Lordan je prvi među nama dobio igrani film. Bio je to događaj za sve, počeli smo da verujemo kako ćemo i mi jednoga dana doživeti taj trenutak.
S druge strane, bio je to znak da su na nas počeli da računaju i u domovini. Za snimatelja Lordan je izabrao Pegu, za montažera starog češkog majstora Dobržihovskog (ovaj film mu je bio možda jedina šansa da se uključi u moderne tokove kinematografije, a zasigurno prilika da skrati svoj do tada mirni život), a za glavnog glumca, tumača lika buntovnog i senzualnog Dalmatinca – mene. Trebalo je da budem asistent režije, ali posle nekoliko nedelja probnih snimanja Lordan je iznenada presekao – tog mladića nemirnog duha i privlačne spoljašnosti treba da tumačim ja! Nisam verovao da nešto tako mogu da učinim; jeste da sam pomalo igrao u školskim filmčićima, ali ovo je bio ipak prevelik zalogaj. Lordan je bio rešen da reskira i ubedio me da ja to mogu. Između želje da radim na pravom, velikom filmu i svesti da gluma nije ono što volim i poznajem, prevagnulo je ono prvo. Ispostavilo se da je izbor bio dobar, jer sam ubrzo dobio priliku da se na sopstvenom (negativnom) primeru susretnem s glavnom misterijom dramske umetnosti – glumom.
Lordan je još̌ tada ispoljio veliku rediteljsku vrlinu – upornost. Nije, jednostavno, odustajao ni od čega. Produkcija (FAS, Zagreb) čupala je kosu, ionako mali budžet kojim je film raspolagao topio se kao da je od voska, a Lordan je mirno isterivao i najmanje detalje, kao da mu je to poslednji a ne prvi film. Direktor filma ga je jednostavno mrzeo, ali on to kao da nije primećivao, postavljao bi kameru u još̌ jedan ugao, snimao varijante, istrajavao u novim zahtevima. S „Nedjeljom“ je išao na sve ili ništa . Jedini segment filma u kome upornost nije imala nikakvog učinka bila je moja gluma . Mrštio sam se, pravio se da razmišljam, bio ozbiljan, ispoljavao opasnu agresivnost, ali nije vredelo – bio sam „falš“, osećao da lažem . Lordan je radio sa mnom više nego sa ostalima, pokušavao je sa detaljnim opisima: „U tebi su sve dileme jedne mladosti“; ili: „Pokušaj da osetiš̌ nemir ovog kamena, trajanje vremena, prisustvo Mediterana“; ponekad, kada sam zapadao u očaj, hrabrio me je: „Pokušaj, ti to možeš̌, ti to nosiš̌ u sebi!“ Svaki put, međutim, kada bi pristigao razvijeni materijal, sa platna je zračio falsifikat. Što smo se Lordan i ja više trudili da rasvetlimo tajnu glume, ona je bila sve nedostupnija. Negde na pola filma potpuno sam ovladao tehnikom glumačke igre (mizanscen, igra za kameru, reperi, odnos prema partnerima), ali istini nisam bio ni za pedalj bliži. Nije mi, jednostavno, bilo jasno da je problem u tome što ja pokazujem umesto da prikazujem osećanja. Da grešim što ih otkrivam, da se mnogo bolje vide kada se sakrivaju.
Delovi preuzeti iz knjige “Češka škola ne postoji” (Laguna) koje je autor priredio za potrebe ovog feljtona.
(Nastaviće se)
