0
Filmski studiji, nažalost, ne mogu da se ukinu. Nastaviće da postoje i da prave đubre, jer im to donosi novac. A bogatstvo je tim ljudima zavodljivo, i na kraju najvažnje, kazao je danas u Sarajevu kultni filmski stvaralac Čarli Kaufman.
Teško je pobrojati šta je sve u karijeri uradio američki scenarista i reditelj Čarli Kaufman, laureat Počasnog Srca Sarajeva na ovogodišnjem 29. Sarajevo film festivalu. Oskarovcu će ovo značajno priznanje za doprinos filmskoj umetnosti biti uručeno večeras, a podsetiće se publika i jednog od filmova iz njegovog scenarističkog opusa – Oskarom nagrađene „Adaptacije“, s Nikolasom Kejdžom, Meril Strip i Tildom Svinton, koju je režirao Spajk Džonzi.
I sve to bio je povod da Kaufman ponovo, posle 15 godina, dođe u Sarajevo. Scenaristička karijera Kaufmana počela je devedesetih na kultnom sitkomu „Get a Life“, ali do prekretnice dolazi 1999. kada je za scenario za film „Biti Džon Malkovič“ nominovan za nagradu Američkog udruženja pisaca, Oskara i Zlatni globus, a osvojio priznanje „Independent Spirit“ za najbolji debi scenario. Samo dve godine kasnije započinje plodnu saradnju s Mišelom Gondrijem sa predloškom „Human Nature“. Pamte se njegovi scenariji za filmove „Ispovesti opasnog uma“, „Adaptaciju“, „Večni sjaj besprekornog uma“, za koji je i konačno ovenčan Oskarom.
Iza Kaufmana su rediteljska ostvarenja „Synecdoche, New York“, „Anomalisa“, „I’m Thinking of Ending Things“… Pre tri godine objavio je i prvi roman „Antkind“.
I uoči primanja priznanja u Sarajevu, održao je masterklas u Bosanskom kulturnom centru, a sala je bila krcata filmskim stvaraocima, studentima, novinarima… Pojavivši se u majci s jasnom porukom – Udruženje scenarista – Štrajk bio je pomalo zblanut brojem ljudi u dvorani. Kad se upalilo svetlo, stidljivo je prozborio:
– Vau, koliko vas je… A da završimo ovo?
Na sreću svih nije završio i više od sat vemena pričao o svom pristupu filmovima, pisanju, stanju u industriji, Holivudu, kolegama, slobodi… A sve to uz inserte iz filmova koje je potpisao kao scenarista ili reditelj.
– Ako vam je neko nekad rekao da bih trebalo da prestanem da pišem, a meni to ljudi često govore, ma hoću, nije problem – nasmejao je sve Čarli Kaufman, ali su mu opet iz publike dobacivali: „Nikako!“
Iako je od starta karijere imao ambiciju da režira, niko mu to, kako je objasnio, nije dozvolio.
– Imao sam sreću da sam mogao da radim sa Spajkom Džonzijem, Gondrijem. Sećam se, kad sam napisao „Biti Džon Malkovič“, da mi je neko rekao – Hajde, režiraj to, ne bih se usudio. Ali, moj krajnji cilj uvek je bio da pišem i režiram istovremeno. Ali, samo svoje predloške, mislim da bi režija tuđih scenarija za mene bila zastrašujuća – otkrio je Kaufman, a prisećajući se inicijalne kapisle za scenario filma „Večni sjaj besprekornog uma“, u kojem igraju Kejt Vinslet i Džim Keri, istakao je kako je Mišel Gondri imao prijatelja vizuelnog umetnika koji je došao na ideju da šalje razglednice ljudima u kojima bi stajalo da više ne postoji, da je izbrisan:
– I to je bila geneza od koje sam započeo pisanje scenarija. Želeo sam da istažim kraj jedne veze, i to kroz obrnutu hronologiju. Nekoliko filmova koje sam napisao radio sam van sistema studija, ali na sreću bilo je reditelja koji su hteli da ih rade. Bilo je tako s „Biti Džon Malkovič“. Za „Besprekorni sjaj“ ljudi u studiju su, zamislite, rekli da je to nov način da se ispriča ljubavna priča. I to mi nije palo na pamet, a zapravo je tako. Radio sam za Soni onda horo film i trebalo je Spajk Džonzi da ga režira, ali imao je drugi, hitniji projekat, odustao, pa sam ja želeo da se prihvatim režije, međutim studio nije hteo da čuje za mene. Dešavalo mi se da niko ne želi da mi da šansu. Ali, nikada nisam odustajao. Nije meni nikad bio problem da prikupljam novac za svoje projekte, no onda se, srećom, pojavio Netfliks.
I zaista svako ostvarenje iza kojeg je u plodnoj karijeri stajao odlikovala je jedna bitna stvar, a to je sloboda.
– Imam slobodu da radim stvari, da montiram filmove na nekonvencionalan način, onako kako niko nije navikao. Mislim da publika koja gleda moje filmove to vidi. Često, zapravo nikad me ne zanima da li će gledaocu neka scena trajati predugo, ili im je pak prespora. I dok ti holivudski studiji to zameraju, kad radim za Netfliks, bar ne moram da brinem o boks-ofisu.
Ali, nije bilo lako izboriti se za tu slobodu, naglasio je Kaufman i povukao paralelu s današnjim poimanjem umetnosti.
– Razlika između umetnosti i zabave danas, ako govorimo o holivudskom vašaru, j suštinski razlika između istine i sranja. Ako je glavna agenda prodati proizvod, a taj proizvod je film ili nešto u filmu, onda to ne može biti umetnost i ne može biti istinita. Kad to radiš, onda ne poštuješ ljude. Danas kao da je publika istrenirana da ne misli. Niko ih ne izaziva, nameću im se jedne iste stvari, jednostavne priče na prost način, uz neizbežne eksplozije… A, znate, veza između konzumenta i kreatora trebalo bi da bude svetinja. Ako ne prilaziš svom poslu kao nečem svetom, onda automatski hraniš glave gledalaca đubretom – naglasio je sineasta i pisac.
Ljutito je priznao da kompaniju „Dizni“ više ni u usta ne sme da stavlja:
– Lepo sam im rekao: „Jebite se što stavljate stvari u moj mozak“. Danas je sve ekstremno toksično, ostrovno u svetu filmske zabave. I šta onda očekivati od prosečne publike? Zahvalni su, nažalost, što im se prodaju sranja, jer ne žele da vide ništa dalje, ništa više od tog jednog istog ciničnog proizvoda. Uverili su ih da ih hrane nečim vrednim. Ako čitaš ili jedeš sranja ceo život, onda hoćeš samo sranje. A da su te hranili nečim vrednim, pa tražio bi pravu hranu. To što radi filmska mašinerija je zaista opasno, i užasno me ljuti – ukazao je Kaufman.
1
2
0
A osvrnuo se i na pobunu protiv te holivudske mašinerije i štrajk svog udruženja, kao i glumaca koji traje već mesecima. Jedna od glavnih stvari protiv koje su scenaristi i glumci podigli glas jeste upotreba veštačke inteligencije u serijama i filmovima, ali Kaufman, iako i sam štrajkuje, smatra da su umetnici sami doprineli tome:
– Mnogi od članova Udruženja scenarista i sami pišu takve gluposti koje bez problema može da kreira veštačka inteligencija. Dakle, sami otvaraju put veštačkoj inteligenciji, iako su bolji od toga. Ali, moraju od nečega da žive i prinuđeni su da rade šta god. A kad jednom dozvoliš studiju da koristi AI za scenario, onda nema nazad. No, veštačka inteligencija ne može da kreira ono što zovemo ljudskost – odsečan je Kaufman.
I dok priznaje da je ovo pitanje veoma komplikovano, kad pogleda sopstveno bogato iskustvo scenariste na televiziji ističe da studiji pisce vrlo brzo stave u kalup:
– Radio sam komedije situacije na televiziji, i vrlo je interesantno kako se i sam brzo navikneš da pišeš na taj način, te nameštene šale postanu ti rutina. Kad si u tom kotlu, i sam počneš da razmišljaš na taj prozaičan način. Ljudi koji danas stvaraju prave, originalne stvari su kontrateža smeću. Koliko god je moguće mladi scenaristi trebalo bi da se odmaknu od filmskih studija, da ih reditelji prave izvan tog sistema. San mi je da osnujem organizaciju ili udruženje u kojem će se moje kolege osećati vrednim!
Za čitavu ovu zamršenu situaciju u Holivudu vidi još jednog krivca, a to je „izum“ i vrtoglavi uspon rijaliti programa:
– Pa rijaliti programu su, na koncu, doveli do mogućnosti da Donald Tramp postane predsednik Amerike. Scenaristi su u to vreme imali tihi štrajk, i kako bi se se nastavio televizijski život bez njih, smišljen je format rijalitija, za koji oni nisu potrebni. Studiji, nažalost, ne mogu da se ukinu. Nastaviće da postoje i da prave smeće, jer im to donosi novac. A bogatstvo je tim ljudima zavodljivo, i na kraju najvažnje. Ali, apelujem na sve da se trude da rade nešto što je vredno, jer je to jedini način da se nešto promeni.
A na kraju inspirativnog masterklasa Čarli Kaufman imao je samo jednu poruku svim mladim stvaraocima:
– Samo govorite istinu!
Bonus video: Bono i Edž u Sarajevu