Dobitnici nagrade „Veselin Simonović“: Ne želimo da živimo u Orvelovoj Životinjskoj farmi

Nagrada koja nosi ime prvog direktora i glavnog urednika Nova.rs pokrenuta je sa ciljem da neguje i podstiče vrednosti koje je u svome radu zastupao Veselin Simonović: sloboda mišljenja, originalnost i inovativnost, demokratski stavovi i načela, istina kao ultimatum i podrška mladima. Fondacija „Veselin Simonović“ raspisala je konkurs i pozvala mlade autore do 35 godina starosti da odgovore na temu o vezi između realnosti i fikcije, između istine i teksta koji se sa njom poigrava, tj. moć reči da oblikuje našu percepciju.

U žestokoj konkurenciji velikog broja pristiglih radova, prvo mesto je ravnopravno podelilo troje autora – Jovan Simić, Aleksandra Obradović i Dušan Tomić. Sreli smo se s Aleksandrom i Jovanom u Dorćol platzu da ih iz prve ruke pitamo kako se oni bore za istinu i kako su odgovorili na zahtevnu temu konkursa.

- Pitanje je kompleksno i nisam sigurna da imam rešenje“, kaže Aleksandra. „Problem s lažnim vestima je sveprisutan ne samo kod nas, a kod nas je dobilo posebne razmere. Iz mog ličnog iskustva i lične perspektive, sve kreće od nas samih. Znam da zvuči kao kliše, ali zaista sve zavisi od toga kakvim se ljudima okružujemo, koliko smo u stanju da čujemo drugačije perspektive i da li se trudimo da možda neke stvari koje ne zvuče prijatno i nisu lepe vesti, ali ako su ultimativno istinite, da ih prihvatimo. Mi i sada imamo dve velike struje u zemlji. Ljudi su se odvojili svako na svoju stranu koju smatra bližom. Nema leka za lažne vesti, na tome svako mora da radi i traži istinu - kaže Aleksandra.

Vreme je da manipulacije odu u istoriju

Njena pobednička priča „Suton“ pisana je kao intervju sa doktorom koji je pred kraj svog života pozove medije i ispriča im nešto o jednom događaju koji je politički obojen.

- Kada sam poslala priču, zapitala sam se u jednom trenutku da li sam pogodila temu - kaže Aleksandra.

- Namera mi je bila da čitalac ne bude siguran na koju se to vlast tačno odnosi. Cela ideja je da ne znate da li je inspirisano stvarnim događajem ili nije. Za demonstracije koje se spominju u priči niko ne može da kaže da li su bile devedesetih, ili dvehiljade i neke ili ove sada… Jer, mi kao da živimo u nekoj petlji. Ipak, vidi se sunce koje dolazi, a naslov Suton potiče od toga da se nadam da je došlo vreme sutona stvari koje su trebale odavno da budu završene ovde. Ljudima koji održavaju haos u ovom našem podneblju sada smo prvi put poslali jasnu i glasnu poruku da ne želimo da živimo u Orvelovoj Životinjskoj farmi i da nisu neki ljudi jednakiji od drugih. Cela priča Suton je inspirisana ličnostima iz stvarnosti i to se lako da prepoznati - kaže Aleksandra.

Jovan je dobar deo života proveo baveći se sportom, a sada se vraća staroj ljubavi – pisanju. Ipak, ako želiš da pišeš o onome što se dešava u svetu oko tebe, teško je bilo kome verovati.

- Živimo u vreme informacija koje su često netačne. Elektronski mediji i društvene mreže su dale priliku apsolutno svakome da ima svoj glas i da govori svoju istinu ili neistinu. Jedino što možemo jeste da izgradimo svoj uzak krug ljudi i interesovanja. I izvor informacija i izvor svoje lične energije takođe sam biraš. Vreme je čudno, tako da očigledno je tačna ona maksima da moraš da izgradiš svoj kineski zid i da funkcionišeš u okviru njega. Samo tako možeš da zaštitiš sebe i svoju okolinu - kaže Jovan.

Alternativna istorija Jugoslavije

Preteča današnjih lažnih vestiu bila je ratna propaganda u zemljama bivše Jugoslavije početkom devedesetih godina. Posledice tog trovanja javnosti mržnjom i lažima osećamo i danas, a eks-Ju zemlje platile su ih krvlju. Jovanova pobednička priča „Konji neosedlani“ ima zanimljivu premisu: Kako bi naša zemlja izgledala da rata nikad nije bilo i da je Beograd dobio organizaciju Olimpijskih igara 1992. godine?

- Oduvek me je fascinirao projekat Beograd 92, koji je bio kandidatura našeg glavnog grada za domaćina Olimpijskih igara 1992. godine. To je bilo blizu da se desi. Na izbornoj skupštini 1986. određeno ko će biti domaćin i Beograd je imao odličan projekat, o čemu postoji i dokumentarac Granica snova, koji je dostupan na Jutjubu. Projekat je zaista fascinantan. Tamo gde su Pariz, Briznejn i Barselona bili konkurentni sa ozbiljnim budžetima, Beograd je bio konkurentan sa ozbiljnim stručnjacima iz tadašnje Jugoslavije koji su projekat fenomenalno postavili. To je bila inspiracija za mene. Uvek sam se pitao šta bi se desilo sa zemljom da su Olimpijske igre zaista održale kod nas 1992. Moja priča počinje tako što smo u 1992. i kreću Olimpijske igre. Jugoslavija je doživela mirnu tranziciju ka demokratiji, za razliku od Sovjetskog saveza, Rumunije i ostalih zemalja. Videćete u priči kako je prošlo otvaranje i na šta je Jugoslavija ličila nakon toga. Uvek me je zanimalo šta bi bilo sa zemljom, a sada sam pokušao da dam odgovor šta se desilo nakon Olimpijskih igara - kaže Jovan.

Stižu knjige nagrađenih autora

Nagrada „Veselin Simonović“ dodeljena je u sklopu festivala „NOFE(j)K Platz“, a svih troje dobitnika biće nagrađeni objavljivanjem knjige u izdavačkoj kući „Besani“. Osim toga, ista izdavačka kuća objaviće i knjigu najboljih radova pristiglih na konkurs, pod radnim naslovom „Siva zona teksta“.

Radovi koji su pristigli na konkurs bili su toliko dobri, da su organizatori morali da nađu rešenje.

- Iskreno, bilo je gotovo nemoguće izabrati samo jednog pobednika. Zato smo, uz divan gest naših prijatelja iz izdavačke kuće ‘Besani’ odlučili da dodelimo tri ravnopravne prve nagrade - rekla je Anita Simonović iz Fondacije „Veselin Simonović“.

Sigurna zona: Redit i prijatelji

Za prosečnog konzumenta medija u Srbiji, postalo je gotovo nemoguće odupreti se lavini lažnih vesti i propagande. Nasuprot malom broju profesionalnih medija nalazi se moćna režimska mašinerija, a društvene mreže predstavljaju minsko polje u kojem je teško razaznati istinu od laži. Kako se dobitnici nagrade „Veselin Simonović“ snalaze u ovoj džungli?

Aleksandra Obradović kaže da kao filter koristi svoju porodicu, budući da njen tata opsesivno prati šta se dešava u zemlji.

- Često svi naši stavovi potiču iz kuće, a moja porodica me je uvek učila zdravim stavovima. Ja u stanu nemam televizor, ali koristim Redit kako mesto koje je veoma dugo ostalo bezbedno. Redit funkcioniše kao forum, na njemu postoje različiti sabrediti, recimo o Srbiji. Kada je, prmera radi, reč o aktuelnim protestima, za mene je to često bio prvi, pravi i čisti izvor informacija. Ljudi su pisali sve što se dešava, gde se kreću demonstranti, ko je uhapšen… Tamo sam mogla u realnom vremenu da pratim informacije. Nažalost, u poslednjih mesec-dva pojavila se gomila novih naloga sa komentarima koji po pravilu prorežimski, tako da je čak i redit sada pomalo ugrožen. Dobra stvar je što korisnici njih uspešno prepoznaju - kaže Aleksandra.

Jovan Simić kaže da je deo radnog veka proveo u odnosima s javnošću, zbog čega vrlo dobro zna kakvo je to minsko polje.

- Zato čitam apsolutno sve. Samo tako mogu da imam svest i širinu o tome šta se dešava kako bih mogao da razaznam šta se dešava i šta se iza brega valja. Sve što pročitam ne uzimam zdravo za gotovo, nego propuštam kroz mnogo filtera i raščlanjujem to na manje delove. Važni su mi i ljudi kojima verujem i s kojima mogu da diskutujem - kaže Jovan.

Nikad nije kasno!

„Uh, neko me smatra mladom!“, pomislila je Aleksandra Obradović (30) kada je videla propozicije konkursa.

- To jeste bila šala, ali ja sam neko ko je tek relativno skoro počeo da piše i još uvek nemam dovoljno hrabrosti da svoj rad pokazujem drugima. Ovo je bio prvi konkurs na koji sam se prijavila i stigla je nagrada iz prve. Neko bi rekao da je prekasno početi da pišeš sa 30 godina, ali shvatila sam da nije tako. Podrška postoji samo je treba tražiti na pravim mestima, a meni deluje da je ovo pravo mesto za takvu podršku - kaže Aleksandra.

I Jovan Simić kaže da nikad nije kasno za pisanje.

- Pisanje sam voleo oduvek i osvajao sam neke literarne nagrade u osnovnoj školi. Onda sam to jednostavno zapostavio, a život je otišao u nekom drugom pravcu. Početkom godine, kada sam napustio jedno radno mesto i napustio industriju sporta i fudbala, krenuo sam da pišem nešto slično dnevniku. Ta razmišljanja su dovela do nekih novih ideja, a to se pretvorilo u priče. Tako je nastala zbirka priča koja je bila blizu izdavanja, a sada sa izdavačkom kućom Besani videćemo kako će to izgledati - kaže Jovan.