0
Ja sam sa zadovoljstvom prihvatio da igram srpskog dilera droge u filmu "Pusher", i nikada mi nije palo na pamet da bi to moglo da bude usmereno protiv srpske iseljeničke grupe u Danskoj, kaže za Nova.rs glumac Zlatko Burić.
– Ima nagrada za glumca u Kanu? Nisam ni znao da postoji, pa nisam ni oštećen, skroman je jedan od najprepoznatljivijih glumaca s prostora bivše Jugoslavije u Evropi, pa i svetu Zlatko Burić u razgovoru za naš sajt kada se osvrne na maestralnu rolu ruskog tajkuna Dimitrija koju je napravio u „Trouglu tuge“.
Zvezda filma Rubena Ostlunda, koji je osvojio Zlatnu palmu na Kanskom festivalu, s ushićenjem ide po svetu i predstavlja jedan od filmova godine. Bar nam tako priznaje hrvatsko-danski glumac dok sedimo u bistrou jednog beogradskog hotela.
Došao je ponovo u Beograd da otvori večeras 18. Slobodnu zonu, čiji je početak u znaku „Trougla tuge“, a sedimo baš u bistrou – jer dozvoljeno je pušenje… Uz po koji guc kisele vode priča nam kako primećuje da publika različito reaguje na ovu brutalnu satiru od zemlje do zemlje:
– Humor je čudna stvar, ljudi ga od sredine do sredine različito doživljavaju. Bio sam mladac kad je u Jugoslaviju došao Monti Pajton. I to je bio nezamisliv šok! Među železničarima u Osijeku, gde sam odrastao, ljudima to uopšte nije bilo smešno, nisu razumeli – seća se, a onda se vraća koji mesec unazad, na svetsku premijeru „Trougla tuge“ u Kanu, priznajući da nisu baš svi u ekipi, predvođenoj Vudijem Harelsonom, očekivali Zlatnu palmu:
– Ruben je takmičarski nastrojen, i možda je i očekivao. Ja sam kolektivno nastrojen i u životu nisam ništa radio da nije bilo unutar neke grupe. Ovaj film je potpuno bio u Rubenovim koncima. Sećam se na snimanju, kad malo padne energija među nama, počne da viče: „Šta vam je, pa vi ste Barselona! Vi ste najbolji fudbaleri Barselone. Idemo u Kan!“ A znate, filmska industrija je puna lobiranja. Iskreno, nisam verovao u trijumf, pogotovo ne tako kratko posle Rubenove prve Zlatne palme za „Skver“ 2017. godine. Ali, ja sam manje sportski nastrojen, nisam baš u fazonu „Barselona protiv sveta“.
Iako na prvi pogled deluju bezopasno, koliko teme „Trougla tuge“ poput konformizma, luksuza, potrošačkog društva, života kroz prizmu društvenih mreža i lajkova, i jesu dovele do haosa kom svedočimo?
– Može neko da kaže dobre ili loše stvari o „Trouglu“, ali ono što niko ne može poreći jeste da je to film našeg vremena, ovog trenutka. Znate, liberalni kapitalizam i treba pogoditi tamo gde ga najviše boli. Pogađa ga i moj ruski milijarder, jer je deo tog putujućeg cirkusa na brodu koji se zaputio na luksuzno putovanje, a onda nasukao u svakom smislu. Skalpel, oštrica kojim Ruben reže slike sadašnjosti je satiričan.
Ključ čitavog filma, prepunog neočekivanih obrta, jeste moć. Koliko je čoveku imanentna moć?
– Naravno da jeste. Mislim da film treba videti kao priču u kojoj se hijerarhijska struktura društva podvrgava veseloj destrukciji.
Svedočimo li danas raspadu sistema, destrukciji?
– Svedočimo ne jednom, već sistemima koji tako loše funkcionišu da živimo u trenutku kada nije teško biti paranoičan. Ja nisam paranoičan, jer mislim da na sve treba odgovoriti akcijom. Meni je neobično drago što sam u ovom filmu, jer se skupila grupa ljudi koje je napravila nešto što se suprotstavlja ovom trenutku, ovom svetu. Iako je film veseo i ima smeha, ozbiljna je tema, uz poruku da nešto esencijalno ne valja s ovim svetom.
U vašoj filmografiji česte su role sumnjivih osoba, problematičnih „biznismena“, uglavnom s prostora Balkana, poput Mila, srpskog narko-bosa u „Dileru“. Nije vam to dozlogrdilo?
– Pa, nije baš tako. Znate, u Danskoj sam poznat kao dobroćudno čudovište koje jede gljive u šumi. Nije baš tačno to uvreženo mišljenje da ljudi s ovih prostora stalno igraju negativce u svetu. Evo, u prvoj seriji koju sam uradio, kada sam došao u Dansku, igrao sam taksi šofera, inače Bosanca, Meha. I svi su toliko voleli Mehu da sam dobijao pisma obožavalaca, naročito od starijih gospođa. A još uvek, kad me taksisti voze na aerodrom, pričaju mi s radošću kako se sećaju Meha. Ne mislim da nas stavljaju u neke stereotipe. Ja sam sa zadovoljstvom prihvatio da igram srpskog dilera droge u filmu „Pusher“, i nikada mi nije palo na pamet da bi to moglo da bude usmereno protiv srpske iseljeničke grupe u Danskoj. Čak mi je uvredljivo kad mi neko kaže: „Onaj Šerbedžija je igrao Ruse u Holivudu, pa hajde igraj i ti…“
Prepoznatljivi ste po toj kultnoj trilogiji „Pusher“ (Diler) Nikolasa Refna, nakon čega su usledile saradnje sa Stivenom Frirsom, Rolandom Emerihom. Koliko je susret s Refnom bio značajan za vas?
– Veoma, pogotovo što nikada nisam imao želju da igram na fimu. Još od pubertetskih dana se bavim glumom, i ubrzo sam osnovao Kuglu Glumište (kultna pozorišna i multimedijalna družina u SFRJ, poznata po novoj koncepciji teatra, gde je predstava akcija, a gledalac postaje akter, prim.aut.). A kad sam se preselio u Dansku nisam odmah mogao da zaigram u teatru, pa sam se priključio alternativnoj, muzičkoj sceni. Film je uticao na mene kad sam bio mlad, šezdesetih. Tada nije postojala razlika između popularnih i arthaus filmova, a u bioskopu su u isto vreme bili Godar i „Herkules“. Naročito je na mene uticao „crni talas“, i Makavejev, koji mi je celog života bio neka vrsta gurua. Ali, nisam sebe video kao glumca, već proizvođača umetnosti. A i odbijao me je način proizvodnje u filmu. I danas se u slengu kaže za film industrija. U teatru sam voleo grupni duh, akciju.
Ali, kad sam sreo Refna, koji je video neke moje improvizacije, najpre smo počeli da se svađamo, jer me je isprovocirao i počeo da „drlja“ nešto o nama strancima. Međutim, onda se razvezla priča o drogama i šire i kliknuli smo! Bio je tad jako mlad, a napravio fantastičnu ekipu. Kim Bodnia je do tada imao samo jedan dobar filmić, Mads Mikelsen je bio plesač i rukometaš, a ja sam u Kopenhagenu visio na muzičkoj – performans sceni. I nekako nas je sve skupio i zapalio za film. Refn je u filmu do ludila, uistinu zna sve, od treša do arta, gori za film. Odjednom smo postali geng, kao bend, a on, iako najmlađi, ga je napravio. I celo iskustvo snimanja je bilo fantastično i prvi put nakon Kugle Glumišta sam doživeo takvu vrstu intenziteta i umetničkog dijaloga. Tad sam shvatio da ima finoće i u filmskoj glumi.
Uskoro je premijera dugoočekivane Refnove serije „Kopenhagen kauboj“ za Netfliks. Opet ste deo genga…
– Da! Nikolas kaže da je to neon-noar. Njega ti crnjaci zanimaju, jer mu je to mit-vodilja. Prenapadnu estetizaciju okoliša doživljava kao zlokobnu. Znate, svi delovi „Pushera“ rađeni su u određenom kvartu u Kopenhagenu. A oni su u međuvremenu nestali. Onaj na kojem smo snimili prvi deo, Vesterborou je sad mondenski kraj, sa stotinama kafića, privatnim fakultetima, a onda je bio stecište poroka, heroina… Isto se desilo i s krajem u kojem smo snimali drugi deo. „Kopenhagen kauboj“ je lociran na jednoj ledini, gde su nekada bile fabrike, a sada su tu fensi kuće, sve s neonskim svetlima. Opet je tu neka strankinja u glavnoj ulozi, koja oklevetava srpsku manjinu…
Već četrdesetak godina ste u Kopenhagenu. Kako se prilagođavate tim promenama o kojima govorite?
– Pa, menjam se. Ali, momentalno berem plodove i živim na tom Vesterborou (smeh). Doselio sam se tamo kad je bio pun heroina i prostitucije, jer su tada stanovi tamo bili jako jeftini, a eto sad se ispostavlja da živim u elitnom kraju. Ako se svet menja, onda se i mi moramo menjati. Veliki deo onog sveta kojeg sam znao i čiji sam bio akter je nestao. A najveća promena jeste što su prostori postali jako skupi, a niko se ne buni. Urbanizam mora biti javni, ne sme se prepustiti privatnom kapitalu. Nema više društvene svojine, i nekoliko generacija prinuđeno je danas da pristane na svojevrsno ropstvo. Klinci moraju što pre da se zaduže da bi dobili neki skromni prostor da žive, a taj kredit će otplatiti tek pred smrt. Tu je taj šah-mat, jer je kapitalizam uspeo da pokori mlade ljude. To se reflektuje i na druge stvari. Sve se komercijalizovalo, i ako si u nekom mladom bendu teško je doći do prostora. Deo tog života koji sam voleo u Skandinaviji, naročito Kopenhagenu, je nestao.
Koliko tamo ima mesta za alternativnu scenu, iz koje ste potekli?
– Prostori su postali komercijalni, zbog čega je teže organizovati performanse, nastupe, svirke. Te strukture koje hoćeš da ugrizeš najbolje se brane time što se pretvore u neku vrstu želatina. Sećate se onih gumenih bombona? Kad ih ugrizeš, ne lupe te po glavi, kao u starim režimima, već se pretvore u žele. Taj manevar je uspeo. Alternativna scena je danas manja. Ali, ne odustajem od svoje Telepatske internacionalne grupe. Ima jedna TV stanica u Danskoj, koju su pokrenuli aktivisti, sami su skupili opremu, i zahvaljujući njoj imamo prostor, i možemo da dođemo do šire publike.
Iako ste ponajviše prisutni u skandinavskoj kinematografiji, pa i Holivudu, ponekad vas gledamo u i regionalnim ostvarenjima. Poslednji put u izvrsno ocenjenoj seriji „Šutnja“ Dalibora Matanića. Odazivate li se rado da snimate na vašem „bivšem“ tlu?
– Da. Ima toliko interesantnih ljudi koji rade ovde. Velika mi je stvar da igram na našem jeziku, plivam dobro. I ovde kreću, što se umetnosti tiče, stvari na bolje. Bio sam letos na Sarajevo film festivalu i veliki je to zamah, a evo sad i na Zagreb film festivalu i bila su četiri hrvatska filma koji su svi više nego pristojni, a „Sigurno mjesto“ je senzacionalan. Solidna je sada produkcija serija, a čujem da su vrlo gledane. I eto te serije sada nastavljaju onde gde je film stao. Taj projekat nacionalista da se jedna kultura može zatvoriti, da ne postoji komunikacija je pukla kao bundeva, odmah na početku. Tu generalnu paranoju devedestih nisu probili ni književnici, ni likovni umetnici, već film. Taj subverzivni deo mi se sviđa i pozdravljam sve te mejnstrim projekte koji spajaju prostor.
Posle toliko godina života u Danskoj, osećate li potrebu ponekad da se jednog dana vratite na ovo tle?
– Kompleksno je to pitanje, koje je tema za poseban, opširan razgovor. Normalno je da osećam potrebu, ali ne sme se tako misliti. To je neproduktivno, ta vrsta nostalgije i razmišljanja nije dobra. Ne mislim da nije dobro imati podeljeni identitet, naprotiv. Možda je bolje reći razgranati identitet, ali to nije jednostavan proces, i bolan je. Kao i sve prave stvari u životu – da budem veseo, da ne živim u Danskoj kao stranac, već neko ko je aktivan u društvu, kulturi, da imam status – trebalo se za to izboriti. Ali, u svemu tome ima i tuge. To je jedna velika, vesela, i bolna priča. Ali, nije jednostavna i zato je opasno simplifikovati je. Vezan sam za ovaj prostor i od kad sam otišao u decembru 1982. godine trudio sam se da ostanem deo događanja ovde. I kad god je bilo prilike da se nešto radi ovde, radio sam. Čak nikada nisam imao osećaj da sam otišao iz ove kulture.
Otvarate Slobodnu zonu, festival angažovanog filma. Koliko je angažovani film danas neophodan?
– Neka vremena traže i određeni način umetničkog izražavanja. Projekat neoliberalnog kapitalizma je u takvom „krešu“ da je vreme da se pozabavimo direktnim umetničkim izražajem. Nažalost, zbog toga ne bi trebalo da budemo srećni. Možda je najbolje u tom smislu parafrazirati Brehta koji pita „kakva su to vremena kada je razgovor o lepoti jabuke problematičan i uključuje prećutkivanje“…
Bonus video: Mads Mikelsen u Sarajevu
