Jazavac pred sudom: Autorski tekst Ivana Lalića o izboru Kolje Pejakovića za direktora SNP

Kada sam, pre dvadeset pet godina, prvi put kročio u SNP u Novom Sadu, moja prva fascinacija tim pozorištem bili su gabariti scena, zgrade, a onda i čuvenog „Kombinata“, izmeštenog dela ustanove gde se prave scenografije za predstave.

Tu me je tek čekao šok. Odmah na ulazu u tu fabriku snova, stajao je ogromni vitez u oklopu. Toliko ogroman da je mogao da „popuni“ nestvarno veliku scenu novosadskog pozorišta. Mnogo veću od one u Narodnom pozorištu u Beogradu. Taj džinovski vitez je zapravo bio deo scenografije „Kralja Lira“, kojeg je osamdesetih režirao Ljubiša Ristić. Dok je bio upravnik SNP-a.

Svedoci tog vremena su mi govorili da kamen na kamenu nije ostao od pozorišta za vreme Ljušinog mandata. Skandali, finansijske dubioze, apsolutna destrukcija. Ali to su to bile najbolje godine pozorišta. Lude premijere, žurke, gostovanja, Evropa koja je dolazila u Novi Sad. Ne zaboravimo, Ljuša je bio ozbiljna evropska veličiina. Pre njegovog epoholnog sunovrata, naravno. Kada je seo u krilo Mire Marković.

Kada sam čuo vest da je Kolja Pejaković postao direktor drame SNP-a, odmah sam pomislio na tog džina- viteza u Kombinatu i na Ljušu. Kao da je zatvoren krug – od Ljuše do Kolje. Ne stidim se da kažem da sam obojicu bezgranično voleo i divio im se. Kada sam postao upravnik SNP-a pre dvadesettri godine, prva predstava koju sam postavio na scenu je bila „Oslobođenje Skoplja.“ Kultna predstava Ljubiše Ristića s kraja sedamdesetih.

Ljušu sam upoznao dosta kasnije u njegovoj fazi otpisanih, prezrenih i zaboravljenih. Gluvario je po Šećerani i sećao se slavnih vremena. Jako čudan razgovor. Postoje ljudi koji nisu svesni protoka vremena, očigledno. To je moj utisak o Ljuši. Kolju znam sa studija. Zapravo, bio mi je, verovatno, i najbolji drug na studijama. Svoju prvu ulogu odigrao je u mojoj TV drami, prikazanoj na TV Beograd, još pre rata. Potom je režirao i moj prvi komad. Moglo bi se reći, da smo bili nerazdvojni. Išao sam kod njega u Banja Luku. Njegov divni, onako bosanski ćutljivi otac Toma, poklonio mi je tom knjiga Petra Koćića „Jazavac pred sudom“. Čuvam ga i dan-danas.

Par godina kasnije, kada je počeo rat, Toma je koridorom slao sinu bure rakije u Beograd. Da Kolja ima šta da proda i nekako preživi te teške godine. Da mu u ta smutna vremena ne bi apcigovali plastično bure sa dragocenim sadržajem, Toma je rekao vozaču autobusa da mu se sin ženi u Beogradu. Tako je bure preživelo put do prestonice Srpstva. Stajali smo onako pokisli na autobuskoj stanici i primali čestitke od pijanog vozača i posade pristiglog autobusa. Mene su oslovljavali sa „kume.“
Tih godina smo se Kolja i ja razišli. On je krenuo svojim putem, a ja svojim. Tamni delovi njegove biografije su uglavnom poznati. Ja bih ih zaobišao. To bi bila apsolutna trivilizacija i banalizacija verovatno najtalentovanijeg čoveka reditelja, muzičara, pisca, glumca, kompozitora na ovim prostorima. Ne postoje dva primerka Kolje Pejakovića. Ni blizu.

Ali onda svakako sledi pitanje zbog kojeg sam i zvan da napišem ovaj tekst, verovatno. A kako je mogao da da podršku Aleksandru Vućiću? Ne volim predvidljiva pitanja, a još manje odgovore. Nakon svih ovih godina borbe sa naprednjačkim zulumom, ja ću uvek glasati za Nikolu Pejakovića. Takvim talentima, ja sam uvek spreman da oprostim. Kao što sam oprostio Luiđiju Pirandelu, koji je svoju Nobelovu kolajnu pretočio u zlato i poklonio Musoliniju. Ko se seća toga još?

Jer, Kolja je previše kvalifikovan za posao koji treba da obavlja. Suštinska razlika u odnosu na uobičajeno SNS kadriranje. Ako je klasičana matrica vlasti da oko sebe okuplja verne podanike – kulturnjake sumnjivog morala, talenta i kapaciteta, Kolja je tu apsolutni demanti. Radi se o jednom od najboljih i najtalentovanijih od nas.
Ne očekujem da će napraviti bilo šta u Novom Sadu kao upravnik Drame. Naići će na bojkot, tihi ili otvoreni, svejedno. Iako smo životni drugari, ja prvi ne mogu da zamislim nijedan svoj komad koji bi se igrao tamo za njegovog mandata. U tako čudnim okolnostima, on će lagano postajati lik koga sam pomenuo na početku ove priče, a to je Ljubiša Ristić. Ili još preciznije – jazavac pred sudom. Presuda će biti kao Ljušina, nemam dileme. Žao mi je.

Bonus video: Ivan Lalić - Ljudi su izmučeni, ispumpavanje energije iz nas traje