Čarls Simić - potraga za čudima svakodnevnog sveta: Piše Gojko Božović

Piše: Gojko BožovićOdlazak Čarlsa Simića podsetio nas je na jednu važnu istinu: pesnici se rađaju, pesnici ne umiru. Takav pesnik bio je Čarls Simić. I biće takav u svesti njegovih čitalaca. Ako bi se za koga moglo reći da je bio rođeni pesnik, onda je to Čarls Simić. Bio je vrhunski intelektualac, višedecenijski profesor američkih univerziteta na kojima je, između ostalog, predavao istoriju poezije, jedan od najvažnijih esejista u savremenoj svetskoj književnosti, a svoje stihove oblikovao je od nepatvorenog iskustva, od malih čuda sećanja, od uspomena na detinjstvo i dečaštvo u Beogradu, od elemenata neposredne stvarnosti. Polazeći od vidljivog i običnog, ni po čemu izuzetnog i svima dostupnog sveta, Čarls Simić je stizao do pesama velike imaginativne snage i do univerzalnog izraza ispunjenog nesvakidašnjim i prodornim slikama, lucidnim uvidima, čudesnim obrtima humora i oslobođenog pesničkog uma.„Sitnica“ je ključna reč u naslovu jedne njegove knjige pesama iz dvehiljaditih. Ta reč bi, zapravo, mogla da bude prepoznata kao osnova za razumevanje gradivnog materijala njegovog pesničkog sveta. Na toj moćnoj sitnici izrastao je jedan od najčudesnijih svetova moderne poezije. To iskustvo svakodnevice i to iskustvo sećanja hranilo je kako esejistiku, tako i poeziju Čarlsa Simića. Od ranih pesama iz šezdesetih godina do pesama pisanih u prvim decenijama XXI veka Simić neprestano potvrđuje nesmirenost pesničkog uma, koji je u svakodnevici otkrio velike razloge poezije, i sugestivnost pesničkog glasa koji neodoljivo i istrajno govori zašto je poezija zauvek važna.

Kada ode veliki pesnik, najbolje je da se iznova suočimo s njegovim delom. Čarls Simić, koji je iza sebe ostavio impresivan opus, jeste takav veliki pesnik u razmerama svetske književnosti kojoj je pripadao i čije je vrhove decenijama oličavao i kao pesnik i kao esejista. Rođen kao Dušan Simić u Beogradu 1938. godine, Simić se s porodicom posle Drugog svetskog rata preselio u Sjedinjene Američke Države, gde je postao pesnik prvog reda, a potom su njegove pesničke i esejističke knjige prevođene na sve veće svetske jezike. O svom beogradskom detinjstvu i dečaštvu Čarls Simić je često pisao u svojim esejima, živo se sećajući događaja od pre nekoliko decenija koji su se snažno ucepili u osetljivu dečačku svest i koje je poneo pretvarajući ih kasnije u uzbudljive slike svoje poezije i u sugestivne epizode svoje esejističke proze.Simić je uspevao da od običnih stvari i svakodnevice pravi čuda pesničkog izraza. U svojim stihovima je crpeo iz neposredne svakodnevice, iz običnog, datog života, ali i svojih sećanja. Mnoge njegove pesme su nastale na osnovu iskustava iz ranog detinjstva i ranog dečaštva. Te tragove možemo pratiti u njegovim pesmama i, još češće, u njegovim esejima u kojima je govorio šta je za njega značio taj uzburkani ratni i poratni Beograd. To je iskustvo dečjih avantura koje se sudaralo s komplikovanim i zastrašujućim svetom odraslih. Simić je pretvarao život u poeziju, pa su i njegove pesme i njegovi eseji izrazi autobiografije koja se otvara pred svetom kako bi sačuvala iskustva važna za druge i različite.Kao izraziti pesnik neizrazite svakodnevice kao osnovnog ljudskog iskustva, Simić je uvek polazio od onoga što je na prvi pogled vrlo obično, poznato, ni po čemu izuzetno. Jednom sam ga zato nazvao Odisejem svakodnevice, onim koji se kreće između nepojamnog mnoštva svakodnevnih stvari i uvek dospe do detalja koji je sama Itaka pesničkog spasenja. Od obilja raznorodnog materijala svakodnevice – bilo one iskustvene i neposredno proživljene, bilo one koja se odigrava u trenutku žive savremenosti pred očima pesničkog subjekta – pesnik je stvarao upečatljive i sugestivne slike. Obično je postajalo univerzalno, a detalji iz svakodnevice preobražavali su se u velike metafore modernog ljudskog iskustva.

Mnogi moderni pesnici su se koristili iskustvima svakodnvice, ali sve pesme nastale od materijala uzetog iz svakodnevice svakako nisu velike. Kada čitamo stihove Čarlsa Simića, mi možemo, pogotovu ako znamo pesnikovu esejističku i autobiografsku prozu, da pratimo elemente stvarnosti koji oživljavaju u njegovoj poeziji. Vidimo koji su to elementi, uostalom, pred nama se odvija proces njihovog pretvaranja u stihove. Ali vidimo i ono što je u nastanku poezije i u čitanju poezije mnogo važnije: šta pesnik od dobro poznatih elemenata stvara i kako ih u nekom trenutku pretvara u nešto novo, skoro nepoznato, a svakako pronicljivo i sadržajno, otvoreno u svojoj dubini, otkriveno kao dragulj u carstvu svakodnevnog sveta.Nije nimalo čudno da je Simić napisao čitavu knjigu o američkom umetniku Džozefu Kornelu. Za Kornela se u kritici govorilo da nije dobro znao ni da crta, ni da slika, a da je možda najveći američki umetnik XX veka. Kornel je ostao čuven još po nečemu: navodno nikada u svom zrelom životu nije napustio granice Menhetna čije je ulice i antikvarnice nemilice obilazio otkupljujući odbačene stvari i snove evropskih useljenika u Ameriku. Od tih stvari i snova pravio je svoje kutije i sadržaj tih kutija, oblikujući novi tok moderne američke umetnosti. Čarls Simić je opisao mnogo širi životni luk od Džozefa Kornela i nema tog Menhetna svog života koji nije napustio u dečački vedroj i radoznaloj potrazi za celovitim svetom i za što je moguće raznolikijim iskustvom. Moglo bi se reći da je Simić dvostruki Kornel. Bio je useljenik poput nepriznatih Kornelovih junaka, ali nije odbacio svoje snove, već ih je pretočio u poeziju, a dolazeći u novi svet, razumevao je i pamtio i svet ih koga je potekao i svet u kome se našao.Sve je to za Simića bila jedna i jedinstvena svakodnevica iz koje je kao iz najnepresušnijeg obilja uzimao retkosti i dragocenosti za osnovu svojih stihova. Simić je pričao i pisao kako je njegov pradeda Filip bio kovač. Taj Simić je umro u godini kada se pesnik rodio. Kovači su od davnina tvorci svetova. Samo su oni bili u stanju da skuju štitove na kojima je bio ucrtan čitav znani i slućeni svet. Tako je i Simić u stihovima jednostavnim po izrazu i vrtoglavim po svojoj sadržini kovao svetove viđene i svetove pre njega nemoguće, znane i neuhvatljive, jasne i paradoksalne. Simićeva poezija se suočavala sa iskustvom različitih modernih poetika, ali je presudnu ulogu u njenom oblikovanju imala neprekinuta veza s realnim iskustvima života, sa sadržajima svakodnevice, s dostupnim i čulno proverljivim svetom. Uronjena u realni svet, ona je odbacivala i prevazilazila krutosti kanona i poetika, zadatosti stilova i zahteve javnih očekivanja.Govoreći povodom pesničke knjige Ta sitnica, Simić se prisetio kako je ona nastala oko pesme koja je proistekla iz jednog stvarnog, decenijama starog događaja: „Zapravo, reč je o veoma čudnoj pesmi, nastaloj na osnovu stvarnog, proživljenog iskustva. Tamo negde sedamdesetih godina, jednog vrelog letnjeg dana, zaustavila me je neka žena na Drugoj aveniji; imala je pedesetak godina i očiju punih suza zamolila me je da joj pomognem da pronađe biser koji je izgubila. Eto, tu se začela pesma. Naravno da nisam našao taj biser. Ali, još tragam za njim kad god koračam ulicama Njujorka.“ Poezija Čarlsa Simića je neprestana potraga za čudima i biserima svakodnevnog sveta i potom njihovo pretvaranje u dragocenosti koje više nikada ne mogu biti izgubljene.Poput niza velikih modernističkih pesnika koji su u tumačenju poezije nalazili prirodan nastavak svog pesničkog opusa, Simić je pisao eseje s velikom strašću i posvećenošću. Njegovi eseji odavali su lucidnog tumača pesničkih svetova klasičnih i modernih pesnika, otkrivajući nam ponorna iskustva njihovih stihova, ali i esejistu koji je svedočio o najdubljim tajnama pesničkog stvaranja i o o smislu i duhu poezije u modernim vremenima. Retko je koji pesnik modernih vremena s toliko slobode govorio o tome kako se od sećanja i epizoda proživljenog života oblikuju stihovi. Ali i malo je koji pesnik modernih vremena s toliko snage i neposustale vere ispisivao u svojim esejima, koji su neretko znali da budu otvoreni i za društvenu i političku stvarnost savremenog sveta, pohvalu poeziji i ubedljive razloge zbog kojih bi poezija morala da bude važna u našim životima.

„Pesma je tajna koju dele ljudi koji se međusobno ne poznaju“, napisao je negde Čarls Simić. I zaista, kada čitamo njegove pesme, možemo videti kolika je dubina te tajne. Ne možemo je iscrpeti, ona se pred nama najednom otvara, da bi se već u sledećem trenutku očudila i preobrazila u nešto drugo i tako nas, kao nova tajna, sačekala u nekom sledećem čitanju. Srećni su čitaoci koji su tu tajnu delili i koji će je deliti sa Čarlsom Simićem.Poslednji put Čarls Simić boravio je u Beogradu na izmaku leta 2017. godine. Arhipelag je poslednjeg dana avgusta 2017. organizovao veliko književno veče Čarlsa Simića u Domu omladine Beograda. To književno veče je nezaboravni književni i kulturni trenutak, verovatno najposećeniji književni događaj u Beogradu u poslednje tri decenije. Sala Doma omladine bila je prepuna, a događaj je pre ličio na neki posećeni rok koncert nego na uobičajeno književno veče. Simića su pozdravili čitaoci svih generacija, od sasvim mladih ljudi do njegovih vršnjaka i vršanjikinja koji su mu prilazili na kraju te uzbudljive večeri. Neke je prepoznao odmah, neke čim bi mu ispričali neki od događaja iz zajedničkog detinjstva. Ko je čitao Čarlsa Simića, znao je kako on ume da pamti detalje, a koga je upoznao, znapo je kako on ume da pravi prijateljstva i da širi dobri duh radosnog smeha i entuzijastičnog razgovora oko sebe. Nismo ni slutili da je to veče bilo oproštaj Beograda i Čarlsa Simića, mada se on Beogradu i u narednim godinama vraćao u pesmama i još češće u svojim esejima.Mi smo u Arhipelagu sarađivali sa Čarlsom Simićem od samog početka. Objavili smo pet njegovih knjiga eseja, od Alhemije sitničarnice, preko knjige angažovanih eseja Gledaj dugo i netremice, do izabranih eseja o poeziji i pesnicima Tamo gde počinje zabava, Čudovište voli svoj lavirint i Anđeli na žicu za veš. Objavili smo i njegovu knjigu izabranih i novih pesama Iščekujući presudu. Jedna od poslednjih stvari na kojima je Čarls Simić radio bila je velika retrospektiva njegove poezije Izabrane pesme: 1962-2022. koju objavljuje Arhipelag.Pamtićemo zarazni smeh Čarlsa Simića, njegove prijateljske reči i gestove, njegovu dobru volju i podršku koji su nam uvek mnogo značili. Radovao se svojim knjigama koje su se pojavljivale pred srpskim čitaocima. I, naravno, čitaćemo Čarlsa Simića. I znamo da u tome nećemo biti usamljeni.Nema poslednjeg oproštaja od pesnika čije pesme znamo, cenimo i volimo.Bonus video: Komemoracija Dejanu Tiagu Stankoviću

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=komemoracijadejanutiagustankovicuds-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4986425"]