Beogradski Prust i milenijalski parizer: Lektira za ovu nedelju

Bora Ćosić, „Bergotova udovica“, Lom, 2022.Persiflaža porodične istorije i igra žanrom romana-reke zapravo je nedetonirana poema o vremenu – o tome kako se čini da ono postoji, „a pokazalo se da tamo, na mestu gde ovo vreme treba da bude, nema ničega“. Grupni pokušaj pronicanja u lanac istorijskih nužnosti stalno se iznova usavršava gestovima, gegovima i gnomskim iskazima. Rat je prepun skrivenih umetničkih tačaka, kao u najboljem berlinskom kabareu, tvrdi gospodin Franc, tek jedan u roju protagonista koji će proizvesti vodoskoke reči i ideja – pronicljivih, duhovitih, lascivnih.„Imate pametnog sina, makar je trenutno u zauškama“ – tako (naopako) hvale pripovedača ove groteskne i grobne povesti o međuratnom periodu u Beogradu, starmalog dečaka koji istorijske promene dočekuje i ispraća u krevetu.

„Ja sam ponovo stekao ugled“, otkriva nam nakon što po ulasku ruskih oslobodilaca u grad i po majčinom nalogu počne da krade ugalj sa železničke stanice, „najpre kao budući književnik, a najviše zato što sam opet počeo da kašljem kao konj.“ Pripovedač dobija zadatak da pamti i piše, ali tek pošto svi pomru, dok posmatra kako se život odvija „mimo mene i često protiv mene“.Junaci Bore Ćosića čude se istoriji i tehnologiji: lift je „isto što i tramvaj, samo ovaj ide uvis“; politička uređenja i režimi procenjuju se na osnovu odnosa prema ludacima; spremni su da diskutuju o svemu i svakom, od Antante i gramofona do hajduka Čaruge i gej Mir-Jam.Jerko Mihaljević, „Putar i parizer“, Laguna, 2023.Ljudi na rođendanu bili su „odebljali, uglavnom upareni, u odjeći koja je glumila da je skuplja no što jest“: bili su „više odraz aspiracija nego stvarnog statusa“. Tek uzgred pomenuta dosadna proslava – koja je poslužila kao preduslov jedne mlake romanse – ipak je nešto više od toga: ovakav sumarni pogled na mimoilaženje želja i mogućnosti obično se aktivira da bi odslikao generacijski bezizlaz.

Taj je bezizlaz za Crnog i Domba, Tomija i Ronka, nastupio ipak prebrzo: četiri (posle)ratna druga pokušavaju probiti kakav-takav tunel za spas tako što će otići na zajedničko letovanje, i staviti na pauzu brižne a prezasićene majke i trudne devojke, ponižavajuće posliće i alarmantne aritmije. Svest o neuspehu i preosetljivost (koju reflektuje osećaj jednog od junaka da samog sebe igra u videogrici) obrazuju tmurnu sliku o generaciji skoro pa tridesetogodišnjaka koji su izgubili veru u život pre nego što su mu dali šansu da ih izneveri. Ronko kao student generacije na PMF-u propada zato što je previše anksiozan da bi se nosio sa preprekama, čak i kad su one uvod u stimulaciju; Tomi je opsednut kontrolisanjem svih životnih okolnosti, koliko i toksičnim prigovaranjem; Domba je dete iz disfunkcionalne porodice čiji je brat sitni kriminalac i polubog, a Crni je diplomirani politolog čiji se manjak ambicija rastapa u autodestrukciji.Muška družina, prepuštena letargiji i pasivnom suočavanju sa obavezama odrastanja i odgovornosti, svojim bezmalo mesečarskim ponašanjem pokazuje kako pojam generacije ne znači više ništa: naoko povezani sličnim kulturološkim okvirom, oni su zapravo četiri čudaka u begu od sistemskih struktura koje bi olakšale svakodnevnu rutinu. Njihova povest je labavi niz kočopernih čarki koje se ne razrešavaju.Bonus video: Staša Bajac