1
Pesma “Majka“ je emotivna posveta mojoj majci, jako tačno sećanje na nju, sažeto u tim slikama kao fotografski aparat što napravi, kaže za Nova.rs dramski pisac Dušan Kovačević.
Ova pesma se nalazi u njegovoj novoj knjizi “Ja to tamo pevam” koju uskoro objavljuje “Laguna”
Majka
Moja majka mirno spava
I sanja me
Dok ulazim u dvorište
Posle dužeg puta
Osmehom me pozdravlja
I pogledom pita
Kako sam
Dobro sam kažem
Dok se penjem uz stepenice
Naše stare kuće
Iz Masarikove ulice
Koja je danas prazna
I pusta
Razišli smo se po svetu
I po nebu
I sad se viđamo
Samo u snovima
Kao danas
Kad moja majka mirno spava
I sanja me
I pita me
Kao nekada
Kad ću doći da se vidimo
Na dan ili dva
Bio bi red
Ili još kraće
Na pogled
Moja majka mirno spava
I u snu mi govori
Kao poslednji put
Kad sam bio uplašen
I zabrinut
Nije to ništa
Ništa to nije
Bolelo me i ranije
A i dosta je bilo
Dosta je
Kako mi nedostaje
Pesnička autobiografija
“Pesme sam počeo da pišem ozbiljnije pre pola veka, kad sam samog sebe zaposlio kao pisca pesama u pozorišnim i filmskim pričama. Od tog davnog vremena početkom sedamdesetih godina prošloga veka pa do danas napisao sam pesme koje se sad prvi put objavljuju u jednoj knjizi. Neke pesme sam izostavio ili namerno zaboravio – nisu bile za objavljivanje. Brisanje je važno kao i pisanje“, zapisao je Kovačević u uvodu svog novog književnog dela čije se objavljivanje očekuje do manifestacije Noć knjige koja počinje 11. decembra.
Kao što smo ekskluzivno objavili, reč je o svojevrsnoj pesničkoj autobiografiji čuvenog dramskog pisca. Knjiga se sastoji od četiri ciklusa pesama – “Ko to tamo peva”, „Dvanaest pesama za dvanaest meseci“, „Nije loše biti čovek“ i „Iz porodičnog albuma“.
– Prve pesme sam napisao još kao gimnazijalac, one su bile moji rani radovi, pokušaji da pišem nešto nalik onom što volim da čitam. Poeziju sam uvek smatrao vrhuncem svih oblika literature. Kada kažete da je nešto kao poezija, onda to se to ne odnosi samo na pesme nego na celokupan umetnički svet – kaže Kovačević za Nova.rs.
– U tajm-autu koji smo prisilno dobili zbog ovog užasa koji je zahvatio svet, pojavilo se vreme kada sam mogao da stare rukopise sakupim po fiokama. Oni su čekali neko bolje vreme, a došlo je do apsurda jer je došlo neko gore vreme. Izvadio sam te fascikle i počeo da slažem te moje pesme nalik na priče i to je, otprilike, moja literarna autobiografija ispisana kroz sećanja. Jer, uz većinu pesama ide i priča nalik na anegdotu o tome kad su nastale, da li su napisane za pozorišni komad, filmski scenario ili knjigu priča.
– To što sam ispisao su moja najintimnija sećanja na detinsjtvo, ranu mladost, na godine kada sam počeo ozbiljno da se bavim ovim poslom. Ono što je najbitnije, u ovoj knjizi su pomenuti ljudi sa kojima sam pola veka radio. To su glumci, pisci, kompozitori, pevači. Mnoge od tih pesama su kasnije komponovane, i mnogi pevači su ih otpevali u raznim oblicima, da li kao deo svog repertoara ili su snimili te pesme.
Prve pesme za Arsena
– Prve pesme sam pisao za Arsena Dedića, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, za jedan njegov novogodišnji šou. Kasnije sam, u pozorišnim i filmskim projektima, najčešće sarađivao sa Vokijem Kostićem, a poslednjih 20 godina sam skoro neprekidno radio sa Momčilom Bajagićem Bajagom. Mislim da smo zajedno uradili desetak pesama koje su otpevali najpoznatiji pevači, zajedno sa njim i mojom ćerkom Lenom. To naravno nikad nije bio moj primarni posao, nego posledica popularnosti onoga što sam pisao u pozorištu ili za film.
– Prve ozbiljnije pesme sam napisao za komad „Radovan Treći“, ali one nisu pročitane i izgovorene onako kako su napisane, jer je predstava otišla ka urnebesnoj komediji, a stihovi su ostali sa strane. U ovoj knjizi su ispisane sve te pesme, kao i one za filmove „Ko to tamo peva“, „Balkanski špijun“, „Andergraund“, „Sabirni centar“… To je što se tiče mog angažovanja kada sam kao pisac sam sebe zaposlio kao pesnika, da ne bih druge mučio.
– Ja sebe ne smatram klasičnim pesnikom. U knjizi sam to i napisao, da se pesnik rađa kada je pravi, a kada je pesnik koji se uči onda je to nešto sasvim drugo. Pesnik se stvarno rađa. U Beogradu sam proveo mnogo godina i družio se, a gde drugo nego po kafanama, sa Branom Crnčevićem, Branom Petrovićem, Matijom Bećkovićem… Sa Mikom Antićem sam imao nekoliko nezaboravnih noći u Novom Sadu na Petrovaradinu. I to su ljudi koji su govorili svoju poeziju tako kao što nikad niko posle nije govorio. Imali su svoj ritam, svoj način govora. Na primer, bez obzira što je Mika malo mucao, to je davalo šarm njegovom govoru. To su ljudi koji su rođeni kao pesnici, i bez obzira na to što su se posle bavili raznim stvarima, bili su i novinari, i slikari, i urednici časopisa i izdavačkih kuća, njihova suština je bila da su pisali poeziju. Sećam se kad u Klubu književnika Brana Petrović ustane u ponoć i govori svoju pesmu koja će već za mesec dana postati klasika srpske poezije. A tad kada je govorio, svi smo mislili da govori neke obične stihove.
– U ciklusu „Dvanaest pesama za dvanaest meseci“ napisao sam svoje nostalgično sećanje na vremena razna i na mesece kojima sam posvetio po jednu pesmu. Pesme iz ciklusa „Nije teško biti čovek“ (komponovao ih je Bajaga, a jednu Vlada Marković) biće u mom najnovijem filmu koji je trenutno u montaži. Planirano je da se prikaže sledeće godine kada bude neko normalno vreme za prikazivanje filmova.
San
– Pesma „San“ je duga i neobična priča o 40 godina rada u tri filmska projekta. Centralni deo pesme sam napisao za televizijski film „Zvezdana prašina“ krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Kasnije ću taj filmski scenario pretočiti u pozorišni komad. A u pomenutom televizijskom filmu pesmu San recituje Zoran Radmilović u poslednjoj sceni priče o bračnom četvorouglu; dva bračna para se u jednom trenutku „izmešaju“ – zamene se supružnici, da bi se na kraju ustanovilo kako svaka promena u početku izgleda bolje od prethodnog života sve do otrežnjenja i shvatanja da je lepota promene varljivi privid sreće. Isti stih će u „Andergraundu“ govoriti Miki Manojlović ljubavnici i budućoj filmskoj ženi, Mirjani Joković, dok joj se udvara iza leđa njenog muža, a svoga kuma… Ovi filmski likovi su nagrađeni u Kanu Zlatnom palmom. Mnogo godina kasnije – 2015. godine taj jedan stih sam dopisao i novu verziju pesme posvetio kćerki, Leni, koja će je u tom „novom izdanju“ i u ženskom rodu otpevati u najnovijem filmu „Nije loše biti čovek“… Pesmu je komponovao moj stari prijatelj Vlada Marković, poznati dirigent i pevač iz dueta Vlada i Bajka, majstor klasične gitare i pesme…
Duga noć i tužan san
Ja sam sama ti si sam
Sve do jutra do svitanja
Ti si sam i ja sam sama
A kad dođe novi dan
I nestane tužan san
U naručju ja sam tvom
Među javom i međ snom
Ja ne znam dragi
Da li sve sanjam
Godina koja je
I koji dan
I ne znam mili
Da li sam tvoj
Ili si možda
Ti moj san
Sanjala sam čudan san
Kao ti si opet sam
Kao ja sam opet sama
Samoća je među nama
I svanuće novi dan
Osmeh suncem obasjan
U osmehu biću tvom
Među javom i međ snom
Ja ne znam dragi
Da li sve sanjam
Godina koja je
I koji dan
I ne znam mili
Da li sam tvoj
Ili si možda
Ti moj san
Od predaka do unuka Luke
– U ciklusu “Iz porodičnog albuma“ objavljene su četiri pesme, koje su posvećene danima moje najranije mladosti. Ceo život sam proveo čvrsto vezan za porodicu, ili za onu koje više nema, ili za moju sadašnju. Ja sam duboko porodičan čovek i zato su foto-albumi koje je moja supruga pažljivo skupljala a ima ih stotinak, sa pravim fotografijama, meni mnogo važni. Ove pesme su sve autobiografske, one su sećanja na meni najdraže ljude. Te pesme su sve najintimnije, i najdragocenije.
– Tu je i pesma “Lukin rodoslov“, priča o Kovačevićima koji su pre trista godina došli i naselili to mesto Mrđenovac u okolini Šapca. To je priča o mojim precima koji su došli iz Bosne, sa tromeđe sa starom Hercegovinom i Crnom Gorom, iz nekog sela koje više ne postoji, koje je po predanju za kaznu uništeno. Kovačevići su se raselili na sve strane sveta. Ova pesma se završava sa Lukom, mojim unukom od sina Aleksandra, kao najmlađim članom te familije.
– Prelistavajući te moje rukopise u kojima su bile te moje pesme stare, mnoge sam uništio zato što su pisane u nekom vremenu i trenutku koji je bio toliko intiman i poseban da nije za javnost. Ja sve rukopise koji mi se ne sviđaju, nemilosrdno uništim. Ne ostavljam nijedan trag za koji može neko da kaže da je bilo problema u bilo kom smislu. Zato sam napisao da postoji pisanje i brisanje, a da je brisanje često bitnije od pisanja.
– Neko bi mogao na osnovu ove knjige da napravi neku vrstu moje biografije. Jer ja sumnjam da ću sesti da pišem svoju autobiografiju, pošto sam toliko toga rasuo po knjigama, pričama, da jednog dana ako nekog baš bude interesovalo šta sam radio i kako sam živeo može kroz te priče, kroz moje knjige, posebno u ovoj, vrlo pažljivo da poređa godine i pregleda ono što sam video, čuo i doživeo. Sve je zapisano.
– Spremali smo se da u Andrićgradu napravimo promociju jedne priče i nekih pesama, gde sam želeo da pozovem dva glumca da ih govore, ali dogodila se korona, pa smo to odložili za neke bolje i mirnije dane kod Emira u njegovoj literarnoj radionici. Sad će ova knjiga uskoro da bude objavljena i nameravao sam da jedno veče pozovem svoje prijatelje muzičare koji su te pesme pevali, i neke glumce… To bi bilo zanimljivo, pesme koje se pevaju.
