Damir Karakaš: U ratu možeš da umreš samo jednom, a tokom života mnogo puta

Ovoga puta u razgovoru sa piscem Zvonkom Karanovićem dotakao se i početaka pisanja, života i odrastanja u Lici gde je sada persona non grata, a bilo je reči i o njegovim romanima "Sjećanje šume", "Sjajno mjesto za nesreću", "Okretište"…, kao i zbirkama priča "Pukovnik Betoven" i "Kino Lika". A, na oduševljenje svih, u KC Grad je doneo za verne čitaoce, u Srbiji još neobjavljen, novi roman "Potop".- Ne volim da govorim o svojim knjigama. To vam je kao da pitate mesečara kuda ide, a on se probudi i tresne o pod. Mogu vam reći, da je o svetovima koji ne postoje, ali su ostali duboko u nama - kratko je objasnio.

Priznao je da mnogo više voli da čita, nego da piše, i da to vidi kao mnogo kreativniji čin.- Sada svako piše. U šali kažem, mladi toliko pišu da ne stižu svoje da pročitaju. Nemate Hrvata koji nema bar jednu knjigu. Ali, u Hrvatskoj je kuvar zvezda, ne pisac. Ja to volim da radim vrlo fanatično. Bez rokova, kad mi dođe, kao bogojavljenje. Nekad mesecima ne pišem, a ko zna, možda i prestanem skroz da pišem ako mi dođe do toga - rekao je dodajući da je pisanje za njega muka:

- Ne uživam, lakše mi je, na primer, da legnem i pijem pivo, ali eto. Šalim se, ali meni je pisanje poput sudbine koju nastojim da ispunim. Stalno sam u procesu razmišljanja o pisanju. Pišem o onome što mi se događa. Svoj roman ne bih napisao da nisam bio napadnut i teško ranjen... Takođe, odrastao sam u vojničkoj porodici, bilo mi je jako teško i želeo sam da knjževnim tekstom uspostavim kontrolu nad događajima. Vrlo sam samokrtičan jer kad misliš da si genije, onda ideš samo unazad - iskren je pisac složivši se sa Zvonkom Karanovićem da je pisanje kao borba za život i smrt.

Govoreći o književnoj sceni, istakao je da je učio i iznova čitao mnoge pisce poput Kiša, Dragoslava Mihailovića, Andrića, Dostojevskog, posebno Handkea, kao i mnoge savremene pisce, ali je i ocenio da je književna scena "užasna jer ima mnogo sujetnih i ljubomornih pisaca":- Mnogi ne mogu da podnesu negativnu kritiku. Ja sam na nju navikao odavno. Kada gostujem u nekoj emisiji, pričam kako mislim, i o piscima, ali i o Jasenovcu, ustašama, Tompsonu, crkvi… I naravno moji tiraži opadaju, dok mnogima ta promocija podiže prodaju. Opasno je dirati takve teme u Hrvatskoj - ispričao je dodajući šaljivo da je mislio nekoliko puta da "izmlati neke pisce" ali mu je Perišić savetovao da to ne radi jer je iz Like: "kliše je ako si Ličanin, reći će vidi seljaka", te je odustao.

Govorio je Karakaš i o važnosti poezije za njegov život, jer je i "loša poezija bolja od života" i predstavlja "crkvu za one koji u nju ne idu", kao i ljubavi prema muzici – Šarlu Akrobati, Disciplini Kičme i Kralju Čačka.

- Pisao sam i ja poeziju ali su moje pesme previše pretenciozne i ozbiljno sranje, ne bih želeo s tim da se sretnem. Što se tiče muzike, sviram dugo harmoniku i volim i sevdah i narodnu muziku i znam mnogo o Milančetu Radosavljeviću, Silvani Armenulić ili Tomi Zdravkoviću. Uvek sam se zalagao da se napravi distinkicija između narodne muzike i cajki. Cajke mi vređaju inteligenciju, mada moram priznati da često imaju neke lude i potpuno neverovatne stihove poput metafizike: "Imao sam sto žena, ne zna im se broj" - rekao je izazvaši salve smeha u sali.

Kako je napomenuo Karanović u uvodnoj reči, Karakaš je otac tri ćerke, zbog čega je, kako je Damir istakao, veoma angažovan kada je reč o ženama i njihovim pravima.- Zbog svojih ćerki često pišem i pričam o tome da još uvek živimo u muškom svetu. Kada mi se rodila treća ćerka, pozvao sam roditelje da im kažem, a moj otac, veliki brkati Ličanin, upitao me je: "Pa kako". Tako tata - ispričao je kroz osmeh pisac.I ove večeri, govoreći o sebi i pisanju, prisetio se i vremena odrastanja u vojničkoj porodici u Lici, gde je sada persona non grata, odlaska u Zagreb, Split, Pariz, zatim razvoda, rata, boravka u zatvoru…

- Od nesreće se uvek može napraviti neko delo. Ono što ne doživimo u sebi nije iskreno. Razvodi su jako teški i ti rastanci, pogotovu od onih koje volite su neke vrste smrti. U ratu možeš da umreš samo jednom, a tokom života mnogo puta. E, kao što reče jedan čovek: "Imam toliko rupa i ožiljaka da na mom telu možete da igrate bilijar" - zaključio je u svom stilu Damir Karakaš.Bonus video: Podcast Snaga uma i gost Branko Rosić

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=podcastsnagaumabrankorosicmm-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3967821"]