Na kauču doktora Junga: Šta je doneo 58. Oktobarski salon

Skulpture su postale instalacije, a slike su zauzele video etar, svedoče kompleksno kreirana umetnička dela, kao što su: „Toplotni talas i zmija koja se topi“ Klaudije Kont, u modernističkoj tradicji, „Metalna pena“ i „Metalna para“, nalik vratima pakla, Žan Mari Aprijua, maštovite mrdalice Vuka Ćuka, fantazmagorične 3D animacije Džona Rafmana, a među njima gotovo poetični pelikan od akrila, aluminijuma i plastike, Aleksa Izraela.

Eksponati emituju sadržaj koji govori u 63 glasa (koliko je izlagača) uvodeći nas u svet na granici sna i jave. Kustosi ga definišu kao sanjarenje danju, koristeći misao Edgara Alena Poa.Međutim, ako očekujete da će vas sanjarenje odvesti među lepe vile i doboćudne vilenjake, ovo nije umetnost koja pruža utehu, čitaj begstvo od stvarnosti. Dela „iz snova“ uznemiruju, zastrašujućih su vizija, anksiozna. Neki umetnici snove vide kao „vrhunski oflajn luksuz“ (Nadežda Kirćanski), neki kao „blisku budućnost“ (Džoš Klajn), a neki tumačenje nalaze u Sanovniku (Hana Miletić). Retki sanjaju o boljem sutra, poput „Sanjam o danu kada će više ljudi moći da radi posao koji im je zanimljiv i značajan“ (Ijan Čeng).

Velika je tema sanjarenje, njome se sagledavaju sadržaji mitskog i simboličkog. Sanjari lutaju kroz oniričke slike, bore se s noćnim morama. Kao nikad do sada, delom i zbog izolovanosti usled pandemije koja ih je podstakla da preispituju kuda ovaj svet vodi. „Oktobarac“ gledaoca uznemiruje postavljajući sudbinsko pitanje: da li su naši snovi zapravo simulacija sveta koji ljudsko oko i um, na javi, više ne mogu da dokuče.

„Snovi spadaju u čovekova najličnija iskustva: niko ne može s vama u san. Pa ipak, ljudi već dugo osećaju potrebu da nađu načina da podele snove“ – zaključuju kustosi u tekstu „Sanjari svuda i sada“ (u katalogu koji treba obavezno pročitati radi razumevanja njihove selekcije). Umetnici, kako na Istoku, tako i na Zapadu, ne žive u anesteziji osećanja nego u emocionalnoj buri i navali uzrokovanim kolektivnim otuđenjem, nejednakošću među ljudima, nedostatkom moralnih parametara, pa i zavisnošću od interneta. Nikako nisu indiferentni prema svetu koji ih je snašao.

58. oktobarski salon treba posmatrati kao psihijatrijski kauč doktora Junga na kome se (individualna) podsvest izvlači u (kolektivnu) svest. Introspecija u slikama nije nimalo prijatna. Zato pre nego što uđete u izložbeni prostor, zaboravite na pojam lepe umetnosti. Njima se više nijednan bijenale ne bavi jer nisu ogledalo civilizacije kojom upravlja profit. Lepe umetnosti šire utopiju, a mi živimo u ideologiji pragmatizma iz koga sanjari traže izlaz obelodanjujući svoje slutnje, strahujući od kraja sveta.

Vaskrsla iz prošlosti, Kleopatra s početka ove priče peva svoju ljubavnu pesmu na devet izumrlih jezika (giz, medijanski, starogrčki, arapski, egipatski, aramejski, starohebrejski, trogloditski i persijski). Ona je avet iz drevnog sveta, otvara nam karte budućnosti koja nas čeka. Kataklizme!?