Piše Milan Vlajčić: Zuko Džumhur - Hodočasnik minulog sveta

“Kad se poznati slikar i darovit politički karikaturista ‘Politike’ javio kao pisac, mnogi je čitalac bio iznenađen pojavom ovog umetnika koji ume “u dvije brazde da ore”. Ja se, pravo da kažem, nisam tome mnogo iznenadio. On je rodom iz Konjica, mesta iznad kojeg se BH-zemlja naglo prelama u svoju drugu, mediteransku i, kako mnogi misle, bolju polovinu; dakle Hercegovac, a za Hercegovce je r e č veliko iskušenje kome oni teško mogu da odole. U svakom od njih živi potencijalni pisac ili bar usmeni pripovedač. Tome iskušenju podlegao je verovatno i Z. Džumhur kad je osetio potrebu da od majstorskog crtačkog prikazivanja pređe na pismeno kazivanje. A time je, hteo ne hteo, primio i sve teškoće koje pismena reč nosi sa sobom, i sve rizike spisateljskog posla. (...)Ova proza je zaista epigramatična i bleskovita kao karikatura iz slikarevog crtačkog bloka. Pa ipak, nailazimo u njoj i na druge osobine koje dolaze pravo od književnosti i književnih pravaca i manira prošlosti i kniževnosti“.Ove redove je ispisao Ivo Andrić avgusta 1958, u predgovoru za knjigu Zuka Džumhura “Nekrolog jednoj čaršiji”, koja se pojavila godinu dana kasnije u Sarajevu. To je i jedini predgovor koji je Andrić napisao u svom raznolikom opusu, premda su mnogi njegovi spisateljski sapatnici i prijatelji priželjkivali da i o njima nešto u uvodu kaže.Andrić je rano osetio, i zato sam počeo ovim citatom, po čemu je ovaj pisac i umetnik jedinstven. I to se otkrilo kad je kasnijim svojim radom Džumhur potvrdio ugled jedne od najznačajnijih i najslojevitijih stvaralačkih ličnosti u jugoslovenskoj kulturi druge polovine prošlog veka.https://www.youtube.com/watch?v=eajRdzgDBfg&t=23sProšle jeseni je, na tridestogodišnjicu smrti Zuke Dumhura objavljena knjiga “Zuko Džumhur – Izabrana dela” (izdavač: Buybook, Sarajevo, 786 str.) u kojoj je dostojno predstavljeno ono najvažnije što čini Džumhurov rad važnim i nezaboravnim. Zastupljena je bila i na beogradskom sajmu knjiga, koji zvanično proglašava izdanja godine. Bez preterivanja možemo je smatrati izdavačkim podvigom, ali tih dana nije nigde ni zabeležena jer se ne stiže od podmirivanja nacionalnih zadataka i trke za izmišljenim hitovima.Zbog pometnje koja je zahvatila naše prostore u poslednjih tridesetak godina, mnoga značajna imena su pala u zavetrinu, a to se dogodilo i sa Zulfikarom Zukom Džumhurom. Rođen u Konjicu 1920, u uglednoj svešteničkoj porodici (otac mu je bio imam u glavnoj beogradskoj džamiji na Dorćolu), školovao se posle rata na likovnoj akademiji kod uglednog slikara Petra Dobrovića, koji je u njemu prepoznao dar za crtež i karikaturu. Počeo je u novinarstvu 1947, a njegova karikatura sa Marksom koji piše „Kapital“, dok ga sa uramljene slike pažljivo motri generalisimus Džugašvili, nalazi se u mnogim enciklopedijama sveta, kao primer vrhunskog dometa političke karikature. Objavljena je najpre u Književnim novinama 1951, a godinu dana kasnije je preuzima najstariji list na Balkanu.U “Politici” je od 1952. do smrti (29. nov. 1989) bio karikaturista, ilustrator i izveštač-putopisac. Sarađivao je i sa drugim značajnim listovima, pisao i davao intervjue, objavio je približno deset hiljada karikatura i crteža ilustracija (najznačajniji su prilozi u Andrićevoj knjizi “Na kamenu u Počitelju”, bibliofilsko izdanje, Mostar 1970). Pored toga je načinio 30 pozorišnih scenografija, crtao za pozorišne kostime, pisao filmska scenarija, čak je kao glumac tri puta bio na filmu, ispunjavajući želje prijatelja. Sredinom sedamdesetih je za sarajevsku televiziju otpočeo veliku dokumentarnu seriju “Hodoljublja”, stotinak emisija u režiji Mirze Idrizovića, sa kojim je načinio značajan film “Miris dunja”. Kad je Andrić otkrio da ovaj umetnik ume da ore u “dve brazde”, nije ni slutio da će se pojaviti još neke.https://www.youtube.com/watch?v=KhMrtRJJg-cU knjizi o kojoj sada govorimo (tu je sve ono najvažnije od ovog pisca), uz “Nekrolog jednoj čaršiji” nalazimo “Pisma iz Azije”, “Putovanje bijelom lađom”, “Hodoljublja”, i još niz pisama znanima i neznanima. Da ne naglašavam stotine sjajnih crteža i karikatura. I uvek isti rukopis, tragalački i otkrivalački, uz razne vrste humora, ironije (ponekad iz očaja), visokog stila.Ponovo sam čitao sve rukopise, pošto imam sva prva izdanja, uživao sam u eleganciji duha (znam da to zvuči starinski, i neka). Da imam neki uticaj da ponudim nešto za obaveznu lektiru (od srednje škole do visokih studija), preporučio bih ove dragocene spise.Sa Zukom Džumhurom, slikarom i piscem neobične i bogate imaginacije, tradicionalno usmereni tumači umetnosti uvek su bili na silnim mukama. Slikar koji najveći deo svog rada obavlja crtajući tušem za novine, čija rotacija (sutrašnje izdanje) već tutnji. Pisac koji ispunjava surovo omeđeni prostor dnevnog lista, javljajući se iz sveta naporedo sa ratnim izveštačima i diplomatskim analitičarima. Gde su štafelaji, gde su velike književne forme - to su preteća pitanja onih što znaju šta je umetnost sa velikim U. Džumhur, međutim, nije redov umetničkih esnafa i koterija već čedo Gutembergove galaksije i njegove najisturenije prethodnice - modernog novinarstva. Sve što je nacrtao i napisao, objavio je na stupcima dnevnih novina, osuđenim, kakva zabluda, na kratak vek i brz zaborav.Ali kad danas čitamo njegove knjige putopisnih zapisa primećujemo da u njima nema danka dnevnom i prolaznom. Poput nekih poznatih pisaca koji su od novinarskih uslovnosti načinile vrline (pomenimo napreskok Marka Tvena, Čehova, Hašeka, Čapeka, a u nas Matoša, Ujevića, Vinavera, Predraga Milojevića, Miroslava Radojčića), Džumhur je u svakom trenu uspevao da ostane svoj, ličan i prepoznatljiv, putnik-namernik koji je savladao najtežu disciplinu zanimljivog kazivanja o viđenom i doživljenom.Sastavni deo Zukovih zapisa su crteži, uvek u dosluhu sa živopisnim i često hedonističkim svetom ma koliko on u prvi mah bio sveden na skromnost i siromaštvo. Time se ovaj crtač privoleo onom slikarskom žanru u kome međaše čine Hogart, Domije, Georg Gros, Džon Hartfild, Dejvid Levin, Dibu (njemu najsličniji po razbarušrnom stilu), a od naših Pjer Križanić i Andrija Maurović.Svojim neponovljivim rukopisom u kojem se prepliću zapisi sa skitaranja po našim i mediteranskim zemljama i portreti savremenika, Džumhur obogaćuje neveliku lozu našeg književnog putopisa. Od vremena Dositeja Obradovića i Ljube Nenadovića, putopis se tek tu i tamo pojavljuje u južnoslovenskim književnostima, s nesumnjivim vrhom u rukopisima Rastka Petrovića i Miloša Crnjanskog, a u retkim pokušajima savremenih pisaca on je samo okvir za filosofsko-antropološke meditacije. Džumhuru putopis nije uzgredna rabota, zagrevanje pred neku drugu i tobož značajniju duhovnu pustolovinu, već neumitno svedočanstvo svrabu u tabanima koji ne prestaje. Za divno čudo, sve do povlačenja u Herceg Novi (pansion Lisabon na samoj obali) sredinom osamdesetih zbog srčanih tegoba, putopisac i tragalac je opstajao u vremenu, u kojem je, po svemu sudeći, klasičnom putopisu odzvonilo.https://www.youtube.com/watch?v=rZ5DwclA-Vg&t=2sTa toplina ličnog kazivanja, pri kojem se čitalac oseća kao piščev zahvalni sagovornik i slušalac za kafanskim stolom, dragocena je vrlina ovih svedočanstava. Pisac se kreće po zemljama Anadolije i okolnih zemalja sve do ne mnogo pristupačnog Teherana, po arapskim zemljama, stazama i bogazama Španije i Francuske, posećujući drevna istorijska mesta i ruševne kulturne spomenike koje opsedaju talasi modernih turista. A sudbina ovog namernika je da bude - jedan u mnoštvu. On pritvorno više podseća nego što opisuje, ironično se podsmeva sebi kao hodočasniku, neprekidno ga opseda paradoksalno prožimanje drevnog i sadašnjeg, osipanje onog što je stolećima odolevalo zubu vremena, u sudaru sa unuštavajućom silom modernog pragmatičnog duha.Radoznalo oko putopisca nadmoćno izbegava tradicionalne klopke bedekerskog tipa, neprekidno pronalazeći one tačke u kojima su se prožimale i plodno dodirivale kulture evropskog hrišćanskog (katoličkog ili pravoslavnog) kruga, sa judaizmom i islamizmom u ravni svakidašnjeg života, nekad i danas. Džumhur ima poverenja u čitaočevu pamet i obaveštenost, što se dugo smatralo obavezom pisanja u novinama, a danas se pogubilo kao da ga nikad nije ni bilo!Narušavajući konvencije putopisnog žanra, Džumhur pomera granice uverljivosti svog modela kazivanja, blago se rugajući svemu pa i sebi (košticama od voća gađa Veneru u pupak, opisuje sebe kao omatorelog hipika, neprekidno proveravajući da li će mu izlizane sandale izdržati kretanje po pustinjskim i planinskim vrletima). U susretu sa čudesnim kamenim tvorevinama u bosanskom Počitelju, delima velikih umetnika i graditelja iz različitih epoha, on nas podseća na životna lukavstva kako bi se opstalo u službi silnika i moćnika, ali, i ovo je najdragocenije, na razornu snagu njihovog svedočenja, svemu uprkos. Sve to ovaj Šejtan-efendija saopštava kao uzgred, pokazujući vrhunske satiričke sklonosti podsećanjem na trošnost vlasti i duhovnu bedu svetovnih moćnika.Putopis se tako pokazuje kao oblik preispitivanja znanja i sećanja ovog ukletog hodočasnika, iz čijih hodoljublja čitaoci izlaze ozareni, kao iz nekog svetlog vilajeta. Kakva lekcija života, kakva radost čitanja, iznova i uvek iznova!https://www.youtube.com/watch?v=GHXwoYrM8XE