0
Amelija ima čudan osećaj apsolutne harmonije. To je savršeni trenutak... Talas ljubavi, potreba da pomogne čovečanstvu samo je preplavi…
Ove reči izgovara narator u filmu „Čudesna sudbina Amelije Pulen“, jednom od najobožavanijih ostvarenja u novom milenijumu. Upravo je to film, koji se stalno vrti po listama najboljih romantičnih ostvarenja, u kome su mnogi pronašli pribežište od mraka, tračak sreće naročito prošle godine. Kada su pravljene liste idealnih filmova za karantin, ostvarenje francuskog reditelja Žana- Pjera Ženea retko ko je zaobišao.
Amelija je devojka koju čitavog detinjstva prati nesreća. Bežeći od tmine, okreće se maštanju. Zadovoljstvo pronalazi u, za nekoga, bizarnim stvarima. A jednog dana čep parfemske bočice otkotrljaće se s kraja na kraj toaleta, udariti u pločicu i otkriti kutiju sa izgubljenim blagom nepoznatog dečaka koji je nekada živeo u njenom stanu. Oduševljena pronalaskom, Amelija, inače stidljiva kelnerica u kafeu „Dve vetrenjače“ na Monmartru, odlučuje se da nađe tog mladića i usreći ga.
I to je početak njene misije da ljudima oko sebe ispuni život ljubavlju i srećom. Ali, iako pomaže drugima, sebi ne može, a usamljena je i neispunjena. Iznenada se zaljubljuje u Nina, koga igra Metju Kasovic, mladića sa čudnim interesovanjima…
Ovo bi bio kratak siže filma „Čudesna sudbina Amelije Pulen“, koji je pre tačno dve decenije premijerno prikazan. I vrlo brzo očarao je kritiku i publiku širom sveta. Toliko da je bio nominovan za pet Oskara, dobio nagradu Cezar, priznanja Britanske akademije…I danas je, posle 20 godina, jedan od najuspešnijih francuskih filmova u inostranstvu, naročito Americi. Kada je sniman budžet je bio 10 miliona dolara, a na boksofisu je zaradio gotovo 180 miliona dolara. Jednako dobro na tržištu je prošao i saundtrek za „Ameliju Pulen“.
Film je nezamisliv bez francuske glumice Odri Tatu, koji ju je i vinuo u zvezde. Međutim, Tatuova nije bila prvi izbor reditelja i koscenariste Žana-Pjera Ženea. Sineasta je u toj ulozi želeo da vidi britansku glumicu Emili Votson. Ali, Votsonova je bila u tom trenutku veoma zauzeta, a i francuski joj nije bio dovoljno dobar. Iako je do tada već igrala u filmu koji je ovenčan Cezarom i bila proglašena za najbolju francusku mladu glumicu, na prvom susretu Ženea sa Odri Tatu, tada 23-godišnjakinja zagonetnog osmeha i porcelanskog tena, kako je počela da priča, tako ga je kupila…
Ženeovo ostvarenje film je o traganju za savršenstvom kroz snagu volje, fantazija koja pokazuje koliko život može da bude komplikovan, težak… Autentična strast, nenadani događaji, spontanost u potpunoj su suprotnosti sa gotovo mehaničkim kvalitetom „Sudbine“. A onaj čudan osećaj harmonije koje pominje narator nije neka patetična romantika, ocenjuje „Gardijan“ u svom osvrtu na film, dve decenije kasnije. I ostvarenje je toliko čudnovato da ga milimetri dele od ivice ludila.
I dok su raniji Ženeovi filmovi imali mnogo mračniji ton, ali imali jače uporište u realnosti, „Čudesna sudbina Amelije Pulen“ izuzetno je zavodljiva idila. Skriveni kutak Monmartra pretvorio je zadivljujućom filmskom orkestracijom u zajednicu ekscentrika. Film je poput neke produžene magije, u nekim trenucima čak i otužno slatke. A sve zbog odmaka od stvarnog sveta. Jedino stvarno jesu samoća i strah, koja su suština ličnosti Pulenove.
I 20 godina nakon premijere neophodno je napomenuti da je ostvarenje označilo promenu u filmskom stvaralaštvu. Snimano je u periodu koji je doneo nove mogućnosti kinematografiji, pa se reditelj poigravao novim efektima. Šetajući Monmartrom i posmatrajući radove brazilskog umetnika Žuareza Makada hteo je da prikaže sve boje Pariza, raznih detalja kako bi dočarao atmosferu francuske prestonice. Žene je u jednom intervju mnogo godina kasnije otkrio je da je reč o prvom filmu koji je kalibriran digitalno, i da je imao odrešene ruke kada su u pitanju boje. Kada se osvrne na to iskustvo, pomisli da je možda preterao… Mnogi su mu čak i zamerili što taj filmski Pariz nije realnije obojio i lišio ga svakodnevice. Ili što je paž frizura Odri Tatu, zahvaljujući tehnologiji, takva da nijedna dlaka „ne štrči“…
Kada je svojevremeno bila gost naše zemlje i Kustendorfa Odri Tatu s ponosom je govorila o uspesima evropske kinematografije i filmu „Čudesna sudbina Amelije Pulen“.
– Volim to što francuski i uopšte evropski filmovi mogu da putuju širom sveta. Za mene je to prozor otvoren za novu kulturu i to je veoma važno za publiku širom sveta. Volim da putujem sa evropskim filmovima. Mislim da je to veoma važno za nas.
Iako će je rola Amelije Pulen zauvek obeležiti, i doneti joj ogromnu slavu koja joj je smetala, ona je samo jedna u nizu jakih dama koje je Tatuova igrala tokom karijere:
– Uglavnom igram snažne karaktere koje smatram interesantnijim. Češto su takve osobe i ranjive, ali volim višeslojne karaktere u kojima postoji kontrast. Možda igram takve likove zato što nalazim da su interesantniji. Priča, koncentrisana na njih, obično predstavlja dugo putovanje – pričala je Odri Tatu u Drvengradu.
No, vratimo se priči. Amelija je devojka koja je ostala uskraćena za očevu pažnju, a majka joj je kolateralna samoubistva potpuno nepoznatog turiste, koji je skočio s jedne od kula Notr Dama. I zato Pulenova traga za srećom, idući s kraja na kraj Pariza.
Fantazmagorična avantura u kojoj sve može ali i ne mora da se ostvari… No, koja pruža nadu da će jednoga dana sve biti kako treba. Uostalom, i sama Pulenova u filmu izgovara ove reči:
– Ima sam dva srčana udara, abortirala sam, uzimala krek dok sam bila trudna. Ako sve to zanemarimo, dobro sam…
Bonus video:
Filmske lokacije
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
