Ako pesnicima ne bismo dizali spomenike za života, ne bismo nikada, jer niti pesnici umiru, niti poezija stari. Pesnici koji nisu živi nisu nikada ni postojali. Jedno od čuda kojima nas je zadužila Desanka Maksimović je čudo da je ona danas sa nama, a znamo da je u večnosti. Ovih reči Matije Bećkovića prisetili su se svi prisutni danas u SANU na Svečanoj akademiji koja je održana povodom 125 godina od rođenja velike pesnikinje.
Desanka Maksimović (1898 -1993) rodom je bila iz Rabrovice kod Valjeva. Detinjstvo je provela u Brankovini, a gimnaziju je završila u Valjevu, te studije svetske književnosti, opšte istorije i istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1933. živela je u skladnom braku sa glumcem i pesnikom Sergejem Slastikovim Kalužaninom sve do njegove smrti 1976. Kako je sama govorila, njihov „porod bile su njihove pesme“.
Svoje prve stihove objavila je 1920. u časopisu „Misao“, gde je pet godina kasnije dobila i prvo pesničko priznanje za pesmu „Strepnja“. Njena ljubavna i rodoljubiva poezija do poslednjeg stiha ostala je poletna, mladalačka, a istovremeno ozbiljna i osećajna.
– Kao što u zemlji ima mesta za sve, tako je i Desanka Maksimović u srcu smestila sve – i leve i desne, male i velike, poražene i pobednike, tako da niko ne zna kome je namenila lepše ili prostranije masto. Prva je na ranu srpskoga naroda spustila reči „tražim pomilovanje“ za svakog čoveka. Zato joj narod podiže spomenik – ženi narod na čijem su jeziku ženskog roda reči poezija i sloboda – rekao je Bećković u besedi kada joj je za života podignut spomenik u Valjevu i naglasio:
– U Valjevu je stala ispred granitnog Vojvode Mišića kada su se zauvek ukrstili mač i pero!
Osim što je iza sebe ostavila 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze, Desanka Maksimović povremeno se bavila i prevođenjem, uglavnom poezije.
– Poezija Desanke Maksimović ispunjava ceo život. U teškim godinama rata njen lirski glas dobija verski akcenat. Ona više ne sluša ptice, već osluškuje topot naših konjanika i šapat glasnika. Ne peva više o svojim devojačkim predosećanjima, nego o seči knezova i pogibiji kragujevačkih đaka. Ona ne nosi zastavu, već šapuće molitvu, ne traži osvetu već milost i pomilovanje… Njena poezija svetli sestrinskom ljubavlju i materinskom milosti. Teško je naći poeziju u kojoj ima toliko blagosti i svetlosti kao što je ima kod Desanke – rekao je Ljubomir Simović u Brnkovini 1994. na pesnikin rođendan, podsetili su danas u SANU.
U penziju je otišla dva puta – početkom Drugog svetskog rata, ali se 1944. vratila u službu i 1953. definitivno otišla, sve u istoj školi, Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji, danas Petoj beogradskoj gimnaziji, gde joj je jedna od učenica bila Mira Alečković, docnije takođe poznata pesnikinja i bliska prijateljica. Desanka Maksimović preminula je 1993. u 95. godini u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.
– Desanka je celoga svog veka pisala samo poeziju. Buktala je u svojoj pesničkoj vatri sve do poslednjeg trenutka dok nije cela zauvek zamkla na onu stranu – u večnost gde i dalje svetli – napisao je Stevan Raičković 1995. godine na pesnikin rođendan 16. maja.
Bonus video: Matija Bećković o Petru Božoviću
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar