Brbljivi i napaljeni tip koji je napravio revoluciju u Holivudu danas slavi 60. rođendan

Čovek koji je napravio brojne kultne fimove među kojima su “Petparačke priče”, “Džeki Braun” i “Ulični psi”, danas puni 60 godina. Reditelj, scenarista i glumac, napravio je revoluciju u Holivudu kada se pojavio sa svojom neobičnom poetikom, i posle 30 godina i dalje je jedan od najvažnijih i najvećih svetskih autora. Njegov svaki novi film je praznik za gledaoce, nešto što se nestrpljivo očekuje, i o čemu se posle dugo priča, kao što je bio slučaj i sa njegovim poslednjim filmom “Bilo jednom u Holivudu”.Prepoznatljiv i jedinstven stil, bilo da se radi o režiji ili pisanju, je ono što ga je učinilo jednom od najvećih američkih kinematografskih ikona u istoriji. Nasilje je bilo često u centru mnogih njegovih priča, ali njegovi fanovi ne vole samo pucnjave i okršaje noževima, već i nepredvidljivost radnje, psovke, filozofske dijaloge, reference na pop kulturu i izvanredne glumačke performanse koje su Tarantinove filmove učinile vanvremenskim.

Dobio je Oskara za filmove “Pulp Fiction” (1994) i “Django Unchained” (2012). Osvajao je i mnoge druge nagrade, kao što su BAFTA i Zlatna palma. Poznat je po davanju uloga zaboravljenim glumcima, ali i po radu sa određenim glumcima u više filmova, kao što su Uma Turman i Semjuel L. Džekson.- Kada sam prvi put pogledao "Petparačke priče", kao srednjoškolac, tamo negde sredinom devedesetih, bio sam potpuno raspamećen – kaže za Nova.rs pisac Dejan Stojiljković i nastavlja:- Naime, nikada do tada nisam gledao takav film. Tarantino je dobar primer fana koji iz pozicije konzumenta prelazi u status stvaraoca i onda pravi onakve filmove kakve bi on sam želeo da vidi. On je otvorio novu eru u Holivudu gde ekskluzivnost filmskog stvaranja ne pripada samo onima koji smatraju da su za to predodređeni, rodbinskim vezama ili završenim školama, svejedno, filmski genije, dakle, može da dođe direktno sa ulice ili pravo iz video-kluba, što je bio Tarantinov slučaj. Još jedna stvar zbog koje ga volim je njegova čuvena "lajavost" iz koje može mnogo da se nauči o veštini pisanja dijaloga.

Reditelj Gregor Zupanc je takođe veliki Tarantinov fan, koji mu je, kako kaže, posle Voltera Hila, “drugi najvažniji reditelj u filmofilskom životu”.- Da nema njega to bi bio Toni Skot, ali ovako je to Kventin, poslednji samuraj starog i za mene jedinog načina pravljenja filmova. Ako počnemo od kraja, za mene je “Bilo jednom u Holivudu” Tarantinov kreativni krešendo i svakako treći deo trilogije koju on nikada nije zvanično tako i nazvao, a koja je sastavljena od tri njegova ključna filma: “Pulp Fiction”, “Džeki Braun” i već pomenuto ljubavno pismo najboljem gradu na svetu, šte jeste Los Anđeles. “Pulp Fiction” je napravio revoluciju u filmskoj umetnosti koju je istim intenzitetom pre njega uradio samo jedan film a to je “Građanin Kejn”. “Džeki Braun” je moja lična stvar, i o tom filmu bi mogao da napišem celu jednu knjigu ali ću ovde samo reći da je to za mene najlepši ljubavni film 20. veka sa završnom scenom koja emotivno razvaljuje i inspiriše u istom trenutku i u kojoj je po mom ukusu najbolje uklopljena muzika u filmsku scenu ikada – kaže Zupanc za Nova.rs i poručuje:- Ako ikada dođete u LA, ako volite film, a posebno onaj žanrovski, zaputite se u Zapadni Holivud, i potražite na mapi hram filma, Tarantinovu ličnu kinoteku i za mene najvažniji bioskop na svetu “New Beverly Cinema” o kome inače Tarantinov citat govori sve: "As long as I'm alive, and as long as I'm rich, the New Beverly will be there, showing double features in 35mm."Još jedan čovek kojem gledanje Tarantinovih filmova u bioskopu predstavlja radost je Đorđe Kalijadis, autor bloga Jorgoslovlje, koji se pretežno bavi filmom.- Ja sam bio četvrti razred gimnazije kada sam u bioskopu pogledao “Petparačke priče” i to je za mene bilo eksplozivno gledalačko iskustvo. Sve je bilo tu, od stilizovane palp ikonografije, preko tri priče koje se slivaju u jednu, sa gomilom ludačkih likova koje su igrali sjajni glumci i sve to obojeno savršenim saundtrekom. Tarantino ga je krstio kao rokerol špageti vestern. Inače, on je mnogim pesmama koje je ubacio u svoje filmove dao sliku i novi život. Kad čujete “Girl, You'll Be a Woman Soon” to više nije samo pesma Nila Dajmonda ili Urge Overkill, to je pesma iz njegovog filma koju prate određeni likovi, i dok je slušate vrtite sve te scene u glavi. Naravno, obožavam “Džeki Braun” i “Bilo jednom u Holivudu”, ali pomenuo bih i njegov nepravedno potcenjen film iz grindhouse paketa “Otporan na metke” kojim je, na neki način, odgovorio na ranije prozivke za mizoginiju, učinivši ih neosnovanim.

Kalijadis dodaje da Tarantina smatra poslednjim holivudskim režiserom, “koji je uspeo da sačuva vezu sa filmskom tradicijom američkog i neameričkog B filma”.- On je kroz postmodernistička čitanja sopstvene filmofilije i fetišizaciju palpa izgradio karakterističan filmski izraz, praveći filmove o filmovima, što mu mnogi kritičari zameraju. Obično su mu spočitavali nedostatak originalnosti, bombardovanje referencama i recikliranim fabulama, koristeći i neke nefilmske argumente koji uključuju rasizam, mizoginiju i slično. Mislim da njegovi kritičari suštinski greše, a neke od njih je kasnije i demantovao. Režiser Joca Jovanović je jednom rekao da su filmske škole uništile film. Ima u tome istine. Tarantino se “školovao” radeći u video klubu, a onda je počeo da piše scenarija. Posrećilo mu se sa Tonijem Skotom koji je snimio “Pravu romansu” a onda je stigao do Monte Helmana koji je bio producent filma “Ulični psi”. Posle toga je krenula da se piše istorija o ovom brbljivom, napaljenom i ćaknutom mladiću koji je osvežio kinematografiju svojim ulaskom u Holivud na mala vrata.Slobodan Vujanović, filmski kritičar portala Nova.rs, nije veliki Tarantinov fan i smatra da njegovi filmovi nisu baš najbolje ostarili.- Nema sumnje da čak i ako se danas okrenemo unazad, a to je krajem devedesetih debelo važilo, postojala su samo dva reditelja čije radove je bez problema prepoznavala i volela najšira publika (ne nužno i ista), a to su Vudi Alen i Kventin Tarantino. Da li u tom „lakom“ nametanju većini veliku zaslugu igra činjenica da su obojica obilato naklonjeni obilatom dijalogu i da kroz njega s lakoćom uvrnute situacije odomaćuju kod gledaoca, možemo da debatujemo. Iako je Kventinu rođendan (sve najbolje, junače!), moram da priznam da sa skorašnjim, nenamenskim reprizama nekolicine njegovih filmova („Reservoir Dogs“, „Jackie Brown“, „Inglourious Bastards“) Vudi Alen daleko bolje i svežije stoji u mom životu.

On dodaje da je možda razlog tome preprisutnost Kventinovih filmova i „Kventina“ u pop kulturi.- A možda je ceo njegov „fazon“ odigrao ulogu u mom životu (kada je trebalo) i sada mi deluje malkice prevaziđeno. Što ne znači da mu se (nikada) neću vratiti, ali to svakako nije nešto što bih radije činio, nego, recimo, gledao filmove Vudija Alena. Kventin je pokazao da se žanrovski film može raskrinkati iznutra i da tamo gde su „majstori“ obićno ćutali i puštali junake da sevaju pogledima, bez problema mogu da se vode najneobičnije diskusije. Kventin je „žanr“ približio „palpu“ i tamošnje bizarne epizodiste učinio svojim glavnim junacima, a onda ih nadahnuo da svoje specifičnosti pred našim očima učine univerzalnim. Nakon njega, to su pokušali svi. Možda je to njegov problem koji nije njegov problem – zaključuje Vujanović.Nakon što je godinama nagoveštavao da će njegov deseti film biti njegovo poslednje delo, izgleda da smo blizu tog ostvarenja. Otkriveno je da legendarni reditelj priprema film pod radnim nazivom „Filmski kritičar“ i da se očekuje da snimanje počne na jesen. Nadamo se da se najavljeni kraj rediteljske karijere neće obistiniti, jer još puno toga očekujemo od ovog holivudskog čudaka. Srećan rođendan, majstore!Bonus video: Filmski štreber koji je opsednut sedmom umetnošću

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortitarantinoam-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2121331"]