7
Novi film Jasmile Žbanić je njeno najdirektnije razračunavanje sa ratom u Bosni, pišu kritičari svetskih medija o ostvarenju "Quo vadis, Aida?" sarajevske rediteljke, nominovanom za Oskara za najbolji strani film, ocenjujući ovo ostvarenje odmerenim, "savršeno ukomponovanim tako da i angažuje i užasne" i hvale glumu Jasne Đuričić, navodeći da je krajnje uverljiva u naslovnoj ulozi.
Film „Quo vadis, Aida“ dočekan je sa odličnim kritikama u stranim medijima, a među važi i za favorita za Oskara u konkurenciji za najbolji film na stranom jeziku. Na sajtu IMDb, najveće svetske baze podataka o filmovima, prosečna ocena mu je 7,2, a na portalu „Roten tomatos“, na kom se sabiraju ocene kritičara ocenjen je sa 100 odsto.
„Tema je užasavajuća, ali sa tenzijom koja ga čini gledljivim“, kaže Džordan Ruimi iz „Vorld of rila“. „Odmereni pristup zaslužan je za to što gledaoci ne mogu da odvoje pogled od užasa koji se odvija pred njima, a to je nešto što ona jasno naznačava mnogo puta“, piše Amber Vilkinson na portalu „Aj for film“. Deni Li iz „Fajnenšel tajmsa“ navodi da Žbanićeva „ne samo da pravi spomenik, nego postavlja i bolna, životno važna pitanja“, a Dejvid Nursair iz „Ril film rivjuz“ da njen film „priča moćnu, važnu priču“.
„Kandidat Bosne i Hercegovine za ovodišnjeg Oskara za najbolji međunarodni film je drama koja se polako razvija uz jasno i opipljivo pojačavanje jeze i užasa, smeštena u vreme tokom masakra u Srebrenici 1995. godine. Više od 8.000 bosanskih muslimana ubile su jedinice pod komandom generala Ratka Mladića, koji se sada suočava sa doživotnim zatvorom posle presude za zločine protiv čovečnosti. Ako zbog ovoga deluje da je ‘Quo vadis, Aida’ nepodnošljivo težak za gledanje, budite uvereni da je u rukama scenaristkinje i rediteljke Jasmile Žbanić, dobitnice Zlatnog medveda u Belinu 2006. godine za debitantski film ‘Grbavica’, ova užasavajuća priča u svojoj srži nosi duboku humanost, osiguravajući tako da nastavimo da je gledamo, što je pažnje vredno dostignuće za film u čijem je središtu niz dešavanja od kakvih se okreće glava“, piše filmski kritičar Mark Kemrod za britanski „Obzerver“.
On navodi i da je novosadska glumica Jasna Đuričić, „hvaljena zbog svoje uloge u ‘Belom, belom svetu’ (2010), krajnje ubedljiva kao Aida, prevoditeljka u bazi Ujedinjenih nacija u Srebrenici, koja iz prve ruke svedoči neuspehu mirovnih snaga da spreče katastrofu“, a da je Boris Isaković ulogu Mladića odigrao dodajući liku „dozu reptilskog prezira“.
„Od aluzija na Bibliju u naslovu do scene kada se Aida izdiže iznad svega da bi istražila plimu izgubljenog čovečanstva pred sobom, naša namučena heroina i njena uloga prizivaju i pustoš izgnanstva i teret odgovornosti za mučenja“, piše Kemrod, poredeći donekle film Jasmile Žbanić sa ostvarenjem „Hotel Ruanda“ i ocenjuje da je ostvarenje sarajevske rediteljke „snažan i ličan film koji drži pažnju gledaoca“, te da je „savršeno ukomponovan tako da i angažuje i užasne“.
I Frenk Avela iz „Avords dejlija“ hvali glumu Jasne Đuričić, kao i Ejvi Ofer u „Njujork muvi guruu“, koja kaže da je njena uloga „sirova, hrabra i dirljiva“, a Tod Mekarti iz „Dedlajna“ podvlači da rediteljkina „imerzivna tehnika uvlači gledaoce u košmar“.
„Ali ono što čini film izuzetnim je to što, čak i kada ostaje čvrsto fokusiran na Aidu, on nikada ne gubi iz vida druge priče koje se razvijaju oko nje“, primećuje Džastin Čeng iz NPR, dodajući da su to „možda jednostavni, univerzalni činovi preživljavanja, ali ne manje nego bilo šta drugo što vidimo u ovom filmu od koga srce zaboli“.
Kritičarka „Indivajera“ Džud Draj piše da film Jasmile Žbanić pripada grupi filmova kakvi su „Život je lep“ ili „Pijanista“, koji dostižu nadljudske visine time što u nezamislive užase smeštaju duboko ljudske priče. Detaljno predstavljajući film, ona navodi da rediteljka „polako gradi napetost, nikada ne popuštajući pritisak, ali dozvoljavajući likovima (i publici) da prostora da dišu u haosu“, te da „sve do uznemirujućih trenutaka na kraju, rediteljka samo aludira na najužasnije detalje, držeći ih van ekrana“.
„To je pažljiv izbor, a i efikasan: publika ostaje u Aidinoj oprezno optimističnoj koži, ubeđena da će ona uspeti da spase članove svoje porodice uprkos svim dokazima da će biti suprotno. To je elegantan način da se ispriča ratna priča a da se sačuva ljudskost likova, ali to čini I neizbežno tragični kraj još razornijim“.
Aleks Maršal u tekstu pod nazivom „Snimanje filma o genocidu koji neki i dalje negiraju“ objavljenom juče u „Njujork tajmsu“ piše da se Jasmila Žbanić „godinama nadala da će neko drugi ekranizovati najgori zločin iz ratova na Balkanu“, a da je umesto toga ona snimila „Quo vadis, Aida?“, nominovan sada i za Oskara.
„Više od 25 godina od masakra, za koji srpski nacionalisti negiraju da je bio genocid, Žbanić (46) skreće svetsku pažnju na priču iz Srebrenice filmom ‘Quo vadis, Aida?’, podsećajući da je ovo ostvarenje, osim za Oskara, nominovano i za dve Bafta nagrade, a da je rediteljka osvojila i Zlatnog medveda za debitantsku ‘Grbavicu’ i da je jedno od najpoznatijih rediteljskih imena u Bosni. Maršal citira i jednu od statistkinja, Aldijanu Kaplan (34), koja mu je u mejlu navela da je kao dete bila u logoru u Srebrenici, da se prijavila za snimanje jer ju je „privukla mogućnost da radi na filmu“, a da se u sceni u kojoj pripadnici vojske pod Mladićevom komandom ulaze u kamp i bacaju hleb očajnim izbeglicama rasplakala jer ju je to „podsetilo na istu scenu koja se dogodila kada sam ja bila u logoru“.
Žbanićeva je ispričala, piše Maršal, i da je bila prijatno iznenađena reakcijom u regionu, navodeći da je poneki srpski medij i tabloid negativno pisao o filmu, ali da je bilo i „iznenađujuće pozitivnih napisa“.
„Ivona Janjić, pišući na sajtu Filmskog centra Srbije, tela kom je osnivač država, nazvala ga je ‘nesumnjivo jednim od najboljih filmova u regionu poslednjih godina’ i pohvalila to što je snimljen ‘bez uobičajenih nacionalno-nacionalističkih boja'“, prenosi Maršal, dodajući i da je rediteljka Jasmila Žbanić rekla da film ‘ne govori samo o Srebrenici, nego je ljudima potrebno da govore o svim genocidima’.
