Kada sam pročitao priču o Đorđu Joksimoviću, on je već uveliko bio ispred Ministarstva za rad, rekao je Srdan Golubović, reditelj filma "Otac" i time nas uveo u proces stvaranja svog ostvarenja na specijalnoj projekciji u Dvorani kulturnog centra Beograd.
Milena Gajić
Publika je imala u petak uveče priliku da nakon pomenute projekcije razgovara sa rediteljom Srdanom Golubovićem i delom glumačke ekipe. Golubović je na tribini govorio o tome šta ga je navelo da napravi film „Otac“.
– Otišao sam kod Đorđa ispred ministarstva, razgovarao sam sa njim o svemu i polako sam počeo da slažem svoje utiske. Ono što mi je bilo presudno jeste trenutak kada sam shvatio da razlog za Đorđevo pešačenje od Kragujevca do Beograda nije bila potreba za medijskom pažnjom, već je on duboko intuitivno osetio potrebu za tim, ne znajući ni zašto ide, ni gde, ni šta time želi da postigne, ali njegove noge su naprosto same krenule. Tada sam shvatio da mene zanima takav junak – naveo je Golubović.
Film je inspirisan istinitom pričom o čoveku (igra ga Goran Bogdan) kome su zbog siromaštva oduzeli decu i on, u znak protesta, tražeči pravdu, peške kreće od svog sela ka Beogradu.
Golubović je naglasio da iako je „Otac inspirisan istinitim događajem, ta istina je bila potrebna samo kao temelj, dok je sve ostalo, od početka Đorđevog pešačenja, bila fikcija.
– Stvarni događaj jeste toliko jak jer ima neku svoju životnost, međutim pravljenje filma i svakog umetničkog dela je ustvari neka potraga za istinom koja nije životna, već ona poetska, umetička istina.
Na pitanje iz publike da li je bilo nekih problema tokom snimanja, s obzirom na to da film prikazuje državu kao rigidnu i sporu, koja drži svoje građane kao taoce, Golubović je odgovorio:
– Nije bilo problema jer je pozicija kulture u našem društvu jako loša, samim tim se niko nije ni interesovao za film. Država se ne plaši naših filmova, pravi se da oni ne postoje.
Dobijao sam poruke prepune besa od ljudi koji rade u Centru za socijalni rad, gde su Đorđu oduzeta deca. To me je uverilo da sam uradio pravu stvar – rekao je Srdan.
Osvrnuo se i na jedan „birokratski apsurd“.
– Problem kod bioloških porodica je taj da one dobijaju skoro deset puta manji iznos za izdržavanje svoje dece, nego li hraniteljske porodice. To je jedan birokraski apsurd i jedna tzv. „kvaka 22“, gde nema izlaza i nema rešenja.
Milica Janevski, jedna od glavnih glumica, rekla je da je svim srcem radila za film, a ne za svoju glumačku kreaciju.
– Lik kojeg ja tumačim tokom celog filma ćuti i sa sobom nosi osećaj griže savesti, ali ne zna šta raditi dalje sa tim osećajem. Dok sam igrala službenicu u tom Centru za socijalni rad, osećala sam se kao da sam ja publika koja gleda film, jer nikako ne mogu da reagujem i pomognem. Smatram da je baš to ćutanje ključno za moju ulogu i ono što je bilo potrebno kako bi se najbolje predstavila institucija, kao što je ta u kojoj su Đorđu oduzeta deca – izjavila je ona.
Pored Milice Janevski i Gorana Bogdana uloge tumače Boris Isaković, Nada Šargin,Vahid Džanković, Jovo Maksić, Nikola Rakočević, Milan Marić i Ljubomir Bandović.
Na zapažanje publike da su „obični“ ljudi spremni da pomognu liku kao što je Đorđe, dok su institucije te koje ćute i prave se da on ne postoji, Golubović je odgovorio da iako film nema razrešenja, ipak uliva neku nadu.
#related-news_1
– Ja verujem da su pojedinci bolji od bilo kog sistema. Namera nam je bila da film, iako nema razrešenja, ipak na kraju donese neku nadu. Takav kraj u kome Đorđe vraća svoje stvari je nada da će taj čovek, koji je time povratio svoje dostojanstvo, biti spreman da se bori i da kroz tu svoju bobru nešto uradi. Iako je ta nada siva i gorka, ipak je nada.
Golubovićevo ostvarenje ovenčano je nagradama na nekoliko međunarodnih festivala, između ostalog dve nagrade na Berlinskom filmskom festivalu, nagrada publike „Zlatna vrata“ na Filmskom festivalu u Puli, kao i „Zlatna Arena“ za glavnu mušku ulogu, koja je pripala Goranu Bogdanu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare