0
Da budem iskrena, ništa to nije nagoveštavalo. Izabrala sam profesiju rano i sasvim svesno: htela sam da budem doktor. Ali po završetku škole malo sam skrenula od svojih namera i pošla da se upišem na Biološki fakultet. Kažem „pošla“ jer sam se upisala iz trećeg pokušaja, s već dvogodišnjim stažom u profesiji – radila sam dve godine u Institutu za pedijatriju, u Odeljenju za izučavanje razvitka mozga. Moja mama nosi odgovornost za taj izbor i ja sam joj zahvalna do groba. Ona sama je završila Biološki fakultet u poslednjoj predratnoj godini i celog života je radila u medicinskim ustanovama, u početku u tom istom Institutu za pedijatriju, a poslednjih dvadeset godina u Institutu za radiologiju i rentgenologiju bila je šef biohemijske laboratorije.
Od uspeha velikih ili malih glavni je sledeći: pre nego što sam postala pisac stekla sam naučno obrazovanje iz prirodnih nauka, završila sam Biološki fakultet MGU, specijalnost „Genetika“, uspela sam pre nego što su me izbacili da malo radim u Institutu opšte genetike i za ceo život sam sačuvala uzbuđenje pred naučnim znanjem.
U nekom smislu ja nisam ni menjala profesiju: ako me je u ranim godinama zanimala čovekova priroda u biološkom smislu, s godinama se objekat mog interesovanja nije promenio već se promenio instrumentarij – ne mikroskop, preparati i biohemija, već samo jedna olovka koja tokom mog života evoluirala u kompjuter. Ali reč je i dalje o jednom istom – o čovekovoj prirodi.
Druga sreća je bila to što sam imala pedeset godina kad je počela moja književna karijera. Svi moji vršnjaci su odavno bili generali, a ja – neobučeni redov. I to mi je dalo znatno osećanje slobode: nikud nisam morala da žurim, svi su me odavno prestigli, i mogu da igram zabavnu igru slaganja reči, likova, sadržaja, ne osvrćući se ni na koga. Drugi su profesionalci a ja – volonter! Ako mi ne pođe za rukom, naći ću sebi neku drugu primenu. Tako, s tim osećanjem privremenosti svog spisateljskog bavljenja, živim i dan-danas. Njemu se još priključuje s godinama i sve više narastajuće osećanje privremenosti mog prebivanja uopšte. Jedan drugom ne smetaju.
Glavni kvalitet koji je neophodan piscu, po mojim shvatanjima, jeste – grafomanija. To jest, strasna ljubav prema pismu. Taj kvalitet je nužan, ali nije dovoljan. Ja sam, čim sam naučila slova, počela da pišem: beleške, dnevnike, neke delove rečenice na hartijicama, pisma. Zatim sam naučila da pišem u rimama. Veliko otkriće! Povremeno i dan-danas nešto nažvrljam sa ograničenom primenom rima. Stihove me je ipak sramota da u naše vreme pišem na ruskom jeziku. Pred licem tako velikih pesnika – kako je to moguće? Samo šaleći se, igrajući se, kao Dmitrij Bikov, ili u tajnosti. Iz vremena ljubavnih napada napisala sam mnogo užasnih srceparajućih stihova. To je hormonalna pojava.
Hvala Nataši Gorbanjevskoj, ona me je prikočila, kazala je: bolje se bavi nečim drugim. Tada mi je bilo šesnaest godina. Okrenula sam se nečem drugom. Ali pesme sam kradom polako pisala. Doduše, više ih nisam nikom pokazivala. Nakon mnogo godina, kad sam se zaljubila do ušiju, opet sam se latila stihova. Veoma intenzivno stanje. Dobro je što je adresat bio velikodušan. Čak mu se delimično i dopadalo što me je tako obuzelo. Ja mu i danas ponekad pišem neku pesmu s putovanja. Ali pošto se ne rastajemo tako često, ne dotičem ga posebno svojim pesmama.
Priznajem, nijedan oblik pisane reči ne pričinjava takvu nasladu kao pisanje stihova.
Sedamdeset devete godine, još pre mog početka pisanja, došla sam do „nulte tačke“. Profesiju sam u to vreme sasvim izgubila – genetika se razvijala u žestokom tempu, obim znanja se uvećavao geometrijskom progresijom, a ja u to vreme nisam radila devet godina, zaboravila sam i ono što sam do tada znala; deca su prevazišla mladićke godine; razvela sam se od muža. I nastalo je omamljujuće stanje nezavisnosti i potpune slobode.
Krenula sam da radim u biohemijskoj laboratoriji, da pravim analize mokraće i krvi. Moja kvalifikacija je za to odgovarala. Ali tada sam dobila sasvim luckastu ponudu: ponudili su mi ulogu upravnika drame Kamernog jevrejskog muzičkog pozorišta. Reč „ulogu“ nisam slučajno izabrala. Kako se kasnije ispostavilo, u tom pozorištu veliki broj saradnika je igrao uloge – neko artista, neko pevača, neko muzičara. Pravih profesionalaca gotovo da nije ni bilo. Ali to sam kasnije shvatila. Neko vreme sam se kolebala, dva dana, izvesni avanturizam mog karaktera odradio je svoje, i stupila sam na posao s kojim me je vezivala samo pozorišna prošlost moje bake Marije Petrovne: njoj je pošlo za rukom i radila je nekoliko meseci kao šef kod Ohlopkova. To je bilo u vreme rata.
Drugi kvalitet, koristan u jevrejskom pozorištu, osim lakomislene i avanturističke neodgovornosti je – podobna nacionalnost. Ona je zaista postojala, ali nikako u vezi s jevrejskim jezikom! Ni s jednim ni s drugim. Za upravnika drame jevrejskog pozorišta, koji igra na jidiš jeziku – bilo je u najmanju ruku originalno. Ali nisam bila jedina – u pozorištu gotovo niko nije znao jidiš. Bila su dva pedagoga, bivši glumci GOSET-a, koji su poznavali jezik što je otišao u istoriju. Ja sam koristila ostatke nemačkog i bacila se na izučavanje ivritske azbuke. Po drugi put! Prvi put me je deda učio kad sam imala petnaest godina. Da zatvorim tu sramotnu temu, odmah ću reći: bilo je još nekoliko pokušaja učenja „alfabeta“, ali je brzina zaboravljanja prevazilazila brzinu učenja. Na meni se, očito, završio porodični potencijal jevrejstva.
U jevrejskom pozorištu sam radila tri godine – od 1979. do 1982. Glavni rezultat te haotične delatnosti bio je da sam otišla sa čvrstim uverenjem da nikada više neću stupati ni u kakvu službu. Odlučila sam da budem slobodni umetnik. A šta ću stvarno raditi od kuće – nisam imala pojma. Posle pozorišta krenula sam da se bavim književnim radom: tamo mi je navodno sve odgovaralo. A dostignuća – nikakva. Napisala sam nekoliko komada. Jedan, između ostalog, u stihovima. Mjuzikl. Naravno, niko moje komade tada nije postavio na scenu. Smešno je što se jedan komad iz tog doba danas daje u mnogim pozorištima, zove se Moj unuk Venijamin. Ne stidim se toga.
Osamdesetih godina bavila sam se dramaturgijom. Napisala sam nekoliko drama za dečija pozorišta, scenarija za animirane filmove, čak i za igrane. Odlučila sam da je vreme da se bavim nečim novim. Rad na scenariju mi se činio privlačnim. Ali svoju šansu sam propustila još 1979. godine. Scenarista Valerij Frid organizovao je radionicu za pisanje scenarija. Odnela sam mu svoj prvi scenario. Pročitao ga je i kazao da me neće primiti. I dodao da ja sve umem i da nema čemu da me nauči. Treba da radim. A ja sam ionako radila u pozorištu…
Krajem osamdesetih počela sam da pišem priče i sastavila zbirku.
Moje prve knjige su – zbirka priča Siromašni rođaci i pripovetka Sonječka.
Ako se smatra da je objavljivanje prve knjige rođenje pisca, mestom mog rođenja treba smatrati Francusku 1993. godine. Francuska me je zaista prigrlila: prvo objavljivanje knjige, prva nagrada – nagrada Mediči 1996, a zatim još dva francuska ordena. Pošto nisam preterano sujetna, s prijatnim osećanjem zamišljam kako će moji unuci vaditi iz kutijica te veoma lepe ordene svoje pokojne bake… Raduje me to još iz razloga što se provlači nekakva lepa linija od predaka ka potomcima: i ja sam se s pet godina igrala ordenom Krsta svetog Đorđa mog pradede!
Priča o prvom objavljivanju knjige u Francuskoj je neverovatna: autor-početnik imao je pedeset godina, na ruskom nikakvih knjiga nije bilo. Izdavač „Galimar“ je prvi put u svojoj istoriji izdao knjigu nepoznatog autora koji u vlastitoj zemlji nije imao ništa osim nekoliko publikacija u časopisima.
Ugovor od Francuza dobila sam 1991. godine – sovjetska vlast se upravo okončala. Čak nisam ni dospela da budem sovjetski pisac. Nisam stigla.
Dogodilo se da mi je prva knjiga na ruskom izašla posle francuske. Kod kuće, u Rusiji, za mene nisu ni znali i prvi tiraž zbirke Siromašni rođaci ostao je nerasprodat. A ja nisam ni računala na uspeh: tada mi se činilo – u dubini duše ni danas nisam odustala od te ideje – da pišem isključivo za svoje prijatelje, u krajnjem slučaju, za prijatelje mojih prijatelja, a njih ni nema tako mnogo.
Prvi književni uspeh u Rusiji je prisustvo moje pripovetke Sonječka u najužem izboru za nagradu Buker. Sonječka je bila objavljena u „Novom miru“. Uoči ceremonije, kada rezultati još nisu bili oglašeni, predložili su mi da napišem govor u slučaju (mogućeg!) dodeljivanja nagrade meni. Nagradu nisam dobila i tim povodom sam organizovala večerinku za moje prijatelje kojima sam pročitala taj unapred napisan govor. Navešću ga kasnije.
Od tada je prošlo mnogo godina, i nagradu Buker dobila sam 2001. godine za roman Slučaj Kukocki, i još mnogo nagrada, ruskih i inostranih, i napisala sam mnogo knjiga, i sada, ne osećajući nelagodnost, tvrdim – da, ja sam pisac. Naučila sam da nastupam u velikim i malim dvoranama prepunim ljudi, da odgovaram na pitanja, da dajem intervjue i da učestvujem na okruglim stolovima. Lepo bih mogla da živim bez svega toga, ali sad znam da je to deo profesije.
Mnogim ljudima se čini da pisac zna više od običnog čoveka. Tu se i krije profesionalna zaluđenost: neki pisci smatraju da oni zaista znaju više od drugih ljudi. Pisanje je – štetna proizvodnja, trebalo bi davati mleko za „škodljivost“.
U našem delu sveta tome se dodaje još jedna predrasuda: smatra se da knjiga može da utiče na društvenu svest, da može da promeni život. To je najdublja zabluda. Istorija velikog istorijsko-umetničkog dela Arhipelag GULAG koja govori o represijama koje su sprovodile specijalne kaznene organizacije po naredbi sovjetske vlasti – ČK-NKVD-KGB i slične – jeste gorka potvrda toga. Ta epopeja stvorena od 1958. do 1967. bila je objavljena na Zapadu, proživela je čitavih dvadeset godina u „samizdatskim“ prekucavanjima u Rusiji i u domovini je bila objavljena 1990. godine. Knjiga koja je bacila svetlo na zlostavljanje naroda u sovjetskom periodu iz korena menja dušu i svest. I šta dalje? Nije prošlo ni deset godina od objavljivanja Arhipelaga Gulaga, a zemlja je dobila novog predsednika – potpukovnika KGB! Nije pao s neba!
Dolazi se do zaključka: knjiga nije bila pročitana!
O kakvom uticaju knjige na život može biti govora? Knjige se rđavo čitaju, loše razumeju, brzo zaboravljaju, ne izvlače se nikakve pouke iz pročitanog. I šta da kažemo o Solženjicinu? Dve hiljade godina ranije bio je još ubedljiviji slučaj. Sve o tom istom – o uzaludnosti Reči.
Ali ljudi i dalje pišu. Stvaraju tekstove. I svi oni, napisani različitim slovima i znacima, veliki su i nepoznati, na raznim jezicima, predivnim i rogobatnim, stvaraju jedinstveni tekst života našeg sveta, našeg pogleda, i jedni to čine bolje, drugi gore i kvalitet posebne poruke nema nikakvog značaja. Taj tekst je veliki u svojoj sveukupnosti…
Što se mene tiče: treba na mene paziti i povremeno me opominjati jer padam u patos, i nema ništa smešnije u naše strogo vreme koje je daleko od uzvišenosti i patetike i koje je izgubilo poverenje prema bio kakvom idealizmu.
Pisanje samo po sebi nije štetno zanimanje, ali je veoma egocentrično. Zato ono samo po sebi primorava čoveka na promišljanje, na formulisanje raznih ne sasvim određenih stvari, uči na obraćanje pažnje. To zahteva preciznost i časnost – laž, ma kako to čudno zvučalo, vidljivija je na hartiji nego u usmenom govoru. Pisanje ne voli brbljanje: dolazim u situaciju da samu sebe skraćujem i još nisam naučila da radim to dovoljno strogo. Priznajem, kada bi trebalo ponovo da biram profesiju, ponovo bih izabrala biologiju. Ali kasno je pričati o tome.
Za poslednjih dvadeset godina napisala sam prilično mnogo knjiga. U jednom trenutku sam primetila da sve vreme živim u vremenu koje prethodi sadašnjem: kao da se vraćam u svoju prošlost i ponovo proživljavam vreme svoje mladosti, pomalo propuštajući stvarnost. Sedamdesete, osamdesete, granica devedesetih. Ali s dugim iskustvom, znanjima, s drugom optikom. To je dosta zabavno. Došla sam do mnoštva sitnih otkrića koja su ostala gotovo nezapažena i osetila mnogo radosti zbog uspešnog rasporeda reči u rečenici. Mnogo toga sam naučila. Glavno je, naravno, što sam naučila da čitam. Postalo mi je kudikamo jasnije naličje teksta, logika pričanja, tajna srećnog susedstva reči i očajanje neizrečenog. Počela sam još svesnije da volim Puškina i Tolstoja, Bunjina i Nabokova, ponovo sam zavolela Pasternaka i Brodskog, i crtam sebi rajsku sliku: sve što sam želela da napišem već sam napisala i sedim na terasi s predivnom knjigom i čitam je polako, kao što gurman jede neko čarobno jelo, a kada se oči umore pogledam naniže i malo ulevo i kroz razmak između dve nevisoke planine vidim jedro ribarskog čamca. Ipak je mnogo prijatnije biti čitalac nego biti pisac.
(Iz knjige autobiografskih priča i eseja Ljudmile Ulicke Sveto smeće, Arhipelag, Beograd, 2020)
Prevod s ruskog: Neda Nikolić Bobić
