Dušan Miklja: Društvo i vlast se ne odužuju moralnim i plemenitim ljudima, njihovo postojanje ih uznemirava

Dušan Miklja priznaje da bi bilo izazovno da iz cunamija sećanja, likova, naroda i država izdvoji one koji zaslužuju da budu “na zidovima” ovog izložbenog prostora.

- Prvo poglavlje sam posvetio ljudima koje vlast nije promenila. Vrlo malo je takvih. U ovom izopačenom vremenu uvek su u manjini pošteni ljudi, ali oni su ti koji održavaju ono što je ostalo od prilično fragmentisanog i uznemiravajućeg sveta. A taj svet opstaje upravo zahvaljujući toj manjini, malom broju pobunjenika, buntovnika savesti - kaže Miklja.

Među onima koje vlast nije promenila ima vrlo malo državnika. No, s njima je Miklja imao prilike da razgovara i da se druži. A prvi među onima kojima nije vlast bila najvažnija, jer su marili za opšte dobro jeste italijanski predsednik Sandro Pertini.

- Bio je omiljen u narodu. O njegovoj ličnosti mnogo govori to što je bežao iz svoje palate u stančić kod Fontane di Trevi kako bi na miru uživao kako je hteo. Pertini je bio nepotkupljiv, čak nije dozvoljavao ni da mu bilo ko plati kestenje na ulici. U Italiji sam bio za vreme terorizma, i Pertini se, kada bi oteli neku ličnost da bi ucenjivali ljude na vlasti, nudio da ga uzmu kao taoca. Niko nije sumnjao u njegovu spremnost da to zaista i učini.

U ovaj odeljak “galerije” svrstan je i Agostino Neto, kog je naš sagovorniik poznavao dok još nije postao predsednik Angole.

- Jednom prilikom, na svoju štetu, dao je meni intervju, iako se obavezao da neće dati, jer su bili u toku pregovori tri rivalska pokreta. Međutim, učinio je izuzetak pošto smo se poznavali. Zamerili su mu što je rekao više nego što je trebalo. Ali pošto sam tada bio dopisnik Tanjuga za celu Afriku, problem je bio jer su svi preneli taj intervju onako kako su želeli. Nakon toga me je pozvao da dođem kod njega. Bio sam svestan da sedim lice u lice s budućim predsednikom Angole, državnikom i pesnikom, koji je zbog mog teksta imao ozbiljnih problema. Rekao sam mu: “Ali, ipak ste to rekli.” Gledao me je i na kraju potvrdio. A mogao je i da porekne. Retki su takvi državnici. Kada je postao predsednik, nije zaboravio naše razgovore i javljao mi se.

Govoreći o novinarstvu tada i sada, Dušan Miklja kaže da se mnogo razlikuju vreme i okolnosti u kojima se on bavio tim pozivom, jer “tada nije postojalo posrednika između vas i vesti”:

- Kada sam bio na frontu u Nigeriji u građanskom ratu i mnogim drugim dramatičnim događajima u Africi, vest je bila ono što sam lično video i doživeo. Nisam odnekud prepisao, preneo sa društvenih mreža, NN izvora. U tom smislu, novinarstvo je bilo verodostojnije. Sve je manje velikih novinarskih ličnosti. Dovoljno je da pogledate ko je bio u listu “Politika”.

Umetnici i buntovnici

Zato je odlučio da u odeljku galerije pod nazivom “Buntovnici” posebno mesto da novinaru Miroslavu Radojčiću (1920-2000).

- U tom zlom vremenu kada je “Politika” postala previše snishodljiva prema vlasti, nije više hteo da piše za te novine. Radojčić je bio novinar gospodin, sa leptir-mašnom, odelom, i čašom viskija u ruci. Bio je nepotkupljiv. Sećam se kada je bio moj gost u Africi, zamolio sam ga da odnese mom ocu špil karata. A veliki svetski novinar Radojčić odlazio je jednom nedeljno da igraju karte. Družio se sa lordovima, krunisanim glavama, predsednicima, ali je nalazio vremena da redovno ode na partiju kod mog oca. Bio je zaista veličina.

Na pitanje kako se društvo oduži takvim ljudima, Miklja odgovara - nikako.

- Vlast takvi ljudi uznemiravaju baš zbog savesti i morala - reči koje više nisu samo istorijske, već arheološke kategorije. Takvi ljudi samo svojim prisustvom uznemiravaju, čak i kada ne upiru prst u njih.

Prolazeći kroz “galeriju” stižete do centralnog dela posvećenog umetnicima - “zbog slobode koja krasi njihovu dušu”:

- Umetnici imaju tu privilegiju da nam otkrivaju šire horizonte. Često su zbog toga nepodobni, pogotovo u totalitarnim državama. Takođe, uprkos slavi, mnogi od njih pripadaju narodu. Takva je bila Monika Viti. Pričala mi je kako se družila sa piljaricama na ulicama Rima i obožavala da razgovara sa njima.

Posebno mesto među umetnicima ima i književnik Dragoslav Mihailović.

- Dragoslav je bio izuzetan čovek koji je verovatno nanosio sebi najveću štetu bespoštednom iskrenošću. Svoj prvi susret sa Crnjanskim opisao je ovako: “Ide prema meni, iskrlještio se kao čudovište”. Tako je mogao samo on. Sećam se posle jednog predstavljanja u SANU, pitao me je kakav je bio, a ja sam mu prijateljski odgovorio: “Po običaju duhovno trapav”. I prijateljski me je opsovao iz srca. Takav je bio. Cenio sam to kod njega - kaže Miklja, dodajući da je možda jednu od najemotivnijih posveta uputio pokojnom glumcu Milenku Zablaćanskom:

- Bio je prijatelj naše porodice. Njegova smrt bila je tako nepravična, neočekivana, potresla je sve. Na njegovoj sahrani čula se pesma “Stani, stani, Ibar vodo”. Svaki put, kad je čujem, setim ga se. Često ga pominjemo i takvo prijateljstvo ne može da se ugasi. I Milenko se izdvajao čistotom duše i iskrenošću.

Prijateljstvo iz detinjstva gajio je sa glumcem Vlastom Velisavljevićem, koji je, seća se naš sagovornik, često dolazio kod njegove majke u skromni stančić.

- Siromaštvo, ma koliko neugodno, veoma je dragoceno kao iskustvo koje ne možete da dobijete bogatim, bezbrižnim životom. Ono obogaćuje ličnost i kada pogledate njegov i moj put to jeste velika krivulja - od izuzetnog siromaštva do večere sa carem. Nije svakome suđeno da prođe taj put, ali sam zahvalan na tom spletu slučajnosti i okolnosti koje su dovele do toga.

U Mikljinim književnim “prostorijama” mesto ima i Muzej voštanih figura, a u okviru njega - Josip Broz. Zašto je baš tu Tito završio?

- Izveštavao sam s njegovog poslednjeg putovanja. Već je bio u godinama i vidljivo je svojim izgledom i stavom pokazivao da mu je svega dosta. Zbog toga sam ga smestio u Muzej voštanih figura sa onima koji su već na izmaku snaga poput cara Selasija, na primer. Vidite da je skoro iscurila i poslednja životna kap, ali još su na pozicijama.

Naša vlast je besramna

Poslednji deo “galerije” posvećen je ratnicima, manijacima, manipulatorima, obmanjivačima...

- Kada pogledam ove danas na vlasti, sigurno ne bi dospeli u moju “galeriju”, a ni u snu u odeljak ljudi koje vlast nije promenila. Oni nisu sačuvali najvažnije ljudske osobine - čovečnost, skromnost, stid. Ako bi i postojao odeljak, bio bi naslovljen “Vlastoljubivi, samoljubivi, besramni”.

Kada zatvori i poslednja vrata prostorije u galeriji, Miklja bi voleo da čitalac razume koliko ga je kroz sve te predele i razgovore vodila intelektualna ljubopitljivost.

- Bez toga je nemoguće verodostojno saznanje o svetu u kojem živimo. Znam da mnogi nemaju mogućnost da putuju kao što sam imao ja, ali je zato važna i duhovna ljubopitljivost koja se dostiže čitanjem. Nadam se da će Sajam knjiga možda zainteresovati mlade generacije da se odvoje od telefona i uzmu knjigu u ruke kako bi pronašli odgovore o sebi i drugima oko sebe. Možda da se zapitaju kako bi izgledao njihov život kada bi odlučili da ga predstave kroz slikarska platna u jednoj ovakvoj galeriji - zaključuje Dušan Miklja.

Posebno mesto za Pikasa i maminu šivaću mašinu

Mesto u galeriji dobili su i “obični ljudi”, koji, međutim, nimalo nisu obični, poput konobara i onih koje je Miklja sretao tokom života, ali i najbližih.

- U galeriju sam uvrstio i šiveću mašinu moje majke, marke “Vilson”, zajedno sa slikom Pikasa. Ta mašina nas je othranila, a na Pikasovoj slici je švalja, izmučena žena koja pegla, što nije specifično za njegov stil, jer ju je naslikao krajnje realistično. Ljudi poput moje majke ili nekih ljudi koji nisu poznati javnosti poseduju mnoge vrednosti za koje oni “važni” nisu ni čuli.

Bonus video: Dušan Miklja