0
Zahvaljujući izdavačkoj kući Arhipelag objavljujemo nekoliko neprolaznih pesama Čarlsa Simića, američkog pesnika srpskog porekla, koji je preminuo u 84. godini.
Moja nema pratnja
Nikad se nismo zvanično upoznali
I ne bih tačno znao da kažem
Koliko sam tih diskretnih pratilaca dosad imao.
Sve su to bili domaći anđeli i demoni,
Sve sam ih znao od ranije
I kasnije uglavnom pozaboravljao.
U opasno vreme oni se prorede.
Gde li svi nestadoše, upitah zlikovca
Koji mi je držao nož pod grlom jedne noći.
I sam prestravljen, ovaj me na to
Pusti bez reči.
Osećaj usamljenosti uznemirava, zapravo
To je zastrašujuće saznanje,
Kao kad iz dosade otvorite dečiju knjigu
I tamo pročitate o zvezdama
Koje na zračku svetla provode vekove
Putujući ka nama
Prevod: Vasa Pavić
Rad i kapital
Mekoća ovog motelskog kreveta
Na kom smo upravo vodili ljubav
Ukazuje mi na impresivan način
Na sve prednosti kapitalizma.
Rekao bih da su zaposleni
U fabrici dušeka danas srećni.
Nedjelja je i rade prekovremeno,
Bez nadoknade, kao ti i ja.
Ipak, to kako širiš svoje noge
I posežeš za mnom svojom rukom
Goni me da mislim na Revoluciju,
Crvene barjake, jurišanje mase,
Na nekog ko se penje na sklepanu govornicu
Dok plameni jezici gutaju dvorac,
I dok matori knez naočigled svih
Sa balkona iskoračuje u smrt.
Prevod: Vojislav Pejović
Naše spasenje
Ono što ne podnosim su kratki zimski dani,
Hladna popodneva bez snijega,
Tamna noć koja žuri da se spusti
Čim prođe poslednji školski autobus.
Nerviraju me žene koje ne pale
Više od jedne lampe u kući,
Koje štede na grijanju
I navlače na sebe po tri džempera i šal.
Ono što me dovodi do očaja su obroci
Pojedeni u tišini ispred televizora,
Na kom se recitali dnevnih užasa
Završavaju turobnom vremenskom prognozom.
Neutješan sam što svake noći
Odlazim na spavanje u hladnu sobu
Sa njom koja još uvijek ima snage
Da se moli Bogu za naše spasenje.
Prevod: Vojislav Pejović
Moj otac je kelnerima pripisivao besmrtnost
Dereku Volkotu
Jer zacelo, nije teško razumeti
Nestvarnost sporadičnih mušterija
Poput nas selih za jedan od mnogih stolova
Bledih poput platna koje ih prekriva.
Vreme u svojim ukrupnjavanjima i usitnjavanjima,
Ovu dvojicu ni najmanje ne dotiče.
Jedan kraj drugog okrenuti ulici,
U istim belim sakoima i zakovanim osmesima.
Spremni da isture glave u znak dobrodošlice
Ukoliko bi jedan od nas naišao na vrata
Posle čitanja poskupog menija na ovoj ulici
Mnogih povijenih prilika i podignutih kragni.
Prevod: Dušan Vojnović
(Iz knjige Čarlsa Simića „Izabrane pesme: 1962-2022.“ u izdanju Arhipelaga)
Bonus video: Ovim beogradskim ulicama često prolazimo a ne znamo kakve priče kriju
