0
"Ovo sam baš ja" - jedna je od najčešćih reakcija muzičara kada posle koncerta pogledaju galeriju fotografija Marine Pešić, nagrađivane autorke koncertne fotografije, čija će peta samostalna izložba biti otvorena večeras u kragujevačkom Domu omladine. Novu samostalnu postavku "Četiri žice" Marina je posvetila bas gitaristima, za koje muzičari kažu da su "duša" svakog benda.
Na izložbi u Kragujevcu biće predstavljeno 26 fotografija poznatih bas gitarista koje je Marina Pešić (33) napravila na koncertima i festivalima u periodu od 2015. pa sve do ovogodišnjeg Arsenalfesta.
Neobično za ovu mladu umetnicu je što je koncertnom fotografijom počela da se bavi iz hobija i ljubavi prema muzici, a zapravo je po zanimanju master inženjer građevinarstva sa poslom u struci. Ispred njenog objektiva našle su se najveće domaće i regionalne zvezde rok i džez muzike, a radovi, kojima su muzičari oduševljeni, do sada su predstavljeni na četiri samostalne i sedam kolektivnih izložbi.
U razgovoru za naš portal, ova rođena Užičanka koja živi i radi u Beogradu, otkriva kako je spojila dve ljubavi, šta je inspiriše na koncertima, a govori i o izložbama i nagradama, kao i reakcijama mužičara na njeno prisustvo na sceni.
Kako uspevate da uskladite posao inženjera građevinarstva i odlaske na koncerte i festivale, odakle ljubav prema fotografiji?
– Kada odem na koncert i sa fotoaparatom stojim ispred bine – tada sam najsrećnija. Ta količina sreće i energija koju dobijam sa bine mi omogućava da uspem i na drugim poslovima i da nikada ne osetim umor. A uspevam da postignem sve. Ljubav prema fotografiji sam otkrila još u detinjstvu i uvek sam bila ta koja je u društvu nosila sa sobom fotoaparat – za svaki rođendan, izlazak, ekskurzije, putovanja i inicirala da zabeležimo neki momenat. Koncertna fotografija je moj izbor, zato što su mi momenti sa koncerata jako dragoceni i želela sam da ih sačuvam. Prvo sam beležila momente iz publike sa koncerata na koje sam redovno odlazila, a kasnije me je ljubav prema muzici i fotografiji dovela do same bine. I pored osnovnog obrazovanja, školovala sam se i za fotografa. Naučila sam mnogo tehničkih stvari, kao i na šta treba sve obraćati pažnju prilikom kadriranja i pristupa, ali svakako su godine rada na terenu i iskustvo dodatna škola.
Kakve trenutke sa koncerata želite da predstavite na fotografijama, kako reaguju muzičari na Vaše prisustvo?
– Svaki trenutak je jedinstven na svoj način, a da bi se zabeležio baš neki drugačiji i poseban potrebno je čekati. Najviše volim da prenesem one najiskrenije emocije i time pokažem koliko nam je muzika svima važna i potrebna i koliko može da utiče da se osećamo srećno i ispunjeno. Pesme koje slušam dok fotografišem su mi najveća inspiracija – i muzika i tekstovi. Tokom svih ovih godina dok fotografišem, mnoge muzičare sam upoznala lično i brzo smo se sprijateljili. Mnogi od njih su prepoznali koliko pažnje posvećujem detaljima. Kada god me vide ispred bine reaguju najpozitivnije i mnogi su mi rekli da su najsigurniji kad vide da sam tu i jedva čekaju da pogledaju moju galeriju nakon nastupa.
Šta kažu kada pogledaju fotografije?
– Uvek bude pozitivnih emocija dok gledaju fotografije. Mnogi kažu: „Ovo sam baš ja“ i upravo ta reakcija mi je posebno važna i čini da se osećam zadovoljno. U Kragujevcu će biti izložena fotografija Miroslava Cvetkovića Cveleta sa koncerta Bajage i Instruktora iz Štark Arene 2018. godine. On mi je za tu fotografiju rekao da mu je jedna od najboljih u celoj muzičkoj karijeri. To mi je ujedno i jedan od najvećih komplimenata. Mnoge fotografije koje su se, na neki način, posebno izdvojile nastale su nekako spontano, slučajno. Dešava se nekada da fotografišem ceo koncert benda i tokom koncerta napravim dosta fotografija kojima sam zadovoljna i pomislim – to je to, mogu malo da odmorim, ali i dalje ostajem da dežuram ispred bine i pažljivo pratim sve. I onda se dogodi baš taj neki poseban momenat na samom kraju koji bih mnogo puta propustila da nisam ostala da čekam do poslednje sekunde.
Koje muzičke festivale najviše volite i šta na vašim fotografijama mogu da vide oni koji su propustili koncert?
– Godinama redovno pratim Nišvil džez festival, Arsenal fest i Bir fest u Beogradu. Na ovim festivalima su ujedno i nastale neke od mojih najdražih fotografija. Smatram da svako od nas koji dokumentujemo doživljaje sa koncerata kroz svoje fotografije prenosimo i neke lične doživlje. Cilj nam je da se muzika sa njih čuje. Svako na svoj način svojim fotografskim rukopisom to prenosi. Ako drugi posmatrači nakon koncerta uspeju da „čuju“ fotografiju, znači da je naša misija uspela. Ovo je podjednako važno i za one koji nisu uspeli da odu na koncert na koji su želeli, pa mogu bar da osete deo atmosfere, ali i za izvođače i one koji su mu prisustvovali, jer mogu da na trenutak ožive svoja sećanja.
Osvojili ste nagrade za koncertne fotografije „Glas koji se vidi, slika koja se čuje“ i „Special Mention’“ na međunarodnim konkursima. Kakav je osećaj i da li ima još dama među koncertnim fotografima?
– Na foto konkursu „Čisto oko, puno srce“, čiji je organizator portal Glas.ba i udruženje „Zona muzike“, učestvovale su samo žene koncertni fotografi i za ovu priliku prijavilo se 47 autorki iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske sa ukupno 450 radova. Prvu selekciju u izboru Feride Abdagić prošlo je 200 fotografija, a poznata američka fotografkinja Lindzi Best imala je zadatak da za izložbu odabere 50 najboljih. Izložba sa najboljim radovima otvorena je u Zenici 2018. godine i tom prilikom uručena mi je plaketa „Special Mention“ za fotografiju sa koncerta benda „Šinobusi“ na kojoj je Stefan Stefanović Gile. S obzirom na sve, velika je čast i samo učešće na izložbi, a nagrada žirija je samo potvrda da ovo što radim i vredi.
Takođe u Zenici 2017. godine, na foto konkursu, a kasnije i izložbi „Glas koji se vidi, slika koja se čuje“, predstavljeno je 30 radova među kojima su bile dve moje fotografije. Na jednoj je Ana Popović, a na drugoj Amy LaVere. S obzirom da su na obe ženski izvođači, plaketu koju su mi uručili nazvali su „Glas žene u muzici“. Ja sam se jednostavno našla ispred bine u određenom trenutku i zabeležila te sjajne vokale. Drago mi je što ih je međunarodni žiri prepoznao kao kvalitetne koncertne fotografije.
U Kragujevcu se večeras otvora vaša peta samostalna izložba. Sve izložbe imaju temu, a ovoga puta su to bas gitaristi. Razmišljate li o novoj temi i imate li „materijala“ sa koncerata?
– Na izložbi će biti predstavljeno 26 fotografija na kojima su samo bas gitaristi, nastale u periodu od 2015. godine, kada sam još fotografisala iz publike, sa druge strane ograde. Tri fotografije sa ove postavke nastale su ove godine na Arsenal festu u Kragujevcu. Biće predstavljene i fotografije bas gitarista koji, nažalost, više nisu sa nama – Miše Aleksića iz „Riblje čorbe“ i Mikice Zdravkovića iz ČBS-a. Veoma sam srećna što je usledio niz poziva i interesovanje da izlažem svoje fotografije i što drugi prepoznaju sve što želim da prenesem i predstavim kroz koncertne fotografije. Dva dana nakon otvaranja izložbe u Kragujevcu, otvoriću i šestu samostalnu izložbu u Leskovcu u okviru Međunarodnog festivala i letnje akademije muzike „STRINGS“. U Leskovcu ću po drugi put samostalno predstaviti posetiocima svoj jedinstven koncept koncertne fotografije „Potpisano izvan vremena“, koji obuhvata postavku koncertnih fotografija sa autogramima muzičara. Svi muzičari koji su na fotografijama, potpisali su iste. Godinama sam izrađivala fotografije i nosila ih naknadno po festivalima i koncertima da ih muzičari potpišu. Trenutno u arhivi imam preko 200 takvih fotografija, koje je potpisalo 70 muzičkih legendi.
Uvek imam nove ideje i dovoljno materijala sa koncerata za nove izložbe, pogotovo otkad fotografišem iz blizine i muzičari me sa odobravanjem dočekuju na sceni.
