0
Solo album bivšeg lidera grupe Pavement - jednog od ključnih alternativnih sastava 1990-ih - uspešno rekonstruiše autorski folk-rok zvuk iz kasnih 1960-ih, ali iz savremenog ugla.
Novi album Stephena Malkmusa potpuno je akustična ploča, osećajni ogled o tome šta je to umetnost rokenrola.
Ploča „Traditional Techniques“ spada u retke poduhvate, nastale iz čiste ljubavi: sa jedne strane – računa se u ona izdanja na kojima je ukazana počast svojim uzorima, sa druge – tema albuma ionako je isterivanje ličnih demona. I stvarno, pošto je prevalio praktično polovinu života i zaključio da je verovatno video skoro sve ono što je bilo vredno viđanja, Malkmus se, kao bitan kantautor svoje generacije, okrenuo sebi samom, i snimio neka od svojih najdirektnijih i najtoplijih obraćanja publici.
Ovo iznenađujuće otvaranje zapravo uopšte nije tipično za njega – Stephen je poznat po tome što ništa ne kaže baš pravo u lice, nego uvek ide nekako okolo. Njegov originalni bend Pavement svojevremeno je bio značajan upravo zato što je uspešno zastupao u rokenrolu dotad ne mnogo poznatu postmodernu nonšalantnost, koju su najpre lansirali Dinosaur Jr, krajem 1980-ih. Tako Pavement u prvi mah nisu želeli ni da nastupaju uživo, niti da daju intervjue, sve u skladu sa „nema veze šta se dešava“ i „sve me smara“ stavom, koji je minirao koncept da muzika obavezno mora imati tržišnu vrednost…
Albumi „Slanted and Enchated“ (1992) i „Crooked Rain, Crooked Rain“ (1994) uhvatili su taj duh vremena i postali istorijski bitni, oduševljajući svojom raštimovanom raspevanošću i skrivanjem i te kako oštrih komentara iza površinske neobaveznosti. Bila je to inteligentna pop-rok muzika trenutka za Generaciju X.
Malkmus je posle Pavement uglavnom snimao sa pratećom grupom Jicks (objavivši čak 7 uglavnom lepo prihvaćenih albuma, vrlo slične filozofije kao i njegova matična grupa), dok su mu solo projekti do sad manje-više bili na nivou ispada (kao elektronski „Groove Denied“ 2019.). Da to nije slučaj sa „Traditional Techniques“ (Matador) jasno je i po pozitivnom odjeku što ga prati, delom svakako i zbog toga što je Matador nezavisna izdavačka kuća od formata i ume da prepozna kad joj je u ruci ozbiljno delo vredno jače promocije. Važni saradnici takođe su reprezentativni stvaraoci sa alternativne scene: snimatelj i aranžer Chris Funk (The Decemberists), gitarista Matt Sweeney (Bonnie „Prince“ Billy), kao i Qais Essar, avganistanski svirač rababa, te se jedina polu-zamerka ovom projektu može staviti na neočekivano lenjo grafičko rešenje omota.
Već su i sami Pavement imali značajnu dozu anglofilskog u sebi, ali na ovom svom solo albumu Malkmus povremeno zvuči kao da je zaista rođen i stvarao na Ostrvu, recimo u vreme Donovana – deluje da je par pesama stvarno moglo nastati kad je pomenuti harao top listama, a The Incredible String Band opsedali osetljive hippie duše. Drugi izvor inspiracije očigledno su Jefferson Airplane, onde gde pesme peva Marty Balin, kao i čitav kalifornijski krug ranog psihodeličnog roka, sve to sa kraja 1960-ih. Tako „Traditional Techniques“ otvara pomalo ambijentalno džemovanje „ACC Kirtan“ – čistokrvna raga, Indijom inspirisana i gusto odsvirana, puna socijalne kritike koja će se protezati do kraja albuma.
U nastavku blista jedna od najboljih pesama na ploči: „Xian Man“, sličnog sazvučja, ali za nijansu rokerskija i zarazno himnična; u isti niz spada i delikatna „Flowin’ Robes“, puna prefinjenih kaskadnih prelaza. Jednako je sjajna i „Shadowbanned“, takođe u retro-hippie fazonu, ali – kao i ostale numere – sa savremenim obrtom u tekstu koji se tiče loših cyber dešavanja, ukrašena vrlo pevljivim refrenom što bi mogao da prođe i na nekom starom albumu The Rolling Stonesa, zaokružujući ovaj mini-ciklus hitova iz alternativnog psihodeličnog svemira. Ovu poslednju prati i posebno zanimljiv spot, u kome se beleži prisustvo distorziranih lica mnogih underground heroja, od Kim Gordon do Kurta Vilea, što na neki način svedoči i o ogromnom ugledu kog Malkmus ima.
Drugačiji tok otkriva nam potom red sporih i još svedenijih pesama, u kojima ostajemo sasvim nasamo sa Stephenom.
Čine ga izuzetna, drhtava i istočnjačkom frulom ojačana, ljubavna „What Kind of Person“ („What kind of person makes you feel beautiful forever?“), pastoralni country „Signal Western“, sa zavodljivim obraćanjem nepoznatoj („What will it take decolonize you?“), te nesvakidašnja „The Greatest Own in Legal History“, u kojoj advokat emotivno analizira svoju ulogu u odbrani mladog prestupnika. Posebno važan iskaz je „Brainwashed“, u sasvim down raspoloženju, napisana u skrhanom tonu kog su voleli stari majstori poput Neila Younga, donoseći nam još razmišljanja o životnim tokovima koji nisu uvek milosrdni prema pojedincu. U ovom očigledno ključnom setu, Malkmus se predstavlja kao osoba sposobna da prizna svoju ranjivost – nešto što još nikad nismo čuli od njega.
Završna „Amberjack“ vraća se na suzdržano orkestrirane zvuke sa Istoka, u potpunosti saobrazne stihovima, zamišljenim nad uvek lutajućim smislom egzistencije. Aproprijacija „psihodeličnog“ zvuka i njegov prenos u današnji kontekst, na ovom izdanju stvaraju vanvremenski stilski izraz, koji donosi novi skok u savremeno doba za stari zanat poetskog stvaralaštva. Stephenu Malkmusu poruka je važna isto koliko i muzika – on je iz takve serije umetnika – i u ovim vremenima, kad se čini da niko više i ne pokušava išta da kaže, to zvuči krajnje osvežavajuće.
Album „Traditional Techniques“ vraća dostojanstvo autorskoj muzici. Na suveren način i sa lakoćom koju poseduju samo talentovani, Malkmus demonstrira ne samo svoju dosad neotkrivenu sposobnost da se preispita, nego pokazuje i kolike su mogućnosti rokenrola da učini isto i iznova izmisli sebe. Ova sezona, kao što smo već primetili, prolazi u pojačanoj relevantnosti rok muzičara, baš kad se pomislilo da ih više nema.
Ovako umirujuća ploča, svakako je najbolji izbor u trenutku kad vas – tokom sati koji prolaze u samoći – obuzimaju nespokojni mir i varljiva tišina. Suštinski nežna prema svakom ko hoće da je sluša, ona nas tiho zove, a ne nudi se nametljivo.