Odavno neki novi album iz Srbije nije privukao toliko pažnje kao Marčelov „Nojeva varka“ (Lampshade Media), čak i u regionu. Nije ni čudo, jer se zapravo kod nas odavno nije pojavilo ovakvo izdanje, na kome neki muzički umetnik ovoliko otvoreno iznosi sud o etičkom kolapsu u kome živimo.
Nojeva varka ocrtava moralnu kataklizmu srpskog društva, u 16 autobiografskih komada koji se konceptualno povezuju u jednu priču, kao knjiga u formi ploče.
Mnogo opravdano ogorčenih rečenica ovde teče kao nezaustavljiva bujica, sve dok čovek na kraju ne oseti da tu masu reči proizvodi nešto što zajedno peče i nas i naratora i sve one što govore na ovom albumu. Nešto što zaista mnogo peče i ne misli da prođe – to je životna osujećenost koja se više ne može nadoknaditi. Nepravda nenormalnog života koja se nadvila nad nekoliko generacija, jer u ovoj zemlji, niko rođen posle 1980. nije imao čak ni bezbedno tinejdžersko odrastanje, a kamoli normalan, uređen život. Više nije u pitanju „zima našeg nezadovoljstva“, nego cela egzistencija našeg nezadovoljstva.
Na Nojevoj varci Marčelo prepoznaje glavnog junaka ovog doba – to je pasivni posmatrač. U to se pretvorila i velika većina naših ljudi. U stvari, još od poslednjih godina Titovog života nismo videli ovakvu pasivizaciju i povlačenje najširih masa u sebe. Kao da su svi uvereni da politika nije nešto čime se treba baviti, pa su samim tim i kompletan javni prostor prepustili jednom interesnom krugu – i to baš onom koji preti da će da bije i kažnjava, ako se neko oglasi na način suprotan njihovim poslovnim ambicijama. U Srbiji, zato, nemamo više ni P od politike, u starinskom smislu upravljanja resursima kao javnim dobrom – ona se pretvorila u privatni menidžment, a on čas posla u privredni kriminal. Kad ne postoji stalna društvena kontrola nad političarima, kad oni postavljaju i menjaju pravila igre, a ne mi, taj sistem više ne može da se smatra građanskim društvom, niti uređenom demokratijom. No, kako god se zvao, on neminovno može da vlada samo sejući strah oko sebe.
I u tome je glavni uspeh Marčelovog albuma Nojeva varka – on je ubedljiv opis straha koji vlada Srbijom, bez kraja i konca, straha koji guta već ko zna koju po redu generaciju. To što se jedna osoba buni, kao da čini taj mrak samo još mračnijim. Trio pesama koje opisuju ovo stanje su one najudarnije na ovom albumu: pre svega „JBG“, taj instant klasik, izvanredni sažetak albuma koji sve objašnjava u vezi sa tim dokle je dospela ova zemlja, kao anti-himna naše moralne bankrotiranosti; u brzom ritmu dolazi „Udahni“, tokom koje se konstatuje kako se konačno „žaba skuvala živa“, što je odavno nagovešteno da nam se može desiti, ako ne vodimo računa; i konačno „Govno“, u kome jedan sjajan stih osvetljava vladajuće kapitulantsko stanje duhova kod nas, bolje nego bilo koja novinarska analiza: „Krivac je žrtva i žrtva je krivac / Ja sve to gledam sa strane“.
Sledi niz stvari koje opisuju tragični srpski mikro-kosmos početkom 2020. Posebno je potresna „Dvadeset“, rekapitulacija iskustva jedne generacije na dvadesetu godišnjicu mature (uz neminovno citiranje Bajage): pred očima nam prolazi cela panorama junaka iz one male Srbije u unutrašnjosti, koja nikad nije imala šanse da živi bolje na častan način. Da stvar bude gora, u njoj žive i neke davne, pokazalo se prevrtljive ljubavi, kako to beleži „Flešbek“. U nastavku, „Zidovi“ se bave onim očajnicima koji slede teorije zavere – vođeni paradoksalnom logikom da više ne veruju ni u šta, oni ipak veruju u sve što im se servira preko Youtubea. „Ostrvo mržnje“ govori o gajenju mržnje prema svemu i svakom drugačijem, što se sa neviđenom lakoćom seje među našom decom; deci se vraća i pesma „Budilnik“ gde se zaključuje već proverena istina, usud koji ih čeka: „Mirno spavaj, maleni / Neće još da sviće / Ni za šta ti nisi kriv… al’ bićeš / Al’ bićeš“. Na kraju, „Zemlja za vas“, kao produžetak one EKV utopije, konstatuje kome će ova zemlja ipak pripasti u svoj svojoj namučenosti – ne nama, to je sad već očigledno, ali našoj deci svakako da.
Posebno su upečatljive „Nigde“ i „Fitilj“, Marčelovi autobiografski obračuni sa otrovnom okolinom koja pokušava na razne pokvarene načine da mu ogadi život, od kojih je „Nigde“ prava satira na konzumente ničega što curi iz naših sve tabloidnijih medija, gde Marčelu naravno nema mesta, pa mu ortaci dobacuju da ga „nema nigde“, dok nas „Fitilj“ u sred kompozicije prepadne orkestracijom autentično jezivih izliva mržnje anonimnog sveta prema našem junaku, samo zato što ne misli isto kao oni. Čista jeza da vas podiđe. Kad mu je već nacrtana meta, Marčelo je nosi visoko: u skoro pozorišnoj dramaturgiji, kraj albuma nudi razrešenje kroz povratak vere u sebe, te je „Reset“ naša revolucionarna numera zasnovana na dijalogu sa večno uplašenim ocem o iskustvima sa skorašnjih demonstracija, dok „Kod kuće“ donosi smirenje posle svih iskušenja i spoznaju da budućnosti ima, jer ćemo jednog dana morati da je uzmemo u svoje ruke. Time se završava ovaj dnevnik naših prljavih godina.
Ovo je zreli Marčelo, koji više nije tek tinejdžerski idol, zato što je u međuvremenu odrastao sa svojom publikom i zna kako joj protiču srednje godine. On nije u tome sam. Album kao što je „Nojeva varka“, sa svojom aktivističko-poetskom porukom, funkcioniše kao zborna tačka na kojoj se ukršta više talenata iste generacije. Tu su Nensi, Raid, Šljuka, Indigo, Krumes, SickPrime, Vlada Lalić, Ministar Lingvista, Cupara, Billain, te Vukašin Marković, ukratko reprezentacija u kojoj svi zajedno doprinose da jedinstven gorko-slatki Marčelov miks hip hopa, soula i fanka bude na vrhuncu, dok oni zbore i pevaju kao ujedinjeni glasovi nevidljive Srbije.
Dopustite mi na kraju jedan privatan komentar: postoji razlog zbog koga me Marko Šelić ponekad podseća na Branka Ilića. Branko je u jednom trenutku bio najviđeniji lider Otpora iz unutrašnjosti. Iskreno je verovao u tu hiper-pozitivnu energiju koju su sa sobom doneli mladi 5. oktobra, i smatrao da se ona u unutrašnjosti može usmeriti na preuzimanje kulturnih centara i davanje omladini da ih vodi. Nije ga interesovalo da pretvori taj polet u političku partiju, nego u kulturnu akciju. Možda na kraju nije uspeo, ali je bio do kraja iskreni idealista, i predstavljao je jedan potpuno nov, autentičan politički koncept, blizak izvornoj ideji Otpora i stvarnim potrebama naših ljudi.
Na isti način kao i Branko iz Arilja nekada, tako je i Marko iz Paraćina glas one mlade Srbije, koja jasno vidi kako stvarno stoje stvari u ovoj zemlji i neće to oćutati. Uprkos svemu, ona još uvek sebi daje slobodu da veruje u nešto, i zna da niko nema pravo da joj to uzme. Ne biti ciničan i verovati u dobro, danas je najveći moralni kapital.
Evo nas preko 20 godina kasnije. Šta je ostalo od onog što je moglo biti? Neki će reći ništa, opet smo prevareni. Ali to nije tačno. Mi smo trenutno poniženi, kao građani, jer se od raspada Jugoslavije sve vreme protiv nas vodi rat, kog u delo sprovodi vladajuća klasa, i to u želji da eksploatiše ovu zemlju i nas, a da mi to ne primetimo. Tome služe sve ove varke i lažne priče, kojima smo izloženi svaki dan.
Marčelov novi album početak je uvida u to ko su pravi eksploatatori ove zemlje, kako se zovu i gde među nama stanuju.
Bonus video:
Snaga uma: Marčelo
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare