9
Milutin Čolić mi je ponudio da budem volonter i šofer Festa, pa sam te 1973. renoom 8 moje majke dva dana po Beogradu vozio tada nepoznatog američkog glumca.
Ovako se početaka Festa sećao naš veliki, nedavno preminuli, reditelj Goran Paskaljević.
Njegov tekst „De Niro u Renou moje majke“ objavljen je u monografiji „Fest – zaveštanje od četiri slova“ autorke Une Čolić Banzić koja izlazi u povodu velikog jubileja – pedeset godina od prvog Festa. I dok je održavanje ovogodišnje manifestacije i dalje neizvesno mi ćemo se serijom tekstova iz monografije podsetiti slavne prošlosti ovog festivala kao i glavnog grada bivše zemlje koji su pohodile najveće zvezde svetskog filma. Prvi u nizu je pomenuti Paskaljevićev zapis u kojem se osvrće na svoje dve festovske funkcije – šofera i predsednika Saveta.
De Niro u renou moje majke
Autor: Goran Paskaljević
Rođenje Festa, 9. januara 1971, tog „hrabrog, novog sveta” koji nam je u Beograd, ali i u tadašnju Jugoslaviju doneo dodir svetskog glamura i slobode, bio je veliki događaj moje mladosti. Tih prvih godina FEST-a sećam se kao nečeg spektakularnog, kako po izuzetnim filmovima, tako i po gostima koji su dolazili u Beograd – kroz Dom sindikata šetali su Vitorio de Sika, Kirk Daglas, Frensis Ford Kopola, Miloš Forman, Piter Fonda, Liv Ulman, Frenk Kapra, Denis Hoper, Marčelo Mastrojani, Harvi Kajtel i svima nam se činilo kao da smo i sami postali deo nekog uzbudljivog, toliko luksuznog i gotovo nestvarnog događaja.
Ipak, kada se Fest pomene u bilo kakvom kontekstu, ja najpre pomislim na njegovog idejnog tvorca, legendarnog Milutina Čolića, velikog prijatelja mog oca Vladimira, takođe novinara i filmskog kritičara, i zato sva moja sećanja imaju i jednu intimnu i emotivnu dimenziju. Čolić je širom otvorio vrata svetskoj kinematografiji i doveo je u salu našeg Doma sindikata.
Ne mogu a da se, govoreći o Festu, s nostalgijom ne setim i velikog Makavejeva koji je bio selektor izuzetnog noćnog programa Konfrontacije, ili Saše Petrovića, predsednika prvog Saveta Festivala.
U tom nezaboravnom spomenaru je i sećanje na to kako mi je Čolić ponudio da budem volonter i šofer Festa, i kako sam 1973. renoom 8 moje majke dva dana po Beogradu vozio tada nepoznatog američkog glumca. Bio je to Robert de Niro, s kojim sam se ponovo sreo mnogo godina kasnije u Njujorku, na festivalu čiji je on osnivač (2001), kada sam na poziv direktora Trajbeke Pitera Skarleta bio član jednog od žirija i 2005, kada sam na ovaj festival otišao sa mojim filmom „San zimske noći“.
Uz sva divna sećanja koja me vezuju za prve godine Festa, moram da pomenem i to da utisak da smo tada zaista ušli u jedan novi, hrabar, slobodan i drugačiji svet, ipak nije bio opravdan. Stvaranje novog festivala iza koga je stajala tadašnja država, ništa nije promenilo – političke „čistke“ sredinom 70-ih godina ugrozile su reditelje „crnog talasa” i mnogi su morali da napuste zemlju. Ali, ako bih izdvojio neko od najživljih sećanja sa Festa, onda je ono vezano za legendarnog Šarla Aznavura, pre dvadesetak godina. Tada sam bio predsednik Saveta Festa i razmišljali smo kako da mu vratimo sjaj, jer su raspad velike Jugoslavije, ratovi i sankcije jako uticali na Festival. U Beograd više nisu dolazile svetske zvezde i značajniji gosti kao nekada, a kako sam tada živeo u Parizu želeo sam da dovedem neko veliko glumačko ime. Na programu Festa te godine bio je film „Ararat“ Atoma Egojana, sa Aznavurom u glavnoj ulozi, koga sam inače obožavao.
Nekako sam uspeo da stupim u kontakt s njim i da ga nagovorim da dođe u Beograd da otvori Fest, iako mu je baš tada vlada Senegala slala svoj avion da neko vreme provede u toj zemlji jer je tamo kupio kuću. Ipak sam ga ubedio da dođe na Fest i da isprati svoj jermenski film, pošto je Aznavur poreklom Jermenin. Pričao sam mu kako sam bio u Jermeniji, na trgu u Jerevanu koji nosi njegovo ime, u destileriji konjaka koja zauzima čitavu ulicu, i isto je nazvana po njemu, tako da sam ga uhvatio na sentiment. Fest je sa JAT-om dogovorio da Aznavur dobije kartu za prvu klasu i ja sam ga, presrećan ali i malo podozriv, čekao na aerodromu u Parizu. O njemu sam od mnogih ljudi čuo i priču da je nezgodan, da nikuda ne ide bez dvojice telohranitelja i da je vrlo ćudljive prirode. Na aerodrom sam došao znatno ranije. Ali, JAT je objavio da će taj jutarnji let iz Pariza za Beograd zbog jake magle kasniti – najmanje osam sati. Uhvatila me je panika. Aznavur je stigao na aerodrom tačno u zakazano vreme? Teška srca sam mu rekao za kašnjenje aviona jer sam mislio da će odustati od putovanja. Međutim, on je to mirno prihvatio, rekao mi je da će otići da obiđe ćerku i unuke koji stanuju u blizini aerodroma i da će se vratiti u tri sata popodne, kada je najavljen let za Beograd. Mislio sam da ga verovatno više neću ni videti, ali Aznavur se vratio, tačno na vreme. Onda su nam rekli da će let za Beograd kasniti još tri sata i već se postavljalo pitanje da li ćemo uspeti da stignemo uveče, na otvaranje Festa. Ja sam od jutra stalno bio u kontaktu sa organizatorima i objasnio im kakva je situacija. Aznavur je mirno čekao let u salonu za prvu klasu čitajući neku podebelu knjigu. Kada su nas konačno pozvali u avion, odmah sam otišao u pilotsku kabinu i rekao kapetanu da u avionu imamo slavnog Šarla Aznavura, koga u Beogradu čekaju da otvori Fest. Ali, let je još kasnio.
Baš te godine Zlatnog medveda u Berlinu dobio je kratki igrani film „(A)torzija“, našeg reditelja Stefana Arsenijevića. Predložio sam organizatorima da naprave projekciju ovog filma kao uvod u otvaranje Festivala dok mi ne stignemo, što se i dogodilo. Naš dolazak na Surčin bio je filmski – na aerodromu nas je čekao ambasador Francuske u Beogradu kolima nasred piste, carinska kontrola nam je samo udarila pečate na pasošima, i napokon smo stigli. Aznavur je na binu Sava centra izašao u kišnom mantilu i sa fotoaparatom oko vrata, od koga se, kao veliki zaljubljenik u fotografiju, nije odvajao. Bio je potpuno zbunjen veličinom dvorane i tolikom publikom, parter i balkon bili su popunjeni do poslednjeg mesta, a dočekan je ovacijama. Aznavur je proglasio Fest otvorenim i sa oduševljenjem krenuo da fotografiše publiku. U Beogradu je proveo nekoliko dana, moja supruga Kristina i ja bili smo njegovi domaćini, a u tome su nam puno pomogli Milena Dravić i Dragan Nikolić. Oboje su govorili francuski i divno smo se družili. Vodili smo Aznavura na zemunski Gardoš koji mu se jako dopao, a tu se dogodila i jedna duhovita epizoda. Sreli smo starog čoveka koji nije imao pojma ko je Aznavur, i nudio mu je da mu proda kuću, zemlju i dve krave u Hrvatskoj, vrlo povoljno, koje su ostale pošto je u ratnom vihoru prebegao u Srbiju. Preveo sam tu priču Aznavuru i on je bio fasciniran, pre svega neverovatnom vitalnošću ovog devedesetogodišnjaka, čak se i fotografisao sa njim, ne sluteći da će i sam doživeti duboku starost. Vodili smo ga i na Sajam antikviteta u hotelu „Slavija”, tu je kupio jedan pirotski ćilim ogromnih dimenzija koji mu se jako dopao. Rekao mi je da je potpuno fasciniran lepotom motiva i boja. Tim ćilimom Aznavur je prekrio svoju malu bioskopsku salu u svojoj kući u Parizu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
