1
Tačno nedelju dana ostalo je do početka Kanskog festivala koji se održava od 16. do 27. maja, kada će publika imati prilike da konačno vidi nove filmove Skorsezea, Almodovara, Vendersa, Andersona… Za Zlatnu palmu boriće se 21 ostvarenje od kojih su čak sedam režirale žene.
Na čelu žirija je poslednji laureat Ruben Ostlund. Iako niko ponaosob ne može da odluči o pobednicima, nagrade u Kanu se često poistovećuju sa predsednikom žirija te godine. Istorijski gledano, filmovi koji su osvojili Zlatnu palmu, sugerisao je nedavno Ostlund, „nisu neka lista remek-dela. To je više kao dobri, loši i očajni“.
Činilo se da je Ostlund bio previše svestan toga kada je rekao da je Zlatna palma koju dodeljuje predsednik žirija „nešto što može da vas prati kroz karijeru, u dobrom ili lošem smislu“.
Ali, reditelj je istakao da je važno, pre svega, da podrži ono za šta se Kan zalaže.
– Za mene je to svetski festival koji je na barikadama u borbi za bioskop i ima provokativan pristup filmu kao obliku umetnosti – rekao je on.
Tokom proteklih 76. godina mnoga ostvarenja ostavila su traga u istoriji kinematografije, dok su brojna potpuno zaboravljena… Izdvojili smo ona o kojima će se još dugo pričati…
„Apokalipsa danas“ Ford Kopola 1979.
Film rađen po motivima knjige „Srce tame“ od Džozefa Konrada prati malu posadu kapetana Vilarda koji je po kazni dobio zadatak da u kambodžanskim džunglama pronađe odmetnutog bivšeg američkog generala Kerca koji je postao vođa i jedna vrsta boga lokalnim domorodcima sa vrlo surovim metodama vladanja.
– To nije film o Vijetnamu, taj film je Vijetnam! – rekao je jednom Kopola aludirajući na paklene uslove u kojima je film nastajao.
Zbog same tematike reditelj je finansirao veći deo filma kako bi zadržao autorsku i kreativnu slobodu. Probijanje rokova, uništenje celokupnog seta zbog vremenskih nepogoda kao i sukob Kopole sa Marlonom Brandom koji je kasnio na snimanje i došao vidno udebljan, samo su neke od kontraverzi koji su pratile ovaj „dva puta ozbiljniji producentski poduhvat od oba Kuma zajedno“, kako je jednom izjavio Kopola.
Britanski kritičari su ga proglasili najboljim filmom na svetu u poslednjih 30 godina. Uz to „Apokalipsa danas“ osvojila je Zlatnu palmu, Zlatni globus, Baftu i mnoge druge nagrade i ušla na mnoge relevantne svetske liste najboljih anti(ratnih)filmova ikada.
„Ljubav“ i „Bela traka“, Mihael Haneke, 2012. i 2009.
Uz Emira Kusturicu, Haneke je jedan od samo nekoliko reditelja na svetu koji su dva puta osvajali Zlatnu palmu. Nakon „Bele trake“ ovu nagradu Haneke osvaja za „Ljubav“, jedan od najnagrađivanijih i najbolje ocenjenih filmova te 2012. godine. Film prati supružnike, profesore muzike u penziji i njihovu borbu sa bolešću.
Kroz tu bolest, koja je i očigledan odlazak sa ovoga sveta, Haneke nam donosi jednu od najtužnijih i najrealnih priča o braku i tome kakav bi on zapravo trebalo da bude.
„Pariz, Teksas“, Vim Venders, 1984.
Snimljen je prema scenariju koji su napisali L. M. Kit Karson i Sem Šepard, a jednu od glavnih uloga tumačila je Nastasja Kinski. Radnja prati čoveka koji ima amneziju i koji, nakon što je misteriozno lutao pustinjom, pokušava da obnovi svoju vezu sa bratom i sedmogodišnjim sinom.
Takođe, želi da pronađe svoju bivšu suprugu koja je napustila njegovu porodicu (Kinski). „Paris, Texas“ jedan je od najhvaljenijih i najpoznatijih Vendersovih filmova, za koji je osvojio nekoliko nagrada, od kojih se posebno ističe Zlatna palma u Kanu za najbolji film.
„Petparačke priče“, Kventin Tarantino, 1994.
Plaćene ubice Džuls Vinfild i Vinsent Vega treba da povrate novac koji je ukraden njihovom poslodavcu Marselasu Volasu. Kao čovek od poverenja Vinset Vega ima dodatni zadatak da nekoliko dana kasnije, kada Marselas bude van grada, izvede u provod Miju Volas, Marselasovu suprugu. U priču se uključuje i Buč Kulidž, bokser na zalasku karijere, potplaćen od strane Marselasa da izgubi svoj sledeći meč.
Životi naizgled nepovezanih ljudi prepliću se tokom nelinearnog toka filma, rezultirajući zaista bizarnim situacijama. Glumačku postavu čine Brus Vilis, Džon Travolta, Semjuel L. Džekson, Uma Terman i Ving Rejms. Kritičari su film zbog njegove samorefleksije i nekonvencionalne strukture nazvali prvim primerom postomodernog filma. „Petparačke priče“ poslužile su kao inspiracija za mnoge kasnije filmove koji su preuzeli određene elemente njegovog stila.
„Divlji u srcu“ Dejvid Linč, 1990.
Dodela Zlatne palme 1990. godine prošla je u znaku spora oko ovog filma. Nekim članovima žirija se nisu dopale brutalnosti, kao ni Linčovo poigravanje sa mnogim žanrovima koje je pomešao u ovoj priči. Na kraju je čuveni Bernardo Bertoluči koji je bio oduševljen filmom uspeo da progura svoje argumente.
Priča je o Sejloru Ripliju (Nikolas Kejdž) i Luli Pejs Forčun (Lora Dern), mladom paru iz Kejp Fira u Severnoj Karolini, koji beže od Luline dominantne majke i gangstera koje unajmljuje da ubiju Sejlora.
„Podzemlje“, Emir Kusturica, 1995.
Priča o porodicama koje se skrivaju u podzemnim odajama za vreme nacističke okupacije Beograda. Uz pomoć pustolovnog profitera oni proizvode oružje za Pokret otpora. Ovaj posao je nastavljen i posle rata, jer im njihov „dobročinitelj“ pušta fiktivne izveštaje o nemačkim pobedama, kako bi održao podzemnu proizvodnju i dalje se bogatio.
On uspeva da ubedi i svog najboljeg prijatelja da ostane u podzemlju kako bi mogao samo za sebe da zadrži devojku koju obojica vole. Prolazi dvadeset godina i za vreme jednog podzemnog venčanja neki od prevarenih nađu izlaz u gornji svet. Iako je 1961. godina, oni veruju da su nacisti još na vlasti jer su se obreli na snimanju filma koji prikazuje nemačku okupaciju… Neki od ovih patriota, a među njima i dva bivša prijatelja, naći će se i u borbama u Slavoniji 1991. godine.
„Taksista“, Martin Skorseze, 1976.
Sa Robertom de Nirom, Sibil Šepard i Džodi Foster ovo ostvarenje jedno je od kultnih filmova Novog Holivuda. Radnja se odvija u Njujorku po završetku Vijetnamskog rata i prati psihički nestabilnog ratnog veterana, bivšeg marinca, Trejvisa Bejkla koji vozi taksi u noćnoj smeni zato što ne može da spava. Trejvis krstari ulicama Njujorka u noći i u mogućnosti je da vidi sve oblike degradacije velegradskog života: korupciju, prostituciju, laž na bioskopskim i TV-ekranima…
Mnoge stvari vidi kroz vetrobran svojih kola i, naročito, u retrovizoru. Gledajući druge, stalno se uverava da njega niko ne vidi. „Taksista“ je priča o usamljenom, neprimećenom čoveku koji čezne da bude zapažen, priznat, voljen, ali to u životu i među ljudima kojima je okružen nije moguće. Osim da to stekne nasilno. I on će to i učiniti…
„Viridijana“ Luis Bunjuel, 1961.
Bunjuel je satiričar i kralj crne komedije. Takav je i ovaj film. Drama se vrti oko glavne junjakinje Viridijane, devojke koja želi da se zamonaši, ali neposredno pre uzimanja zaveta dobija poziv od dalekog rođaka kojeg je samo jednom u životu videla. Pod presijom odlazi do njegove farme, mesta na kojem se on, nakon gomile bizarnih dešavanja, obesi.
Tako farma ostaje Viridijani, koja odustaje od ideje da postane monahinja i ostaje tu s rođakom Horheom i njgegovom devojkom Lucijom, koji se, zajedno, brinu o siromašnim sugrađanima i edukuju ih.
„Sladak život“, Federiko Felini, 1960.
Ekspresionistička bajka koja prati Marčela Rubinija, novinara žute štampe, opsednutim filmskim zvezdama i njihovim životima.
Upravo je ovaj film inspirisao termin paparaco fotograf, a osim tog kurioziteta, film se poigrava sa svim čime može, a što odslikava naše društvo. Struktuiran je tako da na narativno zanimljiv način istražuje teme poput religije, ljubavi, politike, socijalnih odnosa. Ovaj mračno sarkastični film predstavlja oštru kritiku dekadencije savremene Evrope i pruža vizionarski osvrt na to koliko će naše društvo postati opsednuto tračevima i slavom.
„Sav taj džez“, Bob Fose, 1979.
Priča o nadarenom koreografu koga je sopstveni nagon, kako profesionalni tako i lični, doveo do uništenja. Čuveni brodvejski reditelj i koreograf Bob Fos zasnovao je film na ličnom iskustvu.
Džo Gideon je pozorišni reditelj i koreograf koji pokušava da uskladi rad na najnovijem brodvejskom mjuziklu i montiranje holivudskog filma koji je režirao. On je radoholičar koji ne vadi cigaretu iz usta i neprekidno spava sa svojim plesačicama. Bez dnevne doze Vivaldija, kapi za oči, alka selcera, deksedrina i seksa, ne bi imao dovoljno energije da vodi najveći šou od svih – svoj život. Devojka Kejti, bivša žena Odri i ćerka Mišel pokušavaju da ga vrate s ivice propasti, ali prekasno je za njegovo iscrpljeno telo i stresom oštećeno srce.
„Kagemuša“, Akira Kurosava, 1980.
Smeštena u 16. vek, kada su se moćni ljudi borili za kontrolu nad Japanom, ova priča istražuje prirodu političke moći i gubitak identiteta. Film prati Šingena Takedu, koji se drži podalje od bojnog polja zahvaljujući bratu Nobukadu, koji se zauzimao za njega i u ratu postavljao kao njegov dvojnik.
Beskompromisni Akira Kurosava naišao je na brojne poteškoće radeći da ovom, za vreme kada je nastao zahtevnom filmu. U nekom momentu mu je ponestalo finansija neophodnih za finiširanje projekta, te je režiser koji se pre angažmana u filmskoj industriji bavio slikarstvom, pretvorio Kagemušu u seriju slika pod istim nazivom. Prodajom ovih dela, između ostalih kolegama Džoržu Lukasu i Frensisu Fordu Kopoli, on je dobio finansijsku podršku koja mu je umnogome pomogla da realizuje film.
„Parazit“, Bong-Džun Ho, 2019.
Prvi film iz Južne Koreje u istoriji koji je osvojio Oskara i film koji je iz mnogo drugih razloga obeležio 2019. i 2020. godinu. Sa četiri osvojena Oskara i više od 271 nagrade, od kojih su mnoge najznačajnije u svetu filma (Oskar, Zlatna palma, Zlatni globus, Bafta…) oborio je mnoge rekorde i ušao u istoriju.
„Parazit“ prati dve porodice iz dva totalno različita klasna i ekonomska statusa. Surov, šokantan i krajnje radikalan prikaz ne samo južnokorejskog društva nego i sveta u kojem živimo. To je svet lovaca i lovina, laži i prevara. U njemu novac je često jedini ideal kome teži savremeni čovek.
Bonus video: Biković o trci Rusa i Amerikanaca – Bolje u filmovima nego u oružju
