0
Danas imamo slobodu da govorimo, slobodu uma, slobodu da idemo svuda bez viza. Za mene je teško da zamislim da nekada ništa od tih stvari u Rumuniji nije bilo moguće, kaže za Nova.rs rumunski reditelj Tudor Đurđu.
Tog decembra 1989. godine u Rumuniji je vladao opšti haos. Kad se desila revolucija kojom je svrgnut komunistički režim, istovremeno transilvanijski grad Sibiu postaje poprište brutalnog napada na jedinicu policije. Ubrzo se to pretvara u krvavi obračun između vojnika, policajaca, pobunjenih građana i predstavnika tajne policije. U očajničkom pokušaju da pobegne iz okruženja, policijskog kapetana Viorela privodi vojska i ubacuje u ispražnjeni bazen sa hiljadama drugih ljudi optuženih da su teroristi. U tom užasu, u tom kavezu od bazena sa zatočenicima odigrava se radnja filma „Sloboda“.
Novo ostvarenje, koje potpisuje rumunski reditelj Tudor Đurđu, imalo je međunarodnu premijeru na 29. Sarajevo film festivalu u okviru Glavnog takmičarskog programa. A reditelj i producent, koji je svojevremeno bio na čelu Rumunske nacionalne televizije, stari je znanac festivala u Sarajevu na kojem su već prikazivani njegovi dokumentarni i dugometražni filmovi. Otuda i ne čudi što u razgovoru za Nova primećuje koliko festival iz godine u godinu raste, ali je opet zadržao onu „ljudsku dimenziju“.
– Vajb Sarajevo film festivala, energija su sjajni. Ne osećaš se kao na drugim svetskim festivalima, kao u Kanu ili Berlinu, izopšteno od svih. Kad smo sad došli ovde, u Sarajevo, ekipa filma mi je rekla kako se osećaju kao kod kuće. Ovo je sve Balkan, mislimo isto, ponašamo se isto.
Delimo, nažalost, i turbulentnu istoriju, čak i recentnu, onu iz 20. veka, a film „Sloboda“ rumunskog sineaste dotiče se upravo bolnog perioda u Rumuniji s kraja 1989. godine:
– Ponudili su mi scenario, i kad sam ga pročitao shvatio sam koliko je sjajan. Pogotovo što se dotiče moje mladosti. Imao sam 18 godina kad se sve desilo. Bili smo svi trovani, manipulisalo se nama od strane medija. Roditelji nisu hteli da me puste na ulicu zbog terorizma, zbog pucnjave koja je dolazila iz automobila, zločina koji su se dešavali. A pošto sam živeo tu masovnu histeriju, pomislio sam da bih sad mogao da napravim dobar film. Sretao sam se s ljudima koji su istinski svedoci tog vremena, bavio se nečim što bi se moglo nazvati istraživačkim novinarstvom za potrebe filma, ali nisam znao ništa o toj epizodi koja se odigrala u Transilvaniji. Mnogi ljudi znaju o onom što se događalo u Bukureštu ili drugim rumunskim gradovima. A da 5.000 ljudi držiš zatvorene u kavezu, u bazenu ne razlikujući dobre i loše i to dva meseca, za mene je to bilo nepojmljivo. Zato sam morao da snimim ovaj film – objašnjava Đurđu.
Ranije, pre petnaestak godina ne bi mogao da snimi ovaj film. Najpre, zbog vremenske distance, a i zato što je bio suviše mlad za jednu ovakvu temu:
– Nije me toliko interesovala istorija, a sad sam sazreo, i propitujem naš odnos spram nje. Kao i u Bosni, i Srbiji, ne možemo da idemo napred ako se ne suočimo s epizodama iz prošlosti. Ne znači da je kolektivna trauma još uvek tu, ali ovakve epizode sigurno ostavljaju tragove na nama. U Rumuniji, ni posle tridesetak godina, revolucija nije dobrano analizirana, prosuđena, čak ni zvanično, na sudovima.
Film „Sloboda“ se, kako navodi, bavi konceptom istine, krivice, lične odgovornosti. Pitao se, međutim, često tokom snimanja da li će ljudi širom sveta razumeti ovu priču.
– Zato nisam hteo da pravim film o specifičnoj situaciji u kojoj se našla Rumunija, koju bi mogli da razumeju samo oni iz okolnih zemalja. Cilj mi je bio da priču učinim univerzalnom, da ljudi razumeju kako je revoluciju pratilo mnogo manipulacija, da su obični smrtnici izgubili svoje ideale, čak živote. A drugo, želeo sam da to sve približim mlađoj publici. Možda je moja generacija svesna svega, ali odnos mladih prema skorašnjoj istoriji je takav da ne znaju ništa. Nedavno sam u bioskopu gledao „Openhajmera“ i bili su tu momak i devojka od nepunih 20 godina, a nisu čak ni znali da su Amerikanci bacili bombu na Japan, mislili su ga gledaju fikciju. Filmski stvaraoci imaju ulogu da budu ogledalo istorije, naročito skorašnje koju je možda teško shvatiti – priča sineasta, dodajući da kad su nedavno mladi u Rumuniji premijerno videli film nisu mogli da veruju kolike su bile razmere haosa i konfuzije onda. Kao da su, gledajući „Slobodu“, bili svedoci stvarnih događaja.
Upitan šta se od tog vremena suštinski promenilo u Rumuniji za filmske stvaraoce, ali i običan svet, osim ulaska u EU, kaže da se to prevashodno odnosi na to kako se u toj zemlji pristupa konceptu slobode:
– Danas imamo slobodu da govorimo, slobodu uma, slobodu da koristimo telefon u bioskopu, idemo svuda bez viza. Za mene je teško da zamislim da nekada ništa od tih stvari u Rumuniji nije bilo moguće. Radni naslov ovog filma bio je „Sibiu 1989“, ali onda sam pomislio da je to isuviše lokalno i, dok sam gledao scene kako zatvorenici viču: „Sloboda, sloboda“, shvatio sam je to dobar naslov. Iako su zatvoreni, čekaju spasioca zamišljajući da će živeti slobodno, u slobodnom svetu.
Govoreći o takozvanom „novom rumunskom talasu“, kinematografiji svoje zemlje i kolegama poput Kristija Pujua ili Radua Žudea, koji poslednjih godina nižu uspehe širom sveta, za to „krivi“ originalne filmske ideje.
– Priče su jedinstvene. Vizija reditelja, scenarista priče čine tako jednostavnim da se svako na svetu može povezati s njima. Najbolji primer za to jeste film „Smrt gospodina Lazareskua“ Kristija Pujua. Za tu priču smo svi mislili da je tako lokalna – starac umire, a nijedna bolnica ne želi da primi jadnog čoveka i ostavljaju ga, praktično, na ulici. Ali, to imamo svuda u svetu, pa i u Americi. I film je bio hit jer dodiruje ljude, koji imaju iste probleme. Taj osećaj da se ispričaju male, jednostavne priče, uz dobar dijalog verovatno su doprinele uspehu rumunskog filma. Kad osvajaš nagrade, kao što je to slučaj s mnogim rumunskim rediteljima, to ti podiže ego, ali mladim stvaraocima uvek govorim da te priznanja ne čine boljim rediteljem. Živimo u vremenu u kom kao da je zavladala diktatura nagrada. U određenom trenutku shvatiš da si video sranje filmove u Kanu, od kojih su čak neki i nagrađeni. I oni su prepoznati u svetu samo zato što su bili na Kroazeti, a gledao si mnogo bolje filmove u Sarajevu, Talinu… Ponekad je ta igra smešna. Ali, opet ako dobiješ nagradu, dobro je to za ceo tim koji je uložio toliko toga – iskren je Tudor Đurđu.
Posle ovako teškog filma, šalio se reditelj sa svojim prijateljima kako sledeće što želi jeste da snimi kamernu dramu s tri lika:
– Bilo je iscrpljujuće na svaki način. I sad zaista želim da napravim nešto drugačije. Opet da se dotičem istorije, ali na drugi, malo lakši način. Dosta je nespavanja zbog „Slobode“.
Bonus video: Čuvari formule u Sarajevu
