Dušan Miklja: U poplavi režimskih medija, neistomišljenici se više ne proteruju u logore, već su potpuno izopšteni

U svemu što čovek piše ima neizbežnih autobiografskih crta, kaže nagrađivani novinar i pisac koji novu knjigu "Istraga o neprilagođenima" upravo i počinje vraćajući se u detinjstvo u Beogradu, kada mu je otac bio u logoru, a prve naznake neprilagođenosti u njemu počele da se naziru.

“Neprilagođeni su osobe koje nisu u stanju da svoje ponašanje i razmišljanje podese prema sredini i društvu u kojem su”, piše u knjizi Miklja, a u razgovoru za naš portal objašnjava:

- U mom slučaju oduvek je postojala težnja da se prilagodim. Ipak je ljudska osobina da stremimo ka celini i pripadanju. Ali, s druge strane, kao i svi oni koji imaju makar trunku savesti, imao sam u sebi otpor prema nepravdi. Od malena nisam mogao da se povinujem većinskom mišljenju, koje je prilagođeno nalozima vlasti. Da čujem glas savesti - bila je moja obaveza!

Snouden i Asanž - pobunjenici savesti

Kada je jedan član porodice izopšten ili u nemilosti, kao što je u njegovom slučaju to bio otac koji je bio u logoru, onda je, ukazuje Dušan Miklja, i cela porodica izopštena iz društva.

- Suočavamo se sa gotovo nerešivom protivrečnošću, vi ste izopšteni, a želite da pripadate društvu. Želite da budete primećeni kako biste izbegli da vam uskraćuju prava koja pripadaju drugima, ne želite da štrčite. Knjiga zato sadrži dvojstvo sa prilagođenima. Dobar primer su nemački građani za vreme rata. Danas se to uveliko prećutkuje, ali za vreme Hitlera i nacizma većina je prihvatala zločinački režim jer nisu želeli da ugrožavaju svoj život, posao, privilegije. Prihvatali su i posao dželata, ako je to iziskivalo da im se život ne menja - kaže Miklja.

Važna kategorija su, ističe, pobunjenici savesti u koje nesumljivo spadaju Edvard Snouden, Džulijen Asanž i ostali koji su odlučili da, uprkos spoznaji da će izgubiti privilegije, pa možda i život, delaju po savesti:

- Snouden je imao privilegovano mesto u obaveštajnoj službi, dobar život, kuću, devojku… Sve je napustio. Iako deluje oprečno, Snouden je patriota jer je sve to učinio braneći vrednosti američkog društva. U ispovesti više puta naglašava kako se pobunio jer je “uočio nedopustivo prisluškivanje ljudi, nadzor i ukidanje privatnosti, što je protivno američkom ustavu”. Bio je potpuno svestan šta mu sleduje, ali nije mogao da se odupre savesti. Takvi ljudi zaista zaslužuju veliko poštovanje.

Tanane duše pesnika

Posebno mesto u knjizi ima “Aleja mrtvih pesnika” jer je, kako naš sagovornik objašnjava, želeo da proširi “istragu” te je, izašavši iz sfere politike i političkih prognanika, zašao u sferu tananih duša našavši neprilagođene pesnike, poetične mislioce…

- Te tanane duše pesničkom prirodom idealizuju svet. Prosto je neverovatno kako su rano izopštavani, mladi umirali, ponekad i ubijani. Jesenjin, Majakovski, ali i Bajron, Šeli, Kits… Bili su tako mladi… Čitave generacije tananih duša nisu mogle da podnesu nakaznosti ovoga sveta. Kažnjavani su, jer su bunt i drugačije političko uverenje iskazivali javno u pesmama i manifestima.

Ipak, kao pravo čudo, pisac navodi sudbinu Mihaila Bulgakova.

- Bulgakov je neverovatna ličnost. Razmišljao sam, kako je moguće da ga je Staljin poštedeo? Staljin nije bio baš izbirljiv kada je odlučivao koga će pogubiti, ali je Bulgakova ipak poštedeo. Mislim da je to zato što je bio zaprepašćen njegovom iskrenošću i poštenjem. Kada je počeo progon pisca zbog njegovih knjiga i rukopisa, preporučeno mu je napiše nešto u prilog sistema. Međutim, javno je istupio i Staljinu kazao da to nije moguće, jer ne misli tako. I ostavio je utisak, jer nije bio u gomili onih koji se dodvoravaju i gaze čast.

Podsećamo Miklju, ipak, da u današnje vreme, pogotovo u Rusiji, neistomišljenici ponovo doživljavaju progon i ne prolaze dobro.

- Istina je da živimo u vremenu za koje smo mislili da je prevaziđeno. Ne samo u autokratskim društvima, već i onim koji se opisuju kao demokratska. Primećuje se sve veća netrpeljivost prema drugačijem mišljenju. Više ne postoji dijalog. U poplavi režimskih medija došlo je do toga da drugo mišljenje nema gde da se iskaže. Neistomišljenici, intelektualci se ne proteruju više u logore, ali su potpuno izopšteni. A, kada nemaju gde da kažu šta misle - to je ravno intelektualnoj smrti. Ne postoje zvanično crne liste, ali ćete lako uočiti da na televiziji, na primer na RTS-u koji je javni servis, imate mnogo ljudi koje nikada ne pozivaju i svesno potiskuju. To je nepodnošljivo dodvoravanje vlasti. Kako ih nije stid? Te reči je sve manje, a stid održava čovečnost.

Ravnodušnost - bolest društva

U najveće ljudske grehe trebalo bi, po Miklji, ubrojati i ravnodušnost kao bolest današnjeg društva:

- Filozofkinja i istoričarka Hana Arent je uočila da su u mnogo povoljnijem položaju u logorima ljudi koji su zgrešili, učinili zlodela, a da je najteže bilo nevinim ljudima. Logori su služili ne samo da fizički ukinu nepoželjne, već da izbrišu njihov identitet kao ljudskih bića. Odavno je počelo pretvaranje ljudi u stvari. Otuda i ta ravnodušnost.

Zato, dodaje naš sagovornik, neprilagođeni plaćaju visoku cenu.

- Trpe jer je potrebna velika snaga da ste mimo većinskog mišljenja. Uvek je lakše plivati niz maticu reke, nego protiv nje. I velike duševne cene se plaćaju. Živimo u svetu u kojem mediji imaju ogromnu moć. Tačna deviza je: “Dajte mi televiziju na 15 dana i učiniću od naroda šta god hoćete”. Veliki je uticaj medija, a ljudi su povodljivi i neobavešteni. Snouden je tačno zapazio: “Vlasti se ne plaše neprijatelja, već obaveštenih ljudi”. Pobuna nije moguća ako ljudi ne znaju pravo stanje stvari i to je velika istina. Naša vlast tako dobija glasove u krajevima gde ne dopire slobodna misao iz medija, već jednoumlje. Nemački filozof Šeling je rekao: “Vlastima je stalo do stabilnosti, ali se pri tome previđa da to iziskuje nepromenljivost”. Da li ste primetili kako tu reč u poslednje vreme često koriste?

Međutim, zaključuje Dušan Miklja, u inat svemu od pamtiveka opstaje zlatna nit otpora:

- Odlučio sam se za ovu istragu, jer neprilagođeni menjaju svet. Postoji strašna istorija, jezivi i teški ratovi, mučne scena, ali ispod svega toga i dalje tinja snaga i otpor neprilagođenih. Ne menjaju svet oni koji se povinuju, već oni koji teže promeni. Nit otpora je neprekidna i u tom smislu možemo biti umereni optimisti.

Pisanje mi je iskupljenje i uteha

Miklja i sa 90 godina neumorno stvara, a kako ističe, pisanje mu je neka vrsta leka.

- Neprestano radim, to je neka vrsta iskupljenja i utehe, ali me u ovim godina održava, dobro je za zdravlje. Svest i misao mi je još uvek besprekorna i to mi je najvažnije. Kod svog izdavača (Vulkan, prim.aut.) imam još dva rukopisa. Jedna je knjiga za decu, a sa drugom će kritičari imati muke da je uvrste u žanr. Imao sam sreću da više puta proputujem svet i želeo sam da u svojoj knjizi odam počast ljudima i predelima koji to zaslužuju. Zvaće se “Galerija - zatvoreno zbog popisa”. O ljudima pišem kao slikama u galeriji koju opisujem rečima. Biće reči o pobunjenicima, običnim ljudima, umetnicima, novinarima… Na mom putu, često sam nailazio na mnoge prepreke ali nisam odustajao. Upornost - to je valjda još jedna osobina nas neprilagođenih.

Bonus video: Dušan Miklja - Berluskoni će biti upamćen više kao pojava, nego po sadržini svoje politike