Dva američka pesnika, jedan od njih baš naš: Čarls Simić i Robert Krili

Čarls Simić, „Izabrane pesme: 1962-2022“, Arhipelag, 2022.Istrajnost u pisanju poezije potiče od ljubavi prema šahu, tvrdi Čarls Simić, američki pesnik i esejista, rođen u Beogradu pod imenom Dušan, pre osam i po decenija. Mnogo pre smrti u januaru ove godine, postao je deo američkog pesničkog kanona, laureat brojnih uglednih nagrada, prevodilac i antologičar moderne srpske poezije.Obimni izbor iz poezije Čarlsa Simića (koji je sačinio pesnik sam) predstavljen je prevodima osamnaest prevodilaca – među kojima su Ivan V. Lalić, Milorad Pavić, David Albahari i Vladimir Pištalo – a sadrži i rukovet njegovih neodoljivih autopoetičkih eseja.

„Pri hladnoj svetlosti razuma, nemoguće je pisati poeziju“, komentariše Simić težnju poezije da obuhvati sve i njenu tajnu želju da zaustavi vreme. Reći „svaka odbrana poezije je odbrana ludosti“ može ponajpre onaj ko je, poput njega, „zamoren epskim proporcijama“ i okrenut svakodnevici, spreman da, gorko a mangupski, konstatuje sledeće: „poezija je uvek mačji koncert pod prozorom sobe u kojoj se piše zvanična verzija stvarnosti“.Proročka pronicljivost pred vizijom spržene zemlje navodi pesnika da kaže „samo je s pticama i životinjama ovih dana / moguć razuman razgovor“ – stih „čak je drvo najbolji sagovornik“ posle superćelijske oluje zveči tužno.Robert Krili, „Muzika vode“, Kulturni centar Novog Sada, 2023.Možda je zaista moguće razlikovati dve tradicije u američkoj poeziji, tvrdi pesnikinja i kritičarka Mardžori Perlof: jedna tradicija ukorenjuje se u prirodnom jeziku, tražeći svoje poreklo u običnom govoru, u „demokratskom tlu kolokvijalnog“; druga pesmu vidi kao artefakt koji se opire da prizna kako potiče od kolokvijalnog govora. Prvu tradiciju gradi pesnička osovina Volt Vitman – Ezra Paund – Vilijam Karlos Vilijams, i Alen Ginzberg uz njih; druga tradicija seže od francuskih simbolista do Volasa Stivensa i Džona Ešberija, vodeći do jezičkih pesnika.Poezija Roberta Krilija ne pripada ni jednoj od dve opcije. Pesnik je često naglašavao da njegov jezik pripada nižim, ni po čemu privilegovanim slojevima društva: farmerima, radnicima, zaboravljenima, otpadnicima. Priznavao je koliko duguje lingvističkom kontekstu svog detinjstva i odrastanja, iako čitalac ne može da ne vidi koliko je svaka njegova pesma brižljivo sazdana na biranim metričkim i ritmičkim obrascima.

„Sa moje / košulje otpala dugmad koju sam prekrio / kravatom“, stoji u pesmi „Pričanje“, i u tu sliku može da se slije sva poezija Roberta Krilija. U istoj pesmi, pesnik otkriva: „čuo sam kako mi /glas iznenada sleće na pistu nečijeg / komentara“.Najčešće povezivan sa grupom pesnika Blek Mauntin, Robert Krili izvojevao je zasebno mesto u panteonu američkog pesništva. Njegova konciznost zasnovana je na emotivnoj intenzivnosti, na snazi sintetičnog sažimanja. I kada, kao u pesmi „Tužna šetnja“, pomene „ali sada je to samo tužna šetnja / po praznom parku“, signalizira nam kako se život kruni i osipa, prazni od značenja: sve to je izostavljeno, mirno sklonjeno u stranu da bi mir, praznina i stagnacija progovorili. Krilijeve pesme poseduju osetljiv, pažljivo građen tematski i semantički balans: „Ima tog nečeg u ljubavi / kao po pravilima sintakse / muškarci nalaze žene i spajaju / tela sa umovima“.Bonus video: Podcast Snaga uma - gošća pesnikinja Radmila Petrović

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=podcastsnagaumaradmilapetrovic-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3800647"]