Bitka, ples i brend: Kako prevazići pritisak koji nameće kapitalizam

Piše: Nikola MarkovićNakon odslušanog predavanja iskoristili smo priliku da teorijski rad Thomasa DeFrantza približimo čitaocima i kroz razgovor vođen između dve predstave na Kondenzu. Nije toliko uobičajeno da festival plesa i performansa počne teorijskim predavanjem. Kako ste vi doživeli tu činjenicu, da ste praktično otvorili Kondenz?- Neobično je, ali i veoma važno. Savremeni ples se takođe bavi i idejama. Performans i ideje idu jedno uz drugo, ali su takođe i nešto različito. Zbog toga mislim da je veoma pametno početi festival predavanjem ili prezentacijom ideja. To je nešto sasvim drugačije. Malo promešati karte, kako bismo se angažovali u smeru razmišljanja, ali takođe i uživanja u performansu. Jer i razmišljanje je uživanje!U svom prethodnom radu bavili ste se Crnim smrtima, a sada Crnim performansom. Šta nam govori činjenica da ne koristite politički korektan rečnik?- Afroamerikanci su tokom poslednjih 10-15 godina bili nešto bolje prihvaćeni u političkom smislu. Možda i malo duže. Ali „crno“ je zajednički termin za ljude širom planete. Razmišljali smo takođe i o Crnom performansu iz Senegala, Kameruna, crnih ljudi iz Alžira, Francuske. Naravno i onih iz zemalja poput Bugarske ili Norveške. Tako da pokušavamo da zamislimo dijasporu, ili kontinuitet Crnog (blackness) u svim krajevima planete. 

Crni performans, pa i umetnost uopšte, povezani su istorijski sa politikom i izražavanjem političkih stavova. Sa druge strane vaše predavanje bavi se i ontologijom. Koja je istorijsko-teorijska pozadina vašeg pristupa?- Razmišljao sam o Crnom performansu, njegovoj važnosti i vrednosti, jer ga možemo iskusiti bilo gde na planeti. Nema tog mesta na kome Crni performans nije ostavio trag. Hteo sam o njemu da razmišljam o njemu u kontekstu originalne lokacije, korena, što me je dovelo do razmišljanja o ontologiji. Ontologija i njena logika imaju svoju sopstvenu strukturu, tako da možemo da počnemo da razmišljamo kako određena struktura izvire možda uz nešto drugo, ali se potom osamostaljuje. To je nešto što se često dešava u političkom ringu. Nešto počinje kao veoma malo, ali se osamostali i zauzme dosta prostora. To se desilo sa Crnim performansom i nadam se da će mnogim ljudima dati ideju o tome kako mogu ići ka nekoj vrsti oslobođenja. Kada govorimo o užem političkom smislu, koji istorijski period lično doživljavate kao važan za Crni performans?- Razmišljam o važnosti samih početaka, o Crnom još u vreme ropstva. O vriskovima ljudi koji su odvedeni iz jednog okruženja i pretvoreni u vlasništvo. Evo, baš sada dok razgovaramo, čujemo Dženis Džoplin u pozadini - ona usvaja vrisak. Njega usvaja bela žena koja peva bluz muziku. To je njen vid učestvovanja u Crnom performansu, iz šezdesetih godina prošlog veka. Mislim da su inicijalni momenti veoma važni. Uvek razmišljam o tom vriskovima i zapomaganjima (moaning) u ropstvu, izumevanju novog jezika. Jer ti ljudi nisu govorili istim jezikom.https://www.youtube.com/watch?v=nLN72sR9w0MNa vašem predavanju ste puštali snimke plesnih bitki. Govorili ste o tome kako su one komercijalizovane i sa veoma velikim prisustvom brendova, praktično obuzete sa svih strana kapitalizmom. Kako doživljavate taj upliv kapitala u Crni performans?- To je veoma komplikovano. Jedna od poenti koju pokušavam da istaknem je da Crna kultura ili Crni performans rastu unutar kapitalizma. On su od-kapitalizma. U tim bitkama koje sponzorišu recimo proizvođači energetskih pića, ples zna da nadilazi brend. Ali brend se trudi da izvuče što više iz okupljanja radi plesa. Brend želi da sprovede svoju kapitalističku logiku na račun ljudi, i navede ih da kupe proizvod. Ples nije vezan za brend. Poenta je da će ples prevazići pritisak koji mu kapitalizam nameće, jer nije opterećen kapitalom. Ali može da bude izmanipulisan da učestvuje u logici kapitala jer se rađa iz njega. Istovremeno postoje dva aspekta te priče što je veoma interesantno, i želim da se bavim tom dualnošću.

Takođe smo videli da u ovim bitkama učestvuju ljudi iz celog sveta. Gde je granica nakon koje dolazi do aproprijacije Crnog – da li je to i dalje Crna umetnost ili nešto drugo?- Naravno da uvek može da postane nešto drugo, jer su ljudi na planeti veoma kreativni. Stvaramo nešto što deluje kao da nije postojalo nikad ranije. Prepoznajemo kada je nešto nastalo iz Crnog performansa. Na predavanju smo videli malu decu koja učestvuju u bitkama i znamo da je to Crni performans jer ga vidimo, tu je pred nama. Pitanje aproprijacije se vrti oko dinamike moći. Ona podrazumeva da postoji jak činilac i slab činilac, gde ovaj jači preuzima nešto od slabijeg i dalje to koristi. Ne bih rekao da kod dece postoji takav faktor. Nije aproprijacija kada deca nešto vide na televiziji, pa probaju i sami da se izraze na taj način. Mogla bi da bude ako bi oni bili jaki činioci, pa da taj ples postane nešto što nije bio ranije. Važan je kontekst: ko pleše, za koga, s kim se suočava, i naravno da li je kapital uključen u neku vrstu razmene. Kada ljudi postaju veoma bogati na račun Crne kreativnosti, ali tako da crni ljudi od toga ne stiču korist. To nije dobro i to je aproprijacija. 

Kako vidite Crni performans u kontekstu festivala savremenog plesa poput Kondenza?- Na festivalu obično bude jedan ili nekoliko komada koji imaju nekakav momenat žurke, ili Crnog plesa. To je veoma uobičajeno jer je Crni performans veoma atraktivan. Uvek se nađe barem jedan momenat sa haus ili rep muzikom, hip-hop koreografijom. To je način da se uvede sloboda, oslobođenje, drugost, zabava, senzualnost. Crni performans je na taj način prisutan širom planete. Moj interes kao istraživača je da ljude uputim u materiju, jer verujem u ove performanse, u to da su moćni i korisni. Kao predavač pokušavam da ukažem zašto smo tako privučeni Crnim performansom.Bonus video: Luna park, Dance Factory

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=lunaparkdancefactory11novembar-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2674894"]