10
Čini mi se da je u poređenju sa mojim ranijim knjigama, i proznim i pesničkim, "Ništa nije ničije" naišlo na topliji prijem i širu publiku, kaže Bojan Savić Ostojić o svom romanu sa kojim se našao u najužem izboru za Ninovu nagradu rame uz rame sa još šestoricom autora.
Bojan Savić Ostojić, pesnik i prevodilac sa francuskog, pored tri zbirke poezije i dve zbirke fragmenata, objavio je i tri romana: „Punkt“, „Nema oaze“ i „Ništa nije ničije“, sa kojim se našao u finalu za Ninovu nagradu.
– Uopšte neću kriti da sam prijatno iznenađen. Pisac često zamišlja da je recepcija na koju će knjiga naići direktno proporcionalna njegovom radu na njoj. S obzirom da sam dugo razmišljao o ovom romanu, o njegovom tonu, formi i pakovanju, saznavši za ulazak u najuži izbor stekao sam utisak da se moj trud isplatio. To je, naravno, varka. Mi znamo da prijem u žirijima ne zavisi od toga koliko je određeni pisac proveo nad svojim rukopisom, već od konstelacije knjiga objavljenih između januara i decembra u godini žiriranja – kaže Bojan Savić Ostojić.
Roman, proistekao iz tekstova na njegovom blogu, odvija se se mahom na pijacama i buvljacima, gde protagonista, pisac čija je žena „otišla nakratko“ i ne vraća se, luta u potrazi za knjigama i pločama. „Pripovedač ovog romana istovremeno je neumorni hodač, strasni kolekcionar polovnih knjiga, uporni detektiv koji prati tragove propadanja svih Jugoslavija, ostavljeni ljubavnik i iznevereni prijatelj. U njegovom pijačnom cegeru nalaze se, kao posebne dragocenosti, dnevnici, spomenari, ceduljice i beleške, crteži i spiskovi želja anonimnih autora. Ovi artefakti, napisani naivno ali ubojito neposredno, rekonstruišu delikatnu priču o samoći i ljubavnom čekanju“, piše književna kritičarka Tatjana Rosić. A kako bi autor opisao svoj roman nekome ko ga nije čitao?
– Kao na pijaci, zavisi ko me pita. Slučajnom prolazniku opisao bih „Ništa nije ničije“ kao pijačni bedeker sa elementima ljubavne priče koja se pre svega odigrava u čekanju odsutnog. Onima koji su naklonjeni psihoanalizi mogu ga predstaviti pomalo frojdovski: u odsustvu svoje žene, glavni protagonista libido namiruje tumaranjem po pijacama i osvajanjem polovnjača (knjiga i ploča). Imam spremnu recenziju i za materijaliste: ovo je roman o trgovini, u toku kojeg se postepeno shvata da je imovina apsurd – roman o svetu u kojem smo, opterećeni imanjem, zaboravili da delimo – objašnjava Savić Ostojić.
Zadovoljan je, kaže, time kako su čitaoci prihvatili njegov novi roman.
– Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali čini mi se da je u poređenju sa mojim ranijim knjigama, i proznim i pesničkim, „Ništa nije ničije“ naišlo na topliji prijem i širu publiku. Osim knjige same, verujem da u tome značajnog udela ima i izdavač koji je prihvatio rukopis, a da ne govorim o interesovanju koje pobuđuje ulazak u ovaj najuži krug – ocenjuje on.
Pored njegovog romana, u finalu za Ninovu nagradu su i „Kontraendorfin“ Svetislava Basare, „Sloboda govora“ Vladana Matijevića, „Ljudi bez grobova“ Enesa Halilovića, „Što na podu spavaš“ Darka Cvijetića, „Prekrasne ruševine“ Sava Stijepovića i „Pod oba sunca“ Ognjena Spahića. Pitamo ga koliko je toko 2020. pratio šta se objavljuje i da li je čitao romane ostalih finalista.
– Produkciju ne pratim na godišnjem nivou. Brzina mog čitanja retko prati tempo izdavačke trake. Knjige zahvatam stihijski i uglavnom me zanimaju marginalniji žanrovi, poezija, privatni zapisi i svedočanstva. Tako mi je u 2020. najduže u rukama ostao „Dnevnik 2013-20“ Bore Ćosića. Jesam, doduše, prelistao i nekoliko romana, među njima i neke iz Ninovog šireg izbora. Ali otkako je i moj roman ušao u selekciju, jednostavno ne mogu da ih čitam, ne osećam da sam sposoban za to. Sad kad ste postavili to pitanje, primećujem da u poslednje dve nedelje izbegavam romane uopšte. Sačekaću da prođe ponedeljak da bih im se posvetio poštenije – navodi autor „Ništa nije ničije“.
Oko Ninove nagrade (skoro) svake godine se diže buka. Grupa pisaca ove godine odlučila je da ne konkuriše na izboru za Ninovu nagradu, a sa druge strane je žiriju stiglo rekordnih 212 knjiga. Kako Savić Ostojić gleda na polemike oko Ninove nagrade?
– Kada je u Francuskoj zavladao višijevski režim, jedan broj pisaca, među njima i Emanuel Bov, odbio je da objavljuje, iz solidarnosti sa Pokretom otpora. To je bila etička odluka da se jednom krivom režimu ni u kom smislu neće doprinositi. Kada se raspala Jugoslavija, Vujica Rešin Tucić je iz revolta prema novoj državi odbio da objavljuje poeziju. (Istina, napravio je jedan izuzetak, ali tu je knjigu nazvao „Gnezdo paranoje“.) Koliko god se trudio, u bojkotu NIN-ovog konkursa ne mogu da vidim paralelu sa takvom etikom. Ta grupa pisaca svojim neslanjem romana zapravo daje na značaju samoj nagradi. U širem smislu, u njihovom potezu ne vidim nikakav balkanski sindrom, jer po celom svetu odluke književnih žirija dovode do halabuke i oštrih reakcija. Pogledajte samo Nobela i Gonkura. Ali u Francuskoj, recimo, postoji „Decembarska nagrada“ koja nosi atribut „anti-Gonkur“. S te strane čini se da je bojkot očekivana reakcija u zemlji u kojoj se samo jedna književna nagrada istinski uvažava u široj javnosti – zaključuje Bojan Savić Ostojić.
