Domaći reditelji: Dokumentarci još mogu da menjaju društvo

Kultura 13. sep. 202002:22 > 14. sep. 2020 17:00
Podeli:
krsto skanata dokumentarac
Iz filma "Prvi padež - čovek" Krste Škanate Foto: Printscreen

Dokumentarni filmovi mogu da menjaju stvari, pogotovo angažovani, koji su tako zamišljeni, i njihova moć je prilična, misli Janko Baljak, filmski režiser i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Većina domaćih režisera sa kojima smo razgovarali saglasni su sa njim u tome, s tim što se neki pitaju i da li filmovi to treba da rade.

Marija Jakovljević, Matija Jovandić

Dokumentarni film „Zaceli me“ („Hold Me Right“) Danijele Štajnfeld govori o delikatnoj temi, o silovanju koje je autorka preživela, a podigao je buru u javnosti jer navodi i da je bila žrtva nekoga „ko ima ugled u njenoj profesiji i koga je cenila“. Film „Potreba za mržnjom“ Filipa Čolovića, premijerno prikazan na upravo završenom festivalu „Beldoks“, inspirisan je brutalnim ubistvom njegovog brata i u njemu je, navodi on, hteo da pokaže da to nije bio incident, nego da „postoji određena klima u društvu koja pogoduje da se ovakve stvari ponavljaju“. Mogu li dokumentarni filmovi nešto da promene? Domaći reditelji misle da mogu.

Filip Čolović: Snimio sam film da bih pokrenuo neke stvari

– Meni je zaista veoma drago što me ovo pitate, jer je moj dokumentarac „Potreba za mržnjom“ nastao sa željom da pokrene neke stvari i ukaže na ozbiljne probleme u našem društvu. Vaše pitanje je primenjivo na celokupnu umetnost, ne samo na dokumentarni film, a odgovor je kompleksan, mada u svakoj varijanti potvrdan. Umetnost, u ovom slučaju dokumentarni film, svakako ima snagu da stigne do pojedinca, da potrese, da artikuliše problem, može da ujedini i formira grupu istomišljenika koji onda mogu biti u stanju da nešto promene – kaže Čolović.

Filip Čolović
Filip Čolović u filmu „Potreba za mržnjom“, Foto: Promo

Njemu zvuči pretenciozno misliti da filmovi mogu da menjaju društvo, ali ističe da mogu da budu korak ka promenama.

– Pazite, nisam toliko naivan da tvrdim da film može da promeni društvo, ali da utiče na određene promene u samom čoveku, u to sam apsolutno siguran! Ono što je kod nas veći problem – mi smo učmalo društvo, vremenom smo postali i pomalo kukavičko društvo, pa se ljudi ne odvažuju ni da prave, ni da podrže ovakve stvari. Nemam sumnju da je moj film značajan za nas. On je pre svega iskren u svakom aspektu, ukazuje na ogromne propuste sistema, pa ipak,verujem da će ga institucije zaobilaziti i da ću morati da se borim da ga vidi što više ljudi, iako je njega trebalo da napravi baš neko ko je deo tog istog sistema i ko ga poznaje bolje od ostalih. Valjda bi svi trebalo da se borimo za bolje društvo, bolji sistem, bolji svet za našu decu, a možda i verujem u ljude više nego što bi trebalo… Kada pogledaju film, ukoliko dopre do njih na pravi način, siguran sam da će ti gledaoci drugačije reagovati na neke slučajeve ili novinske naslove, na nečiju tešku priču prouzrokovanu kolapsom sistema… Možda će čak pokazati dodatnu empatiju i solidarnost. A to je početak – navodi autor „Potrebe za mržnjom“.

Janko Baljak: Odgovornost autora

Janko Baljak, najpoznatiji po filmovima „Vidimo se u čitulji“, „02:06 – Anatomija bola“, „Mrtvi ubijaju – Anatomija bola 2“ i „Vukovar – poslednji rez“, takođe nema dilemu.

– Dokumentarni filmovi mogu da menjaju stvari, pogotovu angažovani dokumentarci koji su tako i zamišljeni i njihova moć je prilična. Nije se to izgubilo. Angažovani dokumentarni film je i najosnovniji dokumentarni žanr. Nije bilo malo slučajeva da su oni menjali stvari – kaže iskusni filmski režiser i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti.

Janko Baljak Foto: Nemanja Jovanović / Nova.rs

On, međutim, podseća da treba razlikovati dokumentarni od propagandnog filma, kakvi su, recimo, radovi Leni Rifenštal.

– Ištvan Sabo nam je kao studentima prikazivao njen „Trijumf volje“, nazivajući to „remek-delom đavola“, upravo da bi na tom primeru skrenuo pažnju na tu granicu. Oni estetski mogu da budu odlični, ali etički problematični – napominje on.

Zato, kaže, insistira na odgovornosti autora i prema temi, i prema učesnicima u filmovima, i prema gledaocima.

– Odgovornost autora je ogromna jer je i odjek velik i tome i ja učim svoje studente. Pogotovu kada se radi o ljudskim sudbinama. U karijeri sam se i sam susretao sa bolnim pričama, i pitao sam se da li u nekim stvarima prekoračujem granicu. Te granice tiču se određenih posledica koje film može da izazove, trauma ili posledica po kasniji život vašeg junaka. Ne smete zloupotrebiti ničije poverenje, morate voditi računa o tome da se njegove reči ne istrgnu iz konteksta… Postoje i filmovi koji se baziraju na ličnom iskustvu, onako, da kažemo „iz stomaka“, to je sad aktuelan podžanr, a na nama je da budemo oprezni pri sagledavanju iznetih činjenica. To je široko i delikatno polje. Postoje, ponavljam, stvari koje se ne mogu prekoračiti – objašnjava Baljak.

On navodi i primere filmova kakve snima Majkl Mur, „tog malo kaubojskog načina“, gde on „sebe stavlja u poziciju rušitelja tabua“.

– Bilo je slučajeva da su i takvi filmovi menjali stvari. Film „Super Size Me“, gde je autor jeo isključivo Mekdonaldsovu hranu pa se razboleo, recimo, uticao je na to da Mekdonalds smanji porcije, količinu šećera… – navodi Baljak.

Na pitanje o domaćim autorima, navodi odmah dva imena.

– Krsto Škaneta je u ono ideološki obojeno vreme u politici i kulturi otvarao neke životne teme, bavio se sudbinama pojedinačnih ljudi. Jedan od takvih autora je i Želimir Žilnik, o kojem snimam film. On se obraćao malom čoveku, skretao je pažnju i na probleme migranata, i nezaposlenih, i seksualnih manjina… Išao je uvek ispred svog vremena i nije čekao distancu – priča Baljak.

Baljak ukazuje na još jedan segment i pristup dokumentaristici.

– Postoje i autori koji nešto pomeraju van bavljena aktuelnim temama, kada se bave određenim tabuima u istoriji i rasvetljavaju ih, takođe daju doprinos zajednici – podseća naš sagovornik.

Vladimir Petrović: Autentičnost utiče na mišljenje, pa i na promene

Da dokumentarci mogu da menjaju okruženje misli i reditelj Vladimir Petrović, autor nagrađivanog filma „U redu, pobedio sam“ o Dušanu Preleviću Preletu.

– Dokumentarni filmovi ipak iznose istinu pre nego igrani filmovi. Danas su dokumentarci progresivniji od igranog filma, a današnjeg gledaoca teže je prevariti. Ta autentičnost dokumentarca pre može da utiče na mišljenje gledaoca, pa samim tim i na promenu. Odatle i tendencija u modernoj kinematografiji da se u igranim filmovima oponašaju dokumentarni, da se angažuju naturščici, da se koristi kamera iz ruke, bez stilizacije. Pre će se gledalac poistovetiti sa živom realnom osobom, koja ne glumi, da tako kažemo, nego sa holivudskom zvezdom – kaže Petrović.

Vladimir Petrović Foto: Privatna arhiva

Uticaj dokumentarnih filmova na okruženje, dodaje on, može biti višestruk, jer nisu ni svi dokumentarci isti.

– Angažovani dokumentarni filmovi idu ciljano na to da promene svest gledaoca, daju i drastičnije primere. Takav je slučaj sa „Super Size Me“, na primer. Do publike će, na izvestan način, pre dopreti takvi filmovi, ili filmovi sa temom nasilja u porodici. Sa druge strane, nagrađivana „Zemlja meda“ možda može da promeni shvatanje čoveka o njegovom delovanju u prirodi, s tim što je pitanje koliko bi se to menjalo na duže staze. A igrani filmovi su pre neka vrsta eskapizma. Bilo bi zanimljivo videti kako je ista tema obrađena u dokumentarnom i igranom filmu, tu bi se lepo videla i razlika. Kada gledate neki dokumentarni film o MMA borcima, na primer, i „Rokija“, u „Rokiju“ se vidi konstrukcija, a u dokumentarcu su slike upečatljivije jer se vidi njihov realan život – dodaje Petrović.

Mladen Đorđević: Ne mogu i ne treba da menjaju stvarnost

„Sumrak u bečkom haustoru“ Mladen Đorđevića upravo se prikazuje u bioskopima. Autor je i dokumentarca „Made in Serbia“. Ne veruje da filmovi mogu da nešto promene, a kaže da to svakako i ne bi trebalo da rade.

– Nikad nisam verovao da filmovi mogu da menjaju stvarnost. Mislim da ni ne treba to da čine. Po meni, umetnosti treba da prodire u dubinu, u sakrivene slojeve stvarnosti, i da ih razotkriva. To je kao prodiranje svetla u neosvetljene, neproduhovljene teritorije, jedno mistično putovanje, bez socijalne, političke, etičke i svake druge odgovornosti – kaže Đorđević.

Mladen Đorđević Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

Đorđević, međutim, ukazuje na to da se od dokumentarnih filmova očekuje angažman.

– Angažovanost u umetnosti je nešto što na neki način unižava umetnost, čini je instrumentom. Ali od evropskog filma se danas očekuje da bude angažovan, pošto je uglavnom reč o filmovima koje finasiraju državni fondovi, pa samim tim se od njih očekuje da propagiraju vladajuće ideje, da budu politički korektni. Mislim da umetnost ne sme da bude sluškinja, da bude u funkciji politike, religiozonog, socijalnog angažmana. Umetnost nudi jedno iskustvo koje je s one strane dobra i zla, kako bi to rekao Niče – zaključuje Đorđević.

Komentari

Vaš komentar