0
Poslednji veliki rokerski otpadnik konačno je napravio remek-delo.
Ploča „Straight Songs of Sorrow“ odličan je dupli album i nešto najbliže remek-delu koje nam Mark Lanegan (r. 1964) već izvesno vreme duguje – takođe, deo je rekapitulacije života i karijere duge 35 godina, zajedno sa tek objavljenom autobiografijom „Sing Backwards and Weep“. Toliko je vremena, naime, prošlo od onih trenutaka kad je pokret zvani grunge spasao rokenrol i produžio mu smisao postojanja. Negde na samim njegovim počecima, geografski blizu, ali daleko od razuzdane ekipe iz centra Seattlea, radio je bučni sastav Screaming Trees, gde je Lanegan prvi put predstavio svoj moćni glas.
U to vreme, kad su Guns N’ Roses vladali stadionima, rok muzika je još uvek imala mnogo značaja za one sa ivica društva i sa manjkom mogućnosti da išta urade sa sobom. Ispravno je reći da su Screaming Trees bili pre svega deo važne scene američkih alternativnih rok bendova iz generacije 1980-ih (REM, Violent Femmes, Hüsker Dü, The Replacements i mnogi drugi, svi predstavljeni svojevremeno u radijskoj emisiji Žikice Simića „Tajanstveni voz“ na Studiju B), izniklih iz do tad zaboravljene provincije te velike zemlje, potonule u mnoge ekonomske probleme novog doba, a posebno istorijsko gašenje teške industrije. Reakcija na sudar teskobnih uslova odrastanja i iscerene Reganove propagandne lakirovke kako je Amerika u svemu najbolja (zvuči poznato?), stvorila je uslove za „novi talas“ na američki način – sa jedne strane pojavio se hardcore punk, kao ubrzana forma punka pretvorenog u žanr, a sa druge je gomila mladih muzičara posegla u prošlost, pokušavajući da u rok tradiciji, kao svojoj kulturi, nađe neko utočište.
Među njima su bili i Screaming Trees, koji su se oslonili na zvuk čuvenih hard rock i garažnih sastava, pokušavajući da mu udahnu novi smisao, dodajući svojevrsnu gothic notu – posebno zaslugom svog pevača – i kreirajući tako preduslove za nastanak grungea. Upravo su Screeming Trees, predvođeni harizmatičnim frontmenom Markom Laneganom, zaslužni za to što je ovaj noir element uveden u savremeni rokenrol, otvarajući tako vrata za Pearl Jam, Alice in Chains i Soundgarden. Dok su Eddie Vedder i drugovi snimili svoj prvi album, oni su objavili već tri, a Lanegan je kasnije intezivno drugovao sa Cobainom, brinući o njemu kao mlađem bratu.
Njegova solo karijera uostalom je i počela kao nikad završeni akustični album obrada Lead Bellyja sa Kurtom Cobainom, od čega je ostala samo zastrašujuća verzija tradicionala „Where Did You Sleep Last Night“ (poznat i kao „In the Pines“), neverovatan snimak koga možete naći na inače uspelom Laneganovom debiju „The Winding Sheet“ (iz 1990; Nirvanino čitanje se nalazi na istorijskom „MTV Unplugged“). Posle raspada matične grupe, Mark Lanegan je postao neka vrsta rado viđenog gosta u mnogim saradnjama – tako ga nalazimo kao člana Queens of the Stone Age početkom 2000-tih, pokraj starog prijatelja Josha Hommea, potom u underground supergrupi The Gutter Twins, sa cenjenim Gregom Dullijem (The Afghan Whigs), te u sjajnom folk duetu sa kantautorkom Isobel Campbell (Belle and Sebastian). Međutim, sve to vreme on je pažljivo snimao i svoje solo albume, koji su polako dobijali na umetničkoj uverljivosti – one životne mu nikad nije nedostajalo – gradeći jedinstvenu karijeru sa mirisom i ukusom posebne rokenrol autentičnosti, na ivici širokog sveta popularne muzike.
Kao samostalan umetnik, Mark Lanegan izgradio je profil potpunog otpadnika, ličnosti koja kao da je i sama izašla iz neke rok pesme. On je stalno na ivici, ne preza ni od čega kad su u pitanju zadovoljstva ovog života, a ljubavi mu uvek treba, te je stalno između kršenja zakona i žene do koje mu je stalo. Njegova emocija jedini je zakon kog još priznaje na ovom svetu, a u potrazi za pravim osećanjima, neće se ustručavati sve da proba. Holandski koncertni agent koji ga je dugo zastupao, ispričao mi je jednom prilikom istinitu priču o poslovnom sastanku na koga ga je Lanegan pozvao, što se odigrao u daščari na kraju Los Anđelesa, gde su nameštaj činili samo drveni sto i stolica, a na tom stolu pištolj, špric i flaša pića – to je ambijent u kome je Mark obitavao, kao već poznata ličnost…
Na njegovim učestalim koncertima pred našom publikom, što ga bez rezerve obožava (uvek u produkciji Pop Depresije, a u Domu omladine Beograda), imali smo mogućnost da se suočimo sa momkom koji stvarno misli ono što peva, nudeći glasan, ali dostojanstveno u sebe zagledan rokerski šou, kao i lice izbrazdano nedaćama žestokog življenja – naime, nijedan njegov nastup nije bio kopija onog prethodnog, i svaki je bio prilika da nam ispriča šta mu se sve u međuvremenu desilo. Kao i kod mnogih drugih istinskih stvaralaca – osnovna umetnost Marka Lanegana je život sam, i način na koji ga vodi.
Da je Mark Lanegan zapravo Nick Cave koji ne pokušava da bude umetnik, a baš zato to jeste, jasno je na novoj ploči, „Straight Songs of Sorrow“ (Heavenly Recordings). Sve je ovde „do koske“ – životne teme i dileme iznete su bez mnogo filozofiranja, direktno i bez glume, čak i kad ne pretenduju da su mnogo pametne, na način koji je oličenje rokenrol jezika. Susrećemo se sa alkoholizmom, tučama, besparicom, neuspelim dogovorima oko nabavke droge, paralelno sa dugim ljubavnim noćima, uz žene koje su vredne najboljeg – ali je pitanje da li Mark to može da im pruži. Album je dugačko veličanje postojanja koje može da se živi samo pogrešno, mimo uobičajenih građanskih nazora, ukoliko želite da ga vodite po svojim merilima.
Zvezdani spisak saradnika na ovom izdanju čine John Paul Jones (Led Zeppelin), Greg Dulli (The Afhgan Whigs), Simon Bonney (Crime & The City Solution), Adrian Utley (Portishead ), Mark Morton (Lamb of God), Ed Harcourt i Jack Bates, sin Petera Hooka (Joy Division, New Order), Simon Bonney (Crime & the City Solution).
Zato „Straight Songs of Sorrow“ ima zamah i širinu velikih dela. Posebna priča je produkcijsko tretiranje ovih rokerskih numera, koje sve dobijaju savremeno elektronsko pakovanje, prilagođeno modernom sluhu (već smo pisali da je ovaj masovni update rokenrola postao standardna praksa i njegovo novo obeležje). Lanegan se pokazuje kao hrabro nekonvencionalan – prosto zadivljuje stilska raznolikost od pesme do pesme, i to nas dovodi do zaključka da je verovatno njegov glavni talenat u tome što svoje mane i ograničenja ume da pretvori u prednosti, te da se promeni, a da uvek ostane u centru pažnje. Tako ovde susrećemo sve moguće izraze, od blues tonova preko industrial ritmova, do eksperimentalnih digitalnih glitcheva – sjajno režirane i snimljene na način koji ne dopušta da se izgubi osnovna atmosfera sete i zapitanosti nad smislom svega što se dešava oko nas, bez ikakve poze ili pretencioznog očekivanja da narator bude ozbiljno shvaćen.
Kao drugar koji vam se poverava u kafani, Mark samo priča o onome što se stvarno desilo, i ne tvrdi da sve to ima neki dublji smisao, niti se trudi da vas impresionira – vrhunac kome se nada je možda tek malo razumevanja.
Neisforsiranost iskaza sa dna egzistencije njegova je umetnička strategija, i na ovom albumu se kristalizuje u nekoliko antologijskih kompozicija. Otvara ga neočekivano smelo „I Wouldn’t Want to Say“ u kojoj se, kao u prologu, nalaze sve teme kojima će se baviti na ploči i, na romantičan način palih anđela, slušalac upozorava: „Get out while you can… my heart is black as night“ – uz bespoštedan industrijski ritam kojim se ovo obznanjuje. Nastavlja se nežno-akustičnom minijaturom „Apples From a Tree“, no rani vrhunac ploče nalazimo već na „The Game of Love“, raspevanom duetu sa suprugom Shelley Brien, tokom kojeg se stvarno pomalo podsećamo najuspelijih Caveovih stilizovanih balada – ovde vrlo primereno, nudeći tračak nade. „Internal Hourglass Discussion“, intrigantni eksperiment sa primenom iščašene elektronike, uopšte nije diverzija, nego uspela još-malo-pa-vesela storija o tome kako je našem antiheroju šetnja po lepom danu dala snagu da poželi da se promeni. U istom muzičkom smeru ide neočekivano pevljiva elektro pop kompozicija „Bleed All Over“, gde se viši nivo ljubavnog jedinstva fatalistički priziva i naziva – zajedničkim krvarenjem. Jednako opsednuta je i darkerska „Ketamine“, svesno nam pripovedajući o sudbini osobe što u tom opijatu vidi spas.
Veličanstven deo koji čini srce ploče tek sledi i sastoji se od pet pesama, od kojih se ne zna koja je više u mračnim tonovima: počinje sa treperavom vizijom „Stockholm City Blues“, na kojoj zatičemo Marka samog u tom gradu, u hotelskoj sobi, daleko od kuće, ostavljenog sa opservacijama o kiši koja probija kroz njegov kaput i o tome kako plaća za bol kog ubacuje u svoju krv, a niko mu nikad nije rekao – dosta više sa tim. Nastavlja se epskom „Skeleton Key“, što opisuje komplikovan odnos sa ženom kojoj ne može da se prepusti i poveruje joj da ga voli, jer je dokazano ružan čovek spolja i unutra, bez obzira što se svejedno nada da su njene slatke reči istinite. „Daylight in the Nocturnal House“ ima razmere velike pesme sa motivom neizbežnosti smrti, uz eho na gitari koji nas proganja do kraja, što se sve tematski pretapa u „Ballad of a Dying Rover“, o umirućem koji želi da poslednjih par milja pređe sa voljenom devojkom, objašnjavajući joj da neće više da je laže, nikad više, ali da ne treba da bude iznenađena ako to ipak uradi. Konačno, „Hanging On“ je potresna priča o dva drugara koja bi odavno trebala da budu mrtvi, jer su uneli u sebe sve što su mogli „tražeći bol kog moraju ubiti“ – radi se o Dylanu Carlsonu, stvarnoj osobi i Laneganovom i Cobainovom zajedničkom najboljem prijatelju, iz grupe Earth.
Sve se zaključuje optimističkim duetom „Eden Lost and Found“, uz njegovog omiljenog pevača Simona Bonneya, iz kultne australijske grupe Crime & The City Solution – o danu i svetlosti koji dolazi, i tome kako svi zaslužujemo da budemo slobodni. Zaključujući album u maniru propovedi, kojoj ne nedostaje dirljive vere, ostavlja nas u uverenju da je „Straight Songs of Sorrow“ kapitalno izdanje i kruna Laneganove karijere.
Mark Lanegan je izgradio priču koja je istovremeno realna i stilizovana – nalik nekom izgubljenom Jarmuschovom junaku, on se stalno sudara sa životom, ali i tako izubijan ne prestaje da ga voli. Kod njega nema ničeg što dolazi lako, i sve je iz neke muke, kojoj se Mark ne čudi, nego je prihvata kao cenu toga što je rešio da bude svoj. Njemu se u pesmama dešavaju neverovatne stvari, ali vi u njima učestvujete kao da gledate film, jer su prepričane sa odmakom. Svaka njegova stvar, zapravo, funkcioniše kao ispričano filmsko delo.
Glavna zvezda ovog albuma je dakle on sam i još više: njegov glas. Dubok bariton, koji vam zalazi u stomak dok ga slušate, vokal prepoznatljive rokerske klasičnosti što spada u jedno od skrivenih blaga savremene muzike. To je njegova glavna poetska alatka i Lanegan nikad ne omaši da vas uzbudi – uvek je spreman da svoju emociju prenese nebrušenu i sasvim direktno, kakva god bila, a često je sasvim melanholična. Vraćajući nam glasom posustalu veru u smisao ljudske komunikacije, Mark čini neočekivano dobro delo.
U vremenima kad se čitav život čini isproduciranim i montiranim, susresti se sa likom koji živi sve krajnje stvarno, samo po sebi je blago. A imati ga kroz njegove pesme za prijatelja, na kog možete da se oslonite da će vam se obratiti pravim rečima baš kad zatreba, u sred vaših teških momenata – veliko je bogatstvo.
Ploča kakva se pravi jednom u karijeri.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
