0
Zagreb film festival (ZFF), 20. po redu, održan je od 23. do 30. oktobra i na njemu je prikazano više od 110 kratkometražnih i igranih filmova u 11 različitih selekcija.
Piše: Dejan Šapić
Najveći hrvatski festival međunarodnog igranog filma nudi i selekcije kratkog metra u kome se predstavljaju autori iz celog sveta. Specijalitet festivala od samog osnivanja je negovanje domaćih, hrvatskih autora i njihovih prvih filmova. Tako je selekcija „Kockice“ nacionalni takmičarski program kratkometražnog filma koji stavlja akcenat na nove autore koji nisu snimili dugometražni film. Kada ih snime često se prikazuju u nekom od programa igranog filma. Praktično, stasavaju uz festival. Za 20 godina kroz festival su prošla najznačanija imena koja danas znamo kao velike autore. To je i koncept Zagreb film festivala.
Ove godine su čak četri debitantska hrvatska autora bila zastupljena u glavnom takmičarskom programu dugometražnog filma. Dugoočekivani i najavljivani film Juraja Lerotića „Sigurno mjesto“ je otvorio festival. Proglašen kulturnim događajem godine, okupio je predstavnike državnih i gradskih institucija, kulturnu, medijsku i političku elitu. Čekalo se na Jerotića praktično 12 godina od kada je snimio kratki film „Onda vidim Tanju“ (sa kojim je pobedio upravo na ovom festivalu) zajedno sa svojim rođenim bratom snimateljem Jakovom Jerotićem. Posle toga, njegov brat je izvršio samoubistvo i ovo je film o porodičnoj tragediji reditelja.
Kako je sam istakao, dugo mu je trebalo da od priče i scenarija dođe do finalizacije igranog filma. Lična drama kroz koju je prolazio sa porodicom bila je mnogo teža od svih produkcijskih i finansijskih izazova koji prate snimanje debitantskog igranog filma. Juraj Jerotić, pored režije i scenarija za film, pojavljuje se i kao glumac u ulozi svog pokojnog brata. Duboko potresna porodična tragedija je otvorila tematiku o samobistvu koje je i te kako prisutno na našim prostorima i o kojoj se najčešće govori kroz senzacionalističke tekstove u medijima. Film je već prikazivan i nagrađen na festivalima u Lokarnu i Sarajevu i hrvatski je kandidat za Oskara, a u Beogradu će biti prikazan na predstojećem Festivalu autorskog filma.
Drugi hrvatski debitant je Dubravka Turić sa filmom „Tragovi“ o naučnici Ani koja prolazi kroz ličnu i profesionalnu krizu. Istraživanje koje sprovodi kao antropolog na otkrivanju istorijskih iskopina učiniće da prateći tragove na spomenicima prolazi kroz ličnu katarzu i preispitivanje odnosa sa svojim ocem. Uzbudljiva drama sa elementima misterije prati pomalo izgubljenu Anu, a glumi je sjajna Marija Škaričić koju znamo po ulogama u filmovima „Mare“ i „Tereza 37“. Pojavljuje se i u trećem hrvatskom filmu na festivalu – „Garbura“, reditelja i scenariste Josipa Žuvana.
Film je priča o prijateljstvu dečaka iz kraja čije se porodice međusobno zavađene. Prilikom proslave praznika, mobilnim telefonima snimaju pucnjevu iz ručno napravljenog topa, karabita, kojeg zovemo i „garbura“ – po kojem je film i dobio naziv. Objavljivanje snimka na Jutjubu dovodi do velike popularnosti dečaka, ali i problema koji će uskoro uslediti. Film je prikazan na festivalu u San Sebastijanu, a kao i prethodni, rađen je u komprodukciji sa Srbijom. Od naših glumaca u glavnim ulogama se pojavljuje Ljubomir Bandović, a već ove nedelje možemo ga gledati na festivalu Slobodna zona.
Dolazimo i do četvrtog debitantskog filma prikazanog prošle nedelje u Zagrebu – „Stric“ sa uvek odličnim Mikijem Manojlovćem i Goranom Bogdanom. Takođe, koprodukciju sa Srbijom potpisuju mladi autori David Kapac i Andrija Mardešić. Stric (Miki Manojlović) dolazi iz Nemačke da bi obišao svoju rodbinu u Hrvatskoj na božićni ručak. Radnja se dešava krajem 1980-tih ili bar tako mislimo na početku… Triler sa elementima crnog humora je izrazito žanrovski film koji nas podseća na rana ostvarenja Jorgosa Lantimosa („Očnjak“, „Alpi“, „Lobster“) gde su apsurd i preterivanje pokretači često distopijskih radnji. Neki su ga nazvali i porodičnim psihološkim hororom, sa puno napetosti i neizvesnosti. Već smo mogli da ga pogledamo na Festivalu na Paliću. Zajedničko za dva pomenuta filma – „Stric“ i „Garbura“ jeste da su razvijani u okviru ZFF-ove scenarističke radionice „Moj prvi scenario“.
Pored domaćih autora, ZFF prati i svetske aktuelne tokove. U takmičarskom programu prikazano je još sedam filmova, uglavnom su to bili pobednici na nekim od vodećih evropskih filmskih festivala. Dosta je filmova koji se bave problemom dece i tinejdžera, kako u glavnom, tako i u pratećem programi – što je i aktuelni trend na filmski, festivalima poslednjih godina – da pobeđuju upravo filmovi sa temama adolescencije i odrastanja.
Zadržao bih se na dva naslova koja su potpuna suprotnost od prethodno napisanog i koja su svaki za sebe pojedinačno značajni za svetsku kinematografiju. Prvi je ukrajinsko-turski film „Klondike“, režiserke Maryne Er Gorbach (završila prestižnu filmsku školu u Poljskoj slavnog Andrzeja Wajde), prikazan i nagrađen na Sandensu, Sarajevu i Berlinu. Obrađuje trenutno najaktuelniju svetsku temu – rat u Ukrajini, zapravo početak sukoba u Donbasu 2014. Trudna žena Irke i njen muž Tolik ne pristaju da se isele iz svoje kuće koja je blizu ukrajinsko-ruske granice. Najpre im je u komšiluku pao oboreni malezijski avion i jedan ceo zid kuće je srušen. Nastavljaju da žive u maloj kući, bez zida, pokušavajući da obavljaju svakodnevne aktivnosti. Dok njihove komšije beže pred naletom ruske vojske, Irka odbija da ostavi svoje ognjište, a za to vreme njen ideološki neopredeljeni suprug Tolik pokušava da bude „na obe strane“ kako bi zaštitio porodicu. Suština filma je u pitanju na koje svako ko se nađe u ratu mora da ima odgovor: „Na čijoj si strani?“
Iako prikazuje rat i sukobe, „Klondike“ je zapravo antiratni film koji slavi život i rađanje. Sukobi nekoliko likova u filmu su pažljivo izvedeni (treći važan lik je brat supruge) i vode nas do, po mom skromnom mišljenju, antologijske scene u novoj istoriji filma, gde muž i žena, zauzeti ženinim trudničkim bolovima, ne primećuju vojsku koja nesmetano ulazi kroz otvoren, porušen zid kuće. U suštini, skroman (po budžetu i produkciji) angažovani autorski film je pravi biser u ovogodišnjoj svetskoj produkciji. Ova moćna životna drama je kandidat Ukrajine za Oskara i zbog političkih, trenutnih svetskih zbivanja oko rata u Ukrajini, ima šanse da osvoji nagradu koju svakako zaslužuje i van aktuelnog društvenog konteksta. Možete ga videti na Slobodnoj zoni krajem ove nedelje.
Drugi film kojem posvećujem pažnju je ujedno i proglašen za najbolji u takmičarskoj selekciji ZFF – pakistansko ostvarenje „Joyland“ Saima Sadiqa prikazano, i takođe nagrađen, u Kanu. Prvi film iz Pakistana koji se pojavio na velikim festivalima je priča o patrijahalnoj porodici: ocu, dva sina i njihovim porodicama koji žive zajedno. Otac je taj koji odlučuje o svemu, pa i o tome da li nezaposlen (oženjen) sin može da radi u teatru kao pomoćni plesač lokalnog poznatog transvestita u Islamabadu. Provokativan i često komičan, razotkriva nam stereotipe islamskog društva. Istovremeno pokazuje nam da Islamabad, iako naizgled zaostao i delimično ruiniran grad, gaji ljudske slobode i otvorenost daleko više od onoga što je njegov imidž u svetu.
Tolerantan je bar među junacima filma, koji se i dalje drže tradicionalnih konvencija života i osuđuju pokušaj da neko bude „drugačiji“, ali bez terora i prisila kako čitamo u medijima tipičnim za te sredine. Od arhaičnog pristupa porodičnim odnosima, film prerasta u skoro pa holivudsku priču, jer je sudbina glavnog junaka razapeta između očekivanja porodice i sopstvenih osećanja. Boje, kostimi i ples, koji je često prisutan u filmu, toliko su autentični da pojačavaju naboj ove uzbudljive životne drame sa dosta humora. „Joyland“ će biti prikazan na FAF-u krajem meseca.
Van konkurencije je prikazan novi film sestara Mitevski „Najsrećniji čovek na svetu“. Iza Teone Strugar Mitevske (reditelj i koscenarista) i Labine Mitevske (koproducenta) stoji njihova producentska kuća „Sisters and Brother Mitevski“, a ostvarenje je zapravo velika koprodukcija Makedonije, Belgije, Slovenije, Danske, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Upravo je Bosna ključna za zbivanja u filmu tj. Sarajevo danas… Usamljenost i upoznavanje srodnih duša je prva linija priče filma gde nas rediteljka na početku upoznaje sa glavnim likovima: Sarajka Asja koja ima 40 godina i na speed datingu u organizaciji agencije upoznaje 43-godišnjeg bankara Zorana. Dinamičan film o apsurdima koji se dešavaju na zajedničkim događajima prilikom grupnog upoznavanja parova, prelazi u uzbudljivu dramu samopreispitivanja i ličnih frustracija iz ratnog Sarajeva devedestih.
Ovo je najzreliji film sestara Mitevski, posle ostvarenja „Ja sam iz Titovog Velesa“, „Žena koja je obrisala suze“ i „Bog postoji, njeno ime je Petrunija“. Rađen kao kamerna drama u jednoj velikoj sali za prezentacije sa 20-tak aktera, pažljivo vodi junake do problema sa kojima žive i suočavaju se više od 25 godina. Neki od aktera nisu ni rođeni dok je trajao rat u Bosni. Istovremeno, ovaj film pokreće različite teme od toga kada ćemo konačno svi moći da se izmirimo i živimo u zajednici, do još uvek traumatičnog izbora teme – rat u Bosni. Naime, film je otkupljen za bivše republike Jugoslavije i svuda će biti prikazan – osim u Srbiji. Postoji nagoveštaj da će biti prikazan na FAF-u, ali sačekajmo…
Slično kao sa filmom „Quo Vadis, Aida?“ Jasmile Žbanić, koji je prošle godine proglašen za najbolji evropski film, ušao u uži izbor za Oskara, ali u Beogradu nije prikazan. Sećam se kada sam 1991. godine otišao prvi put da vidim Filmski festival u Puli… Ali, nije tada održan, jer je Antun Vrdoljak rekao „da ne možemo gledati filmove dok naša braća ratuju“. U „Jutarnjem listu“ je taj dan, kad sam stigao u Pulu, izašla karikatura gde sredovečni muž i žena sami u bioskopu ispred filmskog platna komentarišu: „Opet ćemo gledati ratne filmove sledećih 45 godina“. Izgleda da je karikatura bila proročka.
Na ovo se nadovezuje podatak da niti jedan medij u Srbiji nije izveštavao sa ZFF, niti je bilo kakav tekst bar u mejnstrim medijima i portalima objavljen o, sada već tradicionalnom, dve decenije dugom festivalu. Čak su i naše filmadžije slabo upućene u ZFF, osim onih koji su producentski vezani za filmove. Izgleda da ona priča – kako nas iz ex YU kultura povezuje i da na tom planu odlično teče saradnja umetnika i radnika u kulturi, i nije baš uvek takva. Kao i u drugim oblastima privrede – kad su u pitanju poslovni interesi, saradnja je odlična – tako je i u filmskim koprodukcijama. Bez finansija i podrške sa svih strana, većina filmova teško da bi mogla da bude realizovana. S ovim sam tekstom napravio prvi korak. Sačekajmo sledeći 21. Zagreb Film Festival, možda će se nešto promeniti… Možda.
Bonus video: Mads Mikelsen deli autograme u Sarajevu
