"Čudni smo mi Evropljani": Poslednji status na Fejsbuku Dejana Tiaga Stankovića

Prenosimo ga u celosti: "Čudni smo mi, Evropljani"Kad smo se početkom ovog veka mi doselili, naš kvart je već odavno bio napustio viši-srednji socijali stalež za koji je izgrađen na početku prethodnog veka, jer su stanovi veliki, porodični, a velike porodice su stekle automobile, dočim u kraju parkinga nema. Oni su otišli za potrebama svojih mašina, a u kvartu su ih zamenili nevozači, starci i stranci. Veliki su stanovi, po sedam osam soba imaju, a u svakoj smo kroz prozor viđali po dva kreveta na sprat, sve puno brazilske radne snage. Posle je došlo i nas umetnika, pa i digitalnih nomada, oni imaju para, pa smo procvetali. U poslednjih nekoliko godina smo postali dosta indijski kvart, što se pokazalo odličnim, na primer, radnja prekoputa mojih vrata koju je ranije držao neki ćale koji je u šest zatvarao, sad drži porodica iz Pundžaba, koji zvanično rade do ponoći, a pošto ih ima milion u radnji i spavaju. Zato, kad ti trebaju pljuge možeš da im zakucaš u koje hoćeš doba, u tri ujutru, otvori ti lik, krmeljiv, proda ti cigare i još ti nudi žele bombone da uzmeš, zna da voliš.Odmah iza čoška, kod podnožja komšinih stepeništa su nekadašnju piljarnicu pretvorili u frizerski salon za muškarce, sa zanimljivim imenom: ŠIŠANJE PET (5) EUR.Drže ga Bengalci, prešao sam kod njih da se šišam, bolji su mi od Brazilaca niz ulicu, nee što je tamo šišanje deset, nije zbog jeftinoće, i njima platim kao i Brazilcima, jedino što se oni raduju velikom bakšišu, pa ti bude milije da daš. Meni su Indijanci kao frizeri znatno draži od Brazilaca iz sasvim drugog motiva, jer ne znaju dobro strane jezike, pa, dok te strižu, ćute. a Brazilci bez izuzetka ne prekidaju da melju.Tuda prolazim svaki dan nekoliko puta, i uvek je puno kao oko, sedam stolica i sedam njih šiša, svi ćute, čuje se kako kaplju novčanice od 5 jura kao kiša. Jednom sam samo bio tamo na šišanju, i malo mi je bilo čudno jer su svi osim mene, dakle svi majstori i sve muštrije, bili iz Indije. Oni se, izgleda, mnogo šišaju. Prekjuče izjutra, unutra samo jedan frizer i pred njim prazna stolica, valjda jr je bio praznik pa ne rade, nego taj jedan samo za hitne slučajeve.

Provirim: Može?Može.Sednem.Ovaj mali pojma nema engleski, ali pita: Where are you from?Ja mu kažem: Serbia.On meni kaže, dosta nevešto, da je bio u Srbiji, ali bio je i u Makedoniji, u Grčkoj, u Bosni, u Hrvatskoj.Odakle si? Bangladeš. Peške si došao? Kako si pogodio?Imam ja taj neki uticaj na ljude da mi se nepoznati poveravaju, ali da će čovek koji ne zna nijedan jezik koji znam da mi ispriča svoju životnu priču nisam računao. Pola mi je odglumio, sve mi je prikazao, i kako je, koliko sam shvatio, bio protiv svoje volje u Saudijskoj Arabiji, da je to ropstvo, pa je odatle utekao za Tursku, pa su na čamcu prešli do grčkog ostrva, posle su ih negde tukli, ne znam gde, pa mi je opisao žicu na mađarskoj granici i kako su u Bosni Avganistanci ubili pandura, pa su ih tukli, doduše zasluženo. Šta sam ga pitao nije razumeo, pa nisam baš shvatio kako je prošao kod nas, dal smo se pokazali čovečanski, i dal smo bili bolji od Hrvata, a to me jedino i zanimalo. Stekao sam utisak da on ne zna gde je šta bilo, pomešalo mu se. Putovao je od svoj 17te do svoje 19te godine.Na izlasku sretnem Tarzančeta. Seli na kafu, ja mu kukam da imam glodare u kući, pičili su mi celu noć iznad glave, po tavanu, po delu iznad sobe gde radim, tutnjaju kao konjica, po zvuku sudeći ih ima milion. Najgore što je danas praznik, pa radnje ne rade, osim supermarketa i Indijaca.Kaže on, Mukeš radi. Zovi ga pitaj. I da mi broj. Mukeš je Komšin Indijanac, on je prvi Indijac u krju, od pre nas. Jeste poreklom iz indije, ali je iz Goe, to je bila portugalska kolonija, pa zna jezik bolje od nas, mislim da mu je čak maternji, što omogućava da drži radnju za prodaju građevinskog matrijala i ume da ti preporuči i posavetuje, a Komša baš voli da se savetuje s ljudima, pa često tamo navrati, po gajbu piva reše tokom savetovanja.Alo, senjor Mukeš, Ja sam prijatelj Komšin. Tako je, od glavatog ćelavog. Imate otrov za miševe?Uzeo sam i otrov, dve vrste, i mišolovke, postavio sve na tavan. Tokom noći sam još čuo trčanje. Odem ujutru, miševa nigde, samo kakili, nema leševa, i ja se javim mom Brazilcu, ostavim poruku da sam u nevolji, da mi je tavan pun ne miševa, nego pacova.

Ako moj Brazilac nešto voli, to je da pomaže ljudima u nevolji, naučila me Adriana da ga se tako najlakše privuče, kad kukaš i dramiš. On je, kaže, vernik, pa mu vera tako nalaže i onda mi to zloupotrebimo kad je nužda. Zna Adriana s njim, kod nje najviše i radi. Pola sata nije prošlo, evo ga, dolazi, a obično mu treba dva dana.On ima 30 kila i hoda kao mačka, ume da de okači o uže, kao alpinista, i iz te poze očisti oluk. On je zato ušao do duboko u tavan, gde ja izbegavam otkad mi je jedan Rus, mojih dimenzija, propao kroz plafon, toliko je to sve gore krhko, nije pravljeno za nas. Do pojasa je bio upao u dnevnu sobu kroz gips. Popišali se Kućnjak i ja od smeha, posle morao Brazilac da krpi plafon. Sve je Brazilac pregledao, pronašao je gde sam ja stavio one mišolovke, objasnio mi zašto ih nisam ispravno postavio, kao stavio sam ih odmah kod vrata, a nisam ispravno ni otrov servirao. Zato nije bilo žrtava. I sve on to ostavi kako treba, kaže, sad će do poslednjeg da istrebi.

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=novarspodcastsnagaumadejantiagostankovicmm-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4290123"]Noćas nije bilo miševa, nisam ih se ni setio. Jutros, budi me Brazilac, došao na sabajle, pre gradilišta, da vidi šta je ulovio. A tamo genocid. Pobili smo čitavu familiju, s decom. On se razočarao, sitni mu moji glodari. Kaže: To nisu ni kućni miševi, kamoli pacovi, to su poljski, oni žive tu u šumarku, nego im bilo hladno pa ušli na tavan da se ogreju, a danju idu jedu travke, semenke, oni nisu prljavi, oni u stan u kom žive ljudi ne ulaze...Nevine smo pobili?Znao sam da ćeš da imaš grižu savesti. Čudni ste vi Evropljani, razmaženi. Znaš ti kolike su pacovčine kod nas? Mačka ih se plaši. Nauče te okolnosti da život nije poljem preći.Ručao sam kod Senjor Žoakima, neke morske životinje je imao, posle ručka sam prilegao, ali me probudio majstor za mašinu za veš, Portugalac, po naglasku sa Severa, od nove generacija majstora, zovu sebe tehničari, izgledaju kao biznismeni, dođe tačno na vreme i uđe ti u vešernicu s kompjuterom. Stekao sam utisak da lik nema pojma o mašinama nego slika pa šalje slike majstoru, a ovaj mu govori telefonom šta da radi. Mislio sam neće, mnogo mi je trapavo izgledao, ali popravi ga na kraju tehničar. za 120 jura me odrao.Bonus video: Dejan Tiago Stanković o sudbini Srbije u senci rata i korupciji u vrhu vlasti

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=dejantiagostankoviosudbinisrbijeusencirataikorupcijiuvrhuvlasti-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3165389"]