešao u gimnaziju.
Učitelji su od njega dizali ruke, smatrajući ga izgubljenim slučajem, ali nešto je ipak voleo. Svirao je klavir, što je za njegovog oca, koji je radio od jutra do mraka u pekari, bilo ravno besposličarenju.
Wishing everyone a healthy and safe holiday. May the magic of the season stay with us through ?2022? pic.twitter.com/V5ez7rQG1M
— Anthony Hopkins (@AnthonyHopkins) December 25, 2021
– Tata je imao težak život i nije znao da razlikuje Betovena od Šopena. Sećam se da me je jednom pitao: „Šta sada sviraš?“ Betovena, odgovorio sam, a on mi je dobacio: „Onaj gluvi o kome si mi pričao? Sinko, pusti taj klavir i prihvati se posla“ – ispričao je jednom prilikom Hopkins i dodao:
– Bio sam očajan u školi, ponašao sam se šašavo i svima delovao kao moron. Nisam bio društven, a druga deca me nisu interesovala. Iako sam bio dobar pijanista, kada je došlo vreme za studije, nisam znao šta želim od života. Tada sam sasvim slučajno upoznao čuvenog glumca Ričarda Bartona, čijom sam garderobom i luksuznim automobila bio očaran. Pomislio sam kako bih voleo da bude slavan i bogat kao on, pa sam odlučio da upišem glumačku školu. Znao sam da moram da odem iz Velsa. I otišao sam. Imao sam mnogo sreće i nekoliko godina kasnije počeo sad da živim svoj san – pričao je glumac, koji se školovao se na Kraljevskoj dramskoj akademiji Londonu, gde mu je mentor bio legendarni Lorens Olivije.
Hopkins je postao Olivijeov „zamenik“ i bio je alternacija kad je Olivije bio bolestan od upale slepog creva tokom produkcije „Plesa smrti“ Avgusta Strindberga. U svojim memoarima „Ispovesti glumca“ Olivije je napisao:
„Novi mladi obećavajući glumac zvani Entoni Hopkins me je zamenjivao i odigrao ulogu Edgara kao mačka s mišom u zubima.“
Uprkos uspeha u Državnom pozorištu, Hopkinsu je dojadilo ponavljanje istih uloga pa je želeo da se okuša na filmu. Godine 1968. je dobio priliku u filmu „Zima jednog lava“ igrajući Ričarda I, zajedno s budućim Džejmsom Bondom, Timotijem Daltonom, koji je glumeo Filipa II od Francuske.
Iako je Hopkins nastavio da nastupa u pozorištu postupno se udaljivao od teatra i postajao afirmisani televizijski i filmski glumac. U dugoj karijeri zaradio je mnoge komplimente i nagrade.
Omiljena uloga mu je, kako je kasnije priznao, rola Berta Monroa, kojeg je igrao u filmu „Legenda o motoru“. Primetio je kako je mu je ista uloga bila najlakša koju je ikad odigrao jer obojica muškaraca imaju slične poglede na svet.
Sklon dosađivanju, i monotoniji koja se u njemu čaurila dok je putovao po Britaniji s pozorišnom trupom, počeo je da konzumira alkohol. I dok su njegovi savremenici poput Majkla Kejna i Terensa Stempa harali uzbudljivim svetom partijanja uz Bitlse i Stounse, Hopkinsu se čitava decenija činila beznadežno depresivnom.
– Mrzeo sam šezdesete. Opijao sam se da zaboravim. Prespavao sam eru Bitlsa. Pamtim jedino tmurne noći tokom kojih sam uglavnom bio komiran – priznao je glumac, kako je preneo „Ekspres“.
Trezan je već više od 45 godina. U decembru 1975. godine probudio se stotinama kilometara od kuće, u nekoj hotelskoj sobi u Arizoni, bez ikakve ideje zašto je i kako tamo dospeo. Odatle je otišao pravo u „Anonimne alkoholičare“.
– Samo sam rekao sebi: dosta mi je ovoga! Nisam želeo da nastavim da se osećam tako loše. I ne nedostaje mi piće, uopšte. Nikad se ne bih vratio u to stanje. Sad volim engleski čaj i biskvite. U mladosti sam i sam prošao kroz brojne krize. Početkom sedamdesetih dobijao sam dobre angažmane, ali sam postao zavistan od alkohola. Toliko sam pio da sam imao halucinacije: u jednom trenutku čak sam poverovao da sam Jovan Krstitelj, razgovarao sam sa morem na plaži u Malibuu, a talasi su mi odgovarali. Pio sam po flašu tekile na dan i isključivo sebe krivim za oba propala braka. Prestao sam tek kada sam shvatio kako je sasvim izvesno da ću nekoga ubiti, a toga kasnije neću moći da se setim. Sakupio sam snagu i krenuo na sastanke „Anonimnih alkoholičara“. Pre 45 godina postavio sam sebi pitanje želim li živeti ili umreti. Rekao sam da želim da živim. Odjednom je došlo olakšanje i moj život bio je neverovatan – ispričao je jednom prilikom Hopkins, podsetio je „Daily mail“.
Pored svih uloga koje je ostvario u bogatoj karijeri, šarmantnog Hopkinsa, hladnokrvnog izraza lica i staklasto plavih očiju, publika najviše prepoznaje i voli kao Hanibala Lektora u filmu „Kad jaganjci utihnu“ za koju je i dobio Oskara 1992. godine.
– Ja, mi, publika, svi se podsvesno divimo Hanibalu Lektoru. On predstavlja onaj deo nas koji ima veze sa fantazijom, neizrecivim, sa tamnim i mračnim željama koje su u suštini i zdrave samo ukoliko ih prepoznajete. Ipak, noću ne mogu da zaspim… Od kad sam snimio „Kad jaganjci utihnu“, muči me nesanica – prizano je Hopkins.
Naredne godine kraljica Elizabeta II mu je dodelila status viteza umetničkih dostignuća, a 2003. dobio je zvezdu na holivudskom šetalištu slavnih, dok je 2008. ovenčan BAFTA nagradom za životno delo od Britanske akademije za filmsku i televizijsku umetnost.
– Više ne osećam potrebu da se dokazujem. Sve je drugačije jer više ne dajem pet para šta će ko misliti – rekao je svojevremeno poznati glumac.
Entoni Hopkins se tri puta ženio, a iz prvog braka ima ćerku glumicu i pevačicu Abigail Hopkins.
– Nisam bio primeran otac dok je bila mala, ali nas dvoje smo uspeli da prevaziđemo probleme koje smo imali. Abigejl je odrasla žena i imamo dogovor da u javnosti ne govorimo jedno o drugome – ispričao je svojevremeno i priznao kako je bio i loš suprug.
Kada ne glumi, Hopkins dane provodi svirajući klavir i slikajući u ateljeu, neumorno i sa svojih 84. godina.
Bonus video: Slobodan Boda Ninković o odlasku u penziju