"Moj otac je govorio da je bio pevač, fudbaler, trener džuda, pastor Pentekostalne američke crkve i lični savetnik generala De Gola sve do 1958. godine. Jednoga dana kazao mi je da ga je General izdao. Najbolji prijatelj postao mu je najgori neprijatelj. Tad mi je otac saopštio da će ubiti De Gola i zatražio da mu pomognem". U ovom iskazu, rečima 13. godišnjeg dečaka Emila, nalazimo ključnu nacionalnu dramu koja je potresala Francusku tokom šezdesetih godina prošlog veka, ali i događaj koji je izludeo porodicu Andrea Šulana. Roman poznatog pisca Sorža Šalandona "Zanimanje oca" (230 str. sa francuskog prevela Jelena Stakić, izdavač: Geopoetika) spaja ove dve tematske ravni u oporu i mračnim humorom nabijenu povest o tome kako se ponekad veliki istorijski događaji upliću u godine sazrevanja dečaka kojem ništa nije jasno, tako da sam mora da se bori kako bi preživeo.
Sentimentalno vaspitanje univerzalni je književni topos koji smo zapamtili po značajnim doprinosima pisaca kao što su Filding, Dikens, Flober, Žid, Prust, Man, Selindžer… Francuski pisac Sorž Šalandon (1952), rođen u Tunisu, decenijama se kalio u novinarstvu (Liberasion, Okovani patak u kojem i danas radi), a za niz reportaža iz Severne Irske i sa suđenja naci-krvniku Klausu Barbiju dobio je vrhunsku nagradu Alber Londr. A onda je ispisao nekoliko romana koji su pobrali najuglednije nagrade Mediči, Žozef Kesel, Gran Pri Francuske akademije…
Roman „Zanimanje oca“, u celiki iskazan rečima i viđenjem dečaka Emila, opori je prikaz muka i nevolja kroz koje mlado biće prolazi u porodici, sa raspusnim nailničkim ocem kao vođom. Otac živi u samostvorenom mitu o sopstvenoj istorijskoj ulozi, neprekidno se zavarava mračnim stazama mitomanije i kroz izazove velike istorije u kojoj se menjaju drevne granice država i ispravljaju viševekovne nepravde.
U prvom poglavlju, obeleženim datumom 24. april 2011. pripovedač nas uvodi na sahranu oca: nikog unaokolo nema sem sina i njegove majke, zamrznutih emocija, formalno otaljavanje neizbežnog, ogoljenog rituala. A onda nas pisac vraća pola veka unazad, kad otac u punoj fizičkoj snazi, gurnut na ivicu istorije, iskaljuje svoju frustraciju na ženi i malom sinu, izloženim neprekidnim pretnjama i fizičkom nasilju.
Na vest da je De Gol 1961. rešio da se oštro razračuna sa grupom generala koji su pokušali da vojnim pučom ugroze nezavisnost Alžira, otac poludi, rešava da se odmah uključi u OAS (tajna vojna organizacija za borbu protiv De Golove „samovolje“), što se odigrava samo u njegovoj bolesnoj mašti. Mali Emil je već u školi imao nevolja kako da popuni rubriku „očevo zanimanje“ (otac mu je rekao da je dovoljno da upiše „tajni agent“, što niko nije shvatio ozbiljno). Ali, očevim konfabulacijama nema kraja, on izmišlja da je njegov ratni drug, Amerikanac Ted stigao kao ispomoć u organizovanju atentata na De Gola, piše preteća pisma političarima koje po Parizu raznosi poslušni sin, uspevajući da nekako, zbog svojih ranih godina i brzih nogu umakne zvaničnom obezbeđenju.
Ova mračna farsa ima još ozbiljniju posledicu, jer mali Emil uprkos svemu, veruje očevim fantazmama, pa u školi stiče druga Luku, koji je upravo stigao iz Alžira, uspeva da ga ubedi da mogu zajedno da doprinesu borbi protiv Generalove samovolje. Emil pokaže drugaru očev pištolj (skriven u dnu ormana, ali deca sve doznaju pre nego što se roditelji saberu), izda mu potvrdu da je uključen u tajnu organizaciju i – tu se konačno pojavljuje policija.
Za nju nije bilo vidljivijih dokaza da je zakon narušen, ali otac je ipak shvatio da u svojim lagarijama mora da malo snizi doživljaj. Najavljeni ratni heroj Ted nikako da se pojavi pred dečakom, od atentata niko ne očekuje ništa, jer je Salan, vođa generalske pobune u Alžiru, odavno stavljen iza rešetaka. Sad konačno počinje poželjni proces autentičnog sentimentalnog sazrevanja dečaka i otklon od nekritičkog prihvatanja očevog autoriteta. Emilova majka, pomirena sa sudbinom, ostaje u senci, a sin kreće u ozbiljno školovanje i suočavanje sa pravim životnim i intelektualnim izazovima.
U završnim poglavljima evo nas ponovo u 2011. godini: otac ne može da se pomiri sa pojavom snaje, budući da je ona poreklom iz krajeva koje je u svojoj mašti i dalje smatrao delom svoje otadžbine (to je sindrom svih nacionalista, da li vas i to na nešto podseća?). Očevo lagano umiranje u ustanovi – gde pacijente vezuju kako ne bi sebe ozledili – sumoran je i bolan prizor. Nema tu ni utehe ni olakšanja, pojedene su mnoge godine (to nisu oni mitski skakavci, premda ima nešto blisko). Iako nasilnik, izbačen iz istorije, otac, Andre Šulan, je lik slojevite i tragične građe, teško je pronaći nešto slično u novijim lektirama.
Na samom kraju događa se nešto neočekivano: među očevim stvarima majka je našla poruku za sina, snimljenu na kaseti. Možda se nešto dramatično nalazi u njenom sadržaju? Nije zgodno da sad saopštim sudbinu ovog „glasa iz groba“, to mora da otkrije svaki čitalac za sebe.
Kao pisac izoštrene percepcije stvarnosti, one na velikom istorijskom prostoru, kao i one u porodičnoj mikro-zajednici, Šalandon izbegava tanane psihološke digresije i psihoanalitičku nadgradnju, u njegovom stilu pisanja nema nikakve kitnjatosti. Kao da je svoju stvaralačku sabraću nalazio u američkim piscima poput Majlera, Ostera i Rota. Čitanje „Zanimanja oca“ povremeno izaziva doslovnu jezu (znate o čemu govorim), ali to je kao sa dobrim lekom – gorčina je ponekad neophodan sastojak.
Bonus video: Beogradski sajam knjiga – nekad i sad
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar