"Budućnost pripada studentima, mi smo svoju uspešno proćerdali": Autorski tekst književnice Mirjane Đurđević za Nova.rs

Piše: Mirjana Đurđević

Za mene, tada već tridesetogodišnju, to je bila VIII sednica CK SKS u septembru 1987, nakon koje smo svedočili jednom divljačkom progonu „neistomišljenika“ Slobodana Miloševića, onog lika koji je nekoliko meseci pre toga Srbima na Kosovu rekao da niko ne sme da ih bije, toliko šmirantski da sam se verovatno i nasmejala. Tada sam prvi put u životu pročitala stenogram neke partijske sednice - objavljen je u „Politici“, onako natur, sa svim greškama, zamuckivanjima, lupetanjima, ovaj-onaj uzrečicama, bednim ulizivanjima šmirantu iz prethodne rečenice… Prvi politički udar u pleksus - gde mi to živimo, kakvi ljudi vode našu zemlju, otkud oni takvi tu na tom bogzna kako važnom skupu? (Očito su tu bili i od ranije, nije me se ticalo.) Od tada pratim sve, moje „političko ja“ je vremenom sticalo neke obrise u skladu s karakterom, pleksus mi je donekle očvrsnuo, ali i udarci su sve jači. Mrtva trka.

Studenti podigli Srbiju na noge

Ovoliki uvod samo da bih stigla do studenata koji su podigli Srbiju na noge, i pokušala makar u svojoj glavi da povežem međugeneracijske konce između nas, koji svako malo pucaju pa se već sutradan krpe čistom ljubavlju. Što jeste nestvarno lepo, ali bi i malo više razumevanja sa obe strane bilo korisnije u vremenu u kome zajedno pokušavamo da uljudimo zemlju u kojoj živimo.

Današnjim studentima mogu da budem maltene baba. Imala sam i ja babu koja je ’96 - ’97 „podržavala studente“, herojski za ono vreme i svoje godine - iznosila je tranzistor na stepenište i po čitav dan onim drugim babama, Miloševićevim, zainat odvrtala do koske B92. Kupovala nam pištaljke. Proklinjala svoje noge koje više ne mogu da je odvedu u „šetnju“ i usku ulicu u kojoj živi kroz koju šetnje ne prolaze, „pa da može kako baba Olga iz Lole Ribara da skine luster…“ I sve to ne zato što je bila politički osvešćena, obrazovana, neustrašiva po prirodi, već iz čiste ljubavi prema nama, unucima, mom bratu studentu u protestu, meni koja sam tu s profesorske i građanske strane, i onoj maloj, najmlađoj, koju je tek učila da zviždi.

Ono što današnji studenti moraju da shvate jeste da nesebična podrška koju im pružaju babe i dede, a posebno roditelji, prekaljeni borci iz ko zna koliko već neuspešnih pokušaja uljuđivanja Srbije, u sebi sem čiste ljubavi prema deci i unucima, nečiste savesti što su dopustili da ovo zlo naraste do neslućenih granica, nosi i ogromnu količinu iskustva. Treba ga pažljivo saslušati, ne obavezno i poslušati, može da bude od ogromne koristi, baš to i takvo, gubitničko iskustvo.

Da ne bi gubili vreme i slušali baš svakog ko bi da im docira, predlažem studentima uz sve znane i neznane radne grupe angažuju i kolege s psihologije koji bi sačinio profil idealnog sagovornika za prenošenje korisnih iskustava. Kao i profil idealnog govornika, koji vam neće iritirati „odraslu podršku“ bilo kog političkog uverenja, pa tek s tim profilom na Internet, na brze provere koje radite.

Mene su recimo, kao najavljenu govornicu na predavanju o protestima 1968, studenti jednog od elitnih fakulteta očas „proverili“ i pobrkali sa glumicom istog imena, koja je nađavola polusestra Milice Zavetnice. I koja, naravno, prva izlazi u pretrazi kada se upiše naše isto ime. Zbrka je brzo rešena, sad zvuči kao komično, ali je bilo jako neprijatno čitati te prve komentare „istražitelja“, neprijatno čak i u glumičino ime.

Poverenje je ključna reč

Dođosmo i do Interneta, tačnije do najnovijih tehnologija koje studenti i te kako dobro koriste i u organizacione i u promotivne svrhe. Sa „naše“, odrasle strane, nemoguće je očekivati da ih u tome savršeno pratimo, različitih smo godina, stepena i vrste obrazovanja, konačno i intelektualnih kapaciteta, dok u isto vreme i svi mi držimo u rukama mobilne telefone. Slikamo, postujemo, tvitujemo, komentarišemo, u igri kojoj nismo potpuno dorasli. Što je s jedne strane dobro, i treba to da radimo najbolje što umemo, sa druge strane, moramo biti svesni svojih ograničenja. Svako svojih. I ne smemo skakati kao opareni na svaku njihovu objavu ili odluku koja nam nije po volji, svađati se međusobno, odricati se studenata - jer ona ljubav, sutra, kad se ohladimo, ili se ispostavi da su svesno prevarili i nas da bi dobili neku malu bitku protiv zajedničkog neprijatelja. Ključna reč ovde je poverenje. Čak i ako ga u konačnici iznevere, a dešavalo se, samo se setite vođa protesta ’96-97’, budimo svesni da to rade na sopstvenu štetu. Budućnost je njihova, babe i dede su svoju uspešno proćerdali.

#blockquote_0

I uvek imajmo na umu da su njihova „politička ja“ tek u začetku. A da su u mnogo goroj startnoj poziciji od one u kojoj smo mi bili. Da su ih u školi kljukali nekom drugom istorijom od one koju smo mi učili - ne kažem da je ona „naša“ bila bez jasnih ideoloških primesa, ali je bila kudikamo objektivnija. Da su imali veronauku u školama, umesto u crkvama, gde joj je mesto. Izborni predmet, doduše, ali sam sigurna da je odlične ocene iz veronauke bilo neuporedivo lakše dobiti od onih iz građanskog vaspitanja. Jer Bog je dobar i milostiv pri ocenjivanju, je l‘ te. Da su rasli uz cece s Pinka. Da su im škole bile okružene kladionicama. Da…

Da njihovo „političko ja“ počinje da se rađa iz jednog tragičnog monstruoznog zločina, preciznije iz prvih batina koje su sami studenti FDU dobili od sitnih šrafova zločinačke vlasti. I da je već prvi njihov korak u sazrevanju pregazio ono što mi nismo umeli za četrdeset godina. Solidarnost. Svi fakulteti bili su u blokadama za nekoliko dana.

Počela sam ovaj tekst sa „sva misleća bića…“ jer s nemislećima ne vredi razgovarati. Završavam sa Solidarnost, velikim slovom.