0
"Dečak u plavom" se vraća kući tačno jedan vek nakon što je odnet preko okeana!
Remek-delo britanske umetnosti iz kičice Tomasa Gejnsboroua, koje već stotinu godina na zgražavanje ostrvljana krasi Kaliforniju, biće privremeno vraćeno u domovinu. Tačnije, biće „pozajmljeno“ Nacionalnoj galeriji u Londonu.
„Dečak u plavom“, čuvena slika Tomasa Gejnsboroua iz 1770. godine, biće izložena u Nacionalnoj galeriji u Londonu od 25. januara do 15. maja naredne godine, javili su britanski mediji.
– Pozajmica „Dečaka u plavom“ Nacionalnoj galeriji izuzetna je i jedinstvena prilika za sve posetioce da je vide izbliza posle 100 godina. Bogata u istorijskom smislu, slika vrhunske elegancije, „Dečak u plavom“ je remek-delo britanske umetnosti – izjavio je Gabrijel Finaldi, direktor Nacionalne galerije za BBC povodom „privremenog povratka kući“ čuvene slike.
Zašto je „Dečak u plavom“, kojim se umesto Londona diči kalifornijska biblioteka i muzej Hantington, toliko bitan?
Pretpostavlja se da je na portretu slavnog slikara rokokoa Tomasa Gejnsboroua sin bogatog engleskog trgovca Džonatan Batl (1752–1805). Na portretu ga prikazuje u plavoj odeći od satena kako stoji ispred mračne pozadine…
Slika je bila obožavana u ondašnjoj britanskoj javnosti. Izlagana je u Britanskom institutu, Kraljevskoj akademiji umetnosti, a štampane su masovno i njene reprodukcije. I bila je u kolekciji kasnije odraslog i imućnog Džonatana Batla do 1796. godine. Međutim, kada je ovaj bogataš bankrotirao, delo je non-stop menjalo vlasnike. Najpre ju je kupio političar Džon Nezbit, a već 1802. godine portretista Džon Hopner. Samo sedam godina kasnije postala je ukras kolekcije grofa Grosvenora. I Grosvenerovi potomci čuvali su je više od veka.
Međutim, vojvoda od Vestminstera je 1921. godine prodaje trgovcu umetninama Džozefu Duvinu. Iste godine on je preprodaje, ali prekookeanskom bogatašu. Naime, Duvin ju je rado prodao američkom železničkom pioniru Henriju Edvardsu Hantingtonu i to za rekordnu sumu izdvojenu za sliku u to doba – čak 728.800 dolara (u današnjem novcu bilo bi to više od deset miliona dolara). To je izazvalo ogroman odijum u britanskoj javnosti. Skandalizovani su bili Britanci što je njihovo nacionalno blago završilo preko okeana.
Koliko je to delo bilo „ponos i dika“ na Ostrvu svedoči i podatak da pre nego što je slika odnešena u Kaliforniju bila je poslednji put izložena u londonskoj Nacionalnoj galeriji i pred kraj te 1922. godine došlo da je vidi čak 90.000 ljudi.
Pre nego što je „Dečak u plavom“ napustio britansko tlo tadašnji direktor Nacionalne galerije Čarls Holms napisao je na poleđini slike “Do viđenja”, s nadom da će delo jednoga dana biti vraćeno u domovinu…
I eto, vek kasnije vraća se u domovinu, ali samo privremeno.
– Ovo remek-delo ostavilo je značajan trag na istoriju umetnosti, ali i popularnu kulturu. S obzirom da „Dečak u plavom“ uživa kultni status u Hantingtonu o ovoj pozajmici smo dugo vagali. Nadamo se da će partnerstvo sa Nacionalnom galerijom pobuditi novo interesovanje za sliku sa obe strane Atlantika – izjavila je za britanski javni servis predsednica Hantingtona Karen R Lorens. Pre tri godine ovo zdanje, ujedno muzej, biblioteka i botanička bašta u kalifornijskom San Marinu radila je restauraciju slike, a čitav poduhvat nazvan je „Projekat Plavi dečak“.
Iako slika sama po sebi nosi ogromnu slavu, poznato je da ju je, kao i mnogo toga u svom opusu, Gejnsborou radio pod uticajem Antonisa Van Dajka. Zapravo, uradio ju je 1770. godine kao omaž svom omiljenom slikaru, a naročito njegovom portretu Čarlsa Drugog kao dečaka. Legenda kaže i da je umetnik naslikao portret kao odgovor na savete ali i prozivke njegovog rivala, umetnika Džošue Rejnoldsa, koji je tvrdio da plava, kao hladna boja, ne može da bude centralna na slici.
Za ovo delo slikar nije dobio porudžbinu, što je bilo uobičajeno za njega, već ju je uradio kako bi pokazao svoju umetničku nadmoć za izložbu Kraljevske akademije 1770. godine.
„Kada ovo impresivno delo bude postavljeno uz slike njegovih rivala, svima će zastati dah“, mislio je Gejnsborou. Portret, rađen tehnikom ulje na platnu, impresivnih je dimenzija. Slikar je portret dečaka načinio maltene u prirodnoj veličini, pa je tako delo visine metar i 80 santimetara, odnosno metar i 20 širine.
Ne samo što je „Dečak u plavom“ najpoznatija slika Tomasa Gejnsboroua, već je imala ogroman uticaj na popularnu kulturu. Ovo delo može se videti u brojnim filmovima. Samo u 1989. godini “Dečak u plavom” prikazan je u dva popularna filma – „Betmen“ i „Goli pištolj“. A pre koju godinu Kventin Tarantino odenuo je u svom filmu „Đangova osveta“ glavnog junaka Džejmija Foksa po ugledu na modela engleskog slikara.
Takođe, baš ovo delo inspirisalo je jednog od najvećih američkih umetnika 20. veka Roberta Raušenberga da počne da se bavi likovnom umetnošću. Iako na prvi pogled to deluje neverovatno, ako se pogleda Raušenbergova konceptualna umetnost, Gejnsborou je bio presudan za stvaralaštvo preteče pop-arta.
„Dečak u plavom“ ostavio je i neizbrisiv utisak na slavnog nemačkog producenta i reditelja koji je i danas najpoznatiji po kultnom nemom filmu „Nosferatu-simfonija užasa“ iz 1922. godine. Fridrih Vilhelm Murnau potpisao je tri godine ranije, odmah po završetku Prvog svetskog rata, svoj rediteljski debi, naslovljen isto kao i slika Tomasa Gejnsboroua „Dečak u plavom“. Zanimljivo je da se ovo nemo ostvarenje, u kojem je glavnu ulogu tumačio Ernst Hofman, smatra „izgubljenim filmom“, a Nemačka kinoteka čuva tek nekoliko fragmenata rediteljskog prvenca ovog sineaste.
Tomas Gejnsborou rođen je 1727. godine u Sadberiju, u okrugu Safok i danas važi za najpoznatijeg engleskog slikara rokokoa. Crtao je od malena i kada mu je bilo samo deset godina, pored brojnih pejzaža, uradio je i prvi u nizu autoportreta.
Školujući se kod Ibera Fransoe Gravloa bio je inspirisan francuskim slikarstvom rokokoa, ali i flamanskim naturalističkim slikarstvom. Bio je opčinjen stvaralaštvom čuvenog flamanskog baroknog majstora Antonisa Van Dajka.
Iako mu je pejzaž bio najdraža forma izražavanja, počeo je da dobija porudžbine uglednih porodica da im načini portrete, pa tako nastaju čuvena dela poput „Gospodina i gospođe Endrjuz“, „Poručnika Džona Buloka“…
Upravo je Gejnsborou bio jedan od osnivača prestižne Kraljevske akademije 1768, a samo 12 godina kasnije, nakon što je uradio portrete kralja Džordža Drugog i kraljice Šarlote dobija poziv da bude slikar na dvoru. Poslednje godine njegovog stvaralašta, iako je živeo u Londonu, nisu obeležili portreti po kojima je postao poznat, već prizori iz svakodnevnog života na selu.
Preminuo je 1788. u Londonu u 62. godini života od raka, a poslednje reči koje je izgovorio pre nego što je izdahnuo bile su: „Van Dajk“.
