Ako se oko izbora i suda o filmovima ovde pomenutim možda nećemo složiti, verujem da oko toga da su filmovi sve lošiji i (samim tim?) sve nebitniji u našim životima možda i hoćemo.
Za raspravu o tome zašto je to tako nemamo prostora (ali vi možete dati svoje mišljenje u komentarima), ali sasvim sigurno na to su uticale dve stvari. Prva, filmovi su postali neobično konvencionalna umetnička forma otuđena od želje za konfrontacijom (kako sa realnošću, tako i sa „liberalnom“ publikom koja im je decenijama bila i mentor, i pokretač i cilj). Druga stvar logično proizilazi iz prve- filmovi više nisu stvari o kojima pričamo („društvena tema“), jer nema o čemu da se priča. Stvari u njima su ili neupadljive ili neubedljive i razgovor o njima je uglavnom konstatacija uzaludno potrošenog vremena.
Holivudski blokbasteri, i inače demolirani epidemijom kovida, uglavnom su odlučili da se drže utabanih staza, pa smo tako dobili anemične akcijaške reprize poput „Morbiusa“, „Thor: Love & Thunder“, „Bullet Train“, „Nope“, „Black Panther: Wakanda Forever“, „Black Adam“, pa i „Avatar: The Way of the Water“. Netflix ih je, iz samo njima znanih razloga, sledio u stopu sa još imbecilnijim ostvarenjima poput „The Adam Project“, „The Bubble“ i „The Gray Men“. I jedni i drugi pokušavali su nešto novo, ali ja nisam našao puno radosti u ili sporim, ili prebrzim, ili prekonfuznim filmovima poput „The Batman“, „Everything Everywhere All At Once“ ili „Three Thousand Years Of Longing“ i „Don’t Worry Darling“.
Ako bih iz ove vrste produkcije mogao da vam preporučim par filmovima (recimo za novogodišnje teve uživanje) to bi bili: vizuelno impresivni „Dr Strange & The Madness of Metaverse“ (kao verovatno najbolji superherojski film ove godine), zatim solidni starovremenski akcijaš „The Northman“, još solidniji i starovremenskiji „Top Gun: Maverick“, finale „Halloween Ends“ za sitne sate, a za sitnu decu Robert Zemeckisovu adaptaciju „Pinocchia“.
Kad smo kod dobrih filmova, koji iz različitih razloga ne pripadaju „Holivudu“, imam dosta šarenu ponudu: bizarni „insta-horor“ „Dashcam“, fenomenalni indijski akcioni epik „RRR“, grubu, toplu Louis CK-ejevu komediju „Fourth of July“ i nešto mekšu i topliju Coopera Raiffa, „Cha Cha Real Smooth“. Ako ste željni ozbiljnijih štiva, tu je odličan evropski satirični horor „Speak No Evil“, isto to samo smešnije u „Triangle Of Sadness“ i jedina dobra (evropska) komedija ove godine- „Coupez!“ (koja je rimejk japanskog B-filma). Na ovaj spisak „festovskoj publici“ dopisujem i „Tar“, fiktivnu biografiju jedne vrlo osobene dirigentice u kome Cate Blanchett briljira.
U filmovima na maternjem ili nekom od razumljivih regionalnih jezika uobičajeno nema mnogo radosti, ali ima vrlo interesantnih stvari. Kako je na Kosovu možete da pogledate u nadrealnom hororu „Mrak“, a kako je bilo kad smo ga prvi put izgubili u hiper-poetskoj minijaturi „Heroji“. Kako je bilo u Makedoniji pre 200 godina možete da zavirite u internacionalom hororu Gorana Stolevskog „You Won’t Be Alone“, a koliko je nepodnošljivo jednom bratu i jednoj majci u fenomenalnom hrvatskom „Sigurno mjesto“.
Ako je film u jednoj oblasti vitalan, pa možda i dalje impresivan, to su animirani filmovi („crtaći“), a naročito oni koji se oslanjaju na „stop-motion“ animaciju. Među ove prve, ubrojio bih herojsko-feministički „Turning Red“, zatim vrlo interesantnu re-interpretaciju lika i dela Ane Frank, „Where Is Anne Frank“, koji pokušava da jednu tragičnu priču prepakuje u nešto zabavnije. Nešto slično, imate u biografskom dočaravanju detinjstva Richarda Linklatera koje se vrti oko zlatnih dana „američkog progresa“ i leta na mesec u „Apollo 10 1/2“. A žene vladaju i poslednjom vrednom animacijom, „Sea Beast“, u kojoj jedna devojčica zauzima mesto na brodu koje su toliko dugo (filmskih) godina držali uglavnom muškarci.
Naspram ovog kvarteta, stoji i trio animacija, koje nisu drugačije samo po tome što povampiruju „stop-animation“ formu, koja je dugo godina nepravedno bila osuđena samo na britanski serijal o avanturama Wallacea i Gromita, već i po mračnijoj atmosferi i pričama, kojima odrednica „horor“ i ne štrči toliko. I sva tri nam stižu sa Netflixa! Prvi je omnibus „The House“ o tri priče koje se dešavaju, uslovno rečeno, u istoj kući u različitim vremenskim periodima i junaci su ljudolike životinje. U „Wendell & Wild“, jedna devojčica pravi pakt sa dva demona iz pakla da bi ponovo videla svoje mrtve roditelje (za čiju smrt se oseća krivom) i ja sam siguran da ćemo se lako složiti oko toga da ništa slično nikada nije bilo ponuđeno kao premisa „dečijeg crtaća“. Na kraju imamo i Guillermo Del Torovu verziju „Pinocchia“ koja je podjednako monstruozna i u lepoti „rezbarije“, koliko i u nemilosrdnosti emocije i ishoda koji plasira.
Na kraju, moram da vas obavestim da je (britanski filmski magazin) „Sight & Sound“ u svom redovnom dekadnom izboru „najboljih filmova svih vremena“ po prvi put, od 1952, na prvo mesto stavio film jedne rediteljke, „Jeanne Dielman, 23, quai du Commerce, 1080 Bruxelles“, Chantal Akerman (a u prvih deset uvukao se i „Beau Travail“, Claire Denis). Ako ste gledali ovaj film, možda se i vi zbunjeno pitate kakve li će to tek posledice imati na nove trendove i nove filmske puteve.
Vidimo se ispred malog i velikog ekrana!
Bonus video: Snimanje filma „Munje: Opet“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar