9
Ljudi imaju nemaran odnos prema drveću i prirodi koja može da bude naš rajski vrt, istakla je umetnica u potkastu „Snaga uma“, uoči izložbe „Persefonin vrt“, koja će biti održana od 19. marta do 8. aprila u „Dorćol placu“.
Glumica i slikarka Katarina Kaja Žutić privodi kraju pripreme za izložbu „Persefonin vrt“, u okviru koje će izložiti svoje slike inspirisane prirodom i životom, ali i njihovim uništenjem. U potkastu „Snaga uma“ govorila je o inspiraciji, načinima na koje se menjamo, ali i o očuvanju prirode u kojoj je pronašla mir.
U tvojim slikama se oseća nežnost, a ti si osoba koju kroz stvaranje dosta pokreće bunt. Gde si pronašla nit koja spaja te dve strane?
– Moglo bi se reći za ranije akvarele da su nežni. Sad spremam dosta nenežnu verziju, prešla sam na nadrealizam, koji je dosta ekspresivan. Nije ekspresivan u boji, vrlo su svedene boje, plava i zelena, ali je ova „Persefona faza“ ekspresivna u izrazu. Mišljenja sam da stvaralac nekog dela, koje god ono da je, mora da ima neki pokretač. A za mene je to uvek neki bunt. Ukazivanje na neki problem koji postoji, koji mi zapostavljamo, guramo pod tepih, ne rešavamo kao društvo. I tri izložbe koje sam imala ranije, zvale su se „Moja klimatska menopromena“, svaka od njih je imala neku vrstu bunta u vezi sa tim koliko mi prirodu uzimamo zdravo za gotovo, koliko je ona moćna, koliko je ona lepa. Da li postoji išta lepše od nekog prizora, na primer, kad je poluoblačno nebo, pa gledamo zalazak Sunca? To nijedan slikar nikad nije uspeo da dočara. I ne treba. To je uradio Kosmos slikar. Mislim da su zbog toga moje slike ranije bile nežne, jer sam pokušala da dočaram osećaj lepote koju nam priroda daje. „Persefonin vrt“ se više fokusira na nemarni odnos ljudi prema prirodi. S fokusom na drveću. Često iz tih ruku, koje su predimenzionirane, raste neko drvo, raste neki izdanak, ili se cedi neka smrt bela, koja uranja u podzemni svet. Mislim da je drveće i veza između naših predaka i nas. Mi se sahranjujemo u zemlji, a ono iz zemlje raste.
Kada gledaš prirodu, da li zamišljaš kakva bi ona mogla da bude da smo pažljiviji i svesniji?
– Mi zapravo ne shvatamo da naša priroda može da bude kao taj rajski vrt, Edenski vrt, ako je negujemo, čuvamo, ako sadimo drveće, ako zalivamo, ako se bavimo prirodom oko nas, ona zaista može biti rajska priroda. Nažalost, ne možemo sami. Mora da postoji svest o tome. Džaba meni ako ja na mojih 10 ari čuvam i sadim, a ovaj pored mene rokne sonu kiselinu. Onda će i moj vrt da umre. Moramo svi zajedno da radimo na tome, pre svega da osvestimo.
Kako doživljavaš sečenje drveća radi profita i taj bahati odnos prema prirodi o kom i mladi ljudi sve više govore?
– Mi ne bismo mogli da živimo da nema drveća, ne bismo imali vazduha da dišemo. Ne bismo mogli ni da se rodimo da ga nema. Meni seča drveća zaista deluje kao da naše pretke uznemiravamo time. Ali ne moramo da pričamo o precima. Neko veruje, neko ne veruje. Ne razumem kako to neko radi zbog profita. Kako će tvoj unuk da diše? Ako te ne zanima ništa, kako je moguće da te baš briga za tvoje potomstvo, za decu koju gajiš? Logika je sve manje važna. Ona je skrajnuta. Postoji, ne može da ne postoji, jer na njoj počiva sve, ali je tako zatrpana raznoraznim tezama, nekim dobrim, nekim glupim, da mi više ne vidimo. Ovo o čemu pričamo, da obezbediš pare za unuke, ali da te baš briga što oni neće imati vazduha da žive, to se kosi sa logikom. Ne znam da li je samo kod nas to trend, da se beži od logike, pa daj samo gluposti, gluposti, gluposti… Ne znam.
Kako ti se s godinama menjao način na koji reaguješ na nepravde?
– Nepravda je definitivno pojam koji me najviše potresa. To je oduvek bilo tako, ali se jeste promenio način na koji to obrađujem. Ne znam da li je to zbog toga što sam baš u zrelim godinama ili baš zbog tog slikanja, ali svakako se promenio. Imam taj balon koji me štiti. Znam i, ako se desi nešto strašno, ja ću da odem u svoj svet boja, to je ceo jedan kosmos, koji je samo moj, a može i da se podeli sa svetom. I dobro je da se deli sa svetom, jer onda mogu da nađem istomišljenike. Zato sam fascinirana zajednicom na Instagramu. Na osnovu tih divnih komentara ljudi, ja shvatam da nisam sama u svom razmišljanju i u svojoj težnji. Ima nas.
Sada zvučiš kao da si otkrila lepotu povratne reakcije javnosti, a glumica si i to jako poznata. Da li je ovo sa slikarstvom drugačije?
– Tad sam bila Kora, sada sam Persefona (smeh). Bila sam Kora, ona koju mama čuva, vidi što je lepa. Kad sam počinjala da se bavim glumom bila sam lepa, zgodna devojka. Još sam imala taj momenat da je mama Demetra (smeh). Ljudi su me gledali ili kao šniclu, u smislu da sam lepa, ili kao neku sa pedigreom. Konačno sam došla do toga da nisam ni šnicla, pošto sam dosta žilava, a nisam ni sa pedigreom. Što se slikarstva tiče, nisu mi roditelji slikari. Nekako sam uspela da se sklonim od svega toga, a imam društvene mreže i ljude koji sa mnom komuniciraju na neki mnogo lepši način i jasniji meni, nego što je to bio slučaj kad sam bila zvezda filmskih ostvarenja. U njima igram neku ulogu, pa se priča o tome da li sam lepa ili talentovana. Ovde možemo da razmenimo mnogo drugačijih, ozbiljnijih i suštinskijih misli.
Da li si primetila to, maltene pravilo, kada se pojavi mlada žena i ostvari uspeh, moraju da se nižu opravdanja, umesto da se samo kaže: „Bravo“?
– Da, to je pre svega moj život. Ali zašto su se toliko primili ti rijaliti programi? Ljudi imaju potrebu da se uravne sa tim nekim. Što je sad taj neko poseban? Bolje da mi bude tu, kao ova budala iz kraja. Imaju potrebu da minimalizuju ljude koji eventualno nešto postignu. Mislim da je to trend. Kad je krenuo film, Merilin Monro je bila jedna. Danas da se pojavi Merilin Monro, drugi put među Srbima, kao Kraljević Marko, bilo bi: „Ma to je ona tamo, što je s onim političarem nešto…“ Bila bi estradna zvezda. Ona je propatila i tada, a zamisli da se rodila sada. Tada su trendovi bili takvi, tek se završio Drugi svetski rat i ljudi su pamtili kako mogu da se pretvore u zveri, samo daj malo gladi. Bili su svesni koliko je blizu taj trenutak u kom iz čoveka izroni zver. Onda su se trudili da se afirmiše duhovnost. Sada se zaboravilo. Niko se ne seća koliko strašne zveri mogu da budu ljudi. Ljudski rod brzo zaboravlja. Ne pričam o nama Srbima, mi baš, baš, baš od juče do danas zaboravimo sve. Čak i narodi koji gaje kulturu sećanja zaboravljaju. Sada je trend da je duhovnost dosadna, nego hajde da sve uravnimo, pa je ovaj od komšije, a ova je s političarem…
Bonus video: Podcast Snaga uma: Katarina Kaja Žutić – Buntom se borimo za bolji i lepši svet
