0
Život je uvek jači, kako god okrenemo. Makar se i gasio, opstaće i posle nas i posle onih koji dolaze. Dakle, postoji, ali način na koji se živi, način na koji naše okruženje konstruiše naš život je nešto od čega mi koji se bavimo ovim poslom možemo i moramo da nađemo pribežište, kaže Svetozar Cvetković u intervjuu za Nova.rs
Cvetkovića već više od četiri decenije publika prati kako u pozorištu, tako i na filmu i televiziji, ostao je dosledan u odabiru svojih uloga, ali i životnim i ličnim stavovima, a poslednji projekti u kojima smo ga gledali bile su serije „Vreme zla“ i „Crna svadba“, dok je u bioskopima prikazan film „Pucnji u Marseju„.
Došlo je vreme, kako kaže, da se sagleda učinak, „da se sumiraju rezultati, aktivno sumnjajući u njih“. U takvom trenutku, dopala mu je uloga Fausta u komadu „Prafaust“, koju će režirati Boris Liješević u Beogradskom dramskom pozorištu. Cvetković ističe da je i publici i glumcima potrebna Geteova provokacija i verovanje da je moguće da se vratimo u sebe i da sačuvamo duh i osmeh na licu.
– Kada postavite veliki znak pitanja ispred svega što ste radili i upitate se ima li smisla, krenete unazad, počenete da kopate po svojoj unutrašnjosti, svojoj prošlosti pokušavajući da je vratite u sadašnjost, a to obično ne ide baš lako. U tom smislu, vezano za sve što jesam radio, vazano za sve što sam pre svega radio i sa Borisom Liješevićem, nastala je naša zajednička želja da napravimo ovakav projekat. Mislim da je dobar trenutak da to bude u BDP, jer postavlja velike zahteve ispred sebe, napravilo je već neke uspešne razultate koji dosta toga mogu da garantuju, ali to što sledi je velika provokacija i za pozorište i za produkciju, i za samog direktora i za sve nas koji ćemo biti uključeni u to. S nestrpljenjem očekujem rad na tako provokativnoj stvari kakav je Geteov Faust – kaže na početku glumac.
Cvetković je nedavno na svečanosti u Beogradskom dramskom pozorištu pročitao pismo Liješevića o komadu „Prafaust“ u kojem je istakao:
– Faust je deo životnog puta kada se sve što smo radili i život posvetili čini promašeno, spremni da sve bacimo u vodu. Jedini izlaz je iskušenje. Čovek u padu nalazi olakšanje. Da bi se osvetio sebi i svom promašenom životu, pa makar u bolu osetio pravi život. U takvim trenucima gleda cela vasiona, i Gospod, koji ćuti i čeka, ali i Đavo, koji sve čežnje može da ispuni. Samo traži da mu pružiš ruku i imaš sve, sve osim slobode. Đavo daje privid slobode i drži te u vlasti. Kada primetite da ste u njegovoj vlasti, tada već više niste vi. Tada ne pomaže ni pamet ni obrazovanje. Najpametniji čovek ostaje bez znanja, bez smirenosti. Faust je najveće iskušenje, iskušenje besmisla. Ovo je komad o čežnji i želji za životom.
U Faustu, kako ste rekli, čovek pronalazi utehu u padu, u bolu i iskušenju. Gde vi pronalazite utehu i nadu u ovom trenutku?
– U svom poslu. To je jedino, pored porodice, za šta vas život emotivno veže. To je jedino što može da vas izbaci iz te prilično zatrovane kolotečine svakodnevnog javnog života i svega onoga što se dešava u javnosti.
Rade Šerbedžija, sumirajući sadašnji trenutak u pozorištu, zapitao se: „Šta je to sa ovim vremenom, kada se život gasi, a pozorište cveta?“ Gde glumci i pozorište pronalaze snagu u aktuelnom trenutku?
– Ne mogu da se složim sa Radetom da se život gasi, jer je život uvek jači, kako god okrenemo. Makar se i gasio, opstaće i posle nas i posle onih koji dolaze. Dakle, postoji, ali način na koji se živi, način na koji naše okruženje konstruiše naš život je nešto od čega mi koji se bavimo ovim poslom možemo i moramo da nađemo pribežište, da se vratimo u sebe i da sačuvamo duh i osmeh na licu. Nadam se i publici koja dođe.
Znate, pozorište je najviše pretrpelo, jer nema više ljudi koji su mnogo značili i bili akteri na sceni. Samo pozorište je moralo da izdrži kao organizam, a u jednom trenutku jeste postojala bojazan od gašenja. Gašenje teatra da bi se sačuvala cela populacija od nečega što i dan-danas ne znamo kako se stvorilo i kako se razvija između nas, a odnosi živote. A glumac kao sportista kada ne igra pola godine, a očekujete da uradi na terenu ono na šta smo navikli, on ni iz penala ne može da postigne go. Mi smo se trudili da u drugim medijima, koji su deo našeg posla, održimo kondiciju koliko smo mogli.
U svim pozorištima se vraćamo korak po korak, a u BDP čini mi se da se ide krupnim koracima. Dobro je što pozorište ima potrebu da napravi, ne jedan “comeback” u šezdesete kada je ovo pozorište bilo najznačajnije u gradu, nego da se razvije jedan novi kvalitet na kome mogu da mu zavide, ne samo teatri ovde, već može da ide uz rame sa svetom.
Veliki broj glumaca se u poslednje vreme društvenopolitički aktivirao. Mnogi su stali i u odbranu našeg velikog reditelja Gorana Markovića. Kako vi doživljavate trenutnu situaciju?
– To nije od juče. Devedestih godina smo mi svi stajali na barikadama nečega što smo smatrali da treba da bude odbrana demokratije. Onoga časa kada smo mi u našim glavama mislili da mi rušimo tu vlast koju smo želeli da rušimo, bilo nas je milion na ulicama. Ali, sve ne počinje iz početka. Sve se možda vrti ukrug i to što se vrti ukrug znači da stalno nešto treba da se menja. Ako me pitate za nešto što se događa mom prijatelju Goranu Markoviću, to je nešto što zaista, na način na koji se plasira i udara u medijima i javnosti, zbilja ne zaslužuje moj komentar.
Bliži nam se kraj godine. Šta želite da ostane u prošloj, a čemu se radujete u narednoj?
– Pravo da vam kažem, nisam siguran šta je to realno moguće, a ja ne verujem u nerealne želje.
Bonus video: Rade Šerbedžija: Pozorište cvjeta, a život se gasi