Andrija Mardešić: Svako bi voleo da radi sa Izabel Iper, Timom Rotom ili Džonijem Depom

Piše: Nikola Marković

Na nedavno završenom Bašta festu, internacionalnom festivalu kratkog igranog filma, koji je održan od 24. do 26. oktobra u Bajinoj Bašti, jedan od članova žirija takmičarskog programa bio je i hrvatski reditelj i scenarista u usponu Andrija Mardešić. U tandemu sa Davidom Kapecom ovaj je autor pre nekoliko godina snimio neobičan artistički triler „Stric“ sa legendarnim Mikijem Manojlovićem u glavnoj ulozi, film koji je imao zapažen festivalski život kako u Srbiji, tako i čitavom regionu. Rado se prihvatio svoje uloge na 12. Bašta festu, a kako ćemo saznati iz razgovora tokom kratkog festivalskog izleta na obližnju Taru, imalo se i šta videti i promisliti o ovogodišnjoj selekciji suosnivačice festivala Maje Šuše.

S obzirom na to da je na Bašta festu bio gost kao član žirija, Andrija Mardešić u razgovoru za „Novu“ otkriva koliko mu je bliska takva uloga:

- Možda nisam dobro izbrojao, ali ovo mi je 13. ili 14. put da sam u žiriju. Nakon „Strica“ mi se to nekako otvorilo. Kad film dobije nagradu na nekom festivalu, onda uglavnom zovu ljude u žiri, pa mi se zaređalo. Volim kada dobijem priliku da pogledam jako puno kratkih filmova koje inače nemam priliku da gledam. To se baš isplati. Ovde na Bašta festu je bila dobra selekcija.

Da li filmove gledaš kao reditelj koji stručno procenjuje radove ili možeš da ih doživiš iz uloge „običnog gledaoca“ koji uživa u odgledanom?

- U okviru žirija je malo nezahvalna pozicija, jer često ne dobijemo filmove na vreme da ih pogledamo komotno. Uvek moraš gledati u nekakvim blokovima od sedam-osam filmova. Onda je nezgodno, jer ako mi se neki film baš jako sviđa i gledam ga kao „gledalac“, shvatim da sam propustio dosta toga što bi možda trebalo da gledam kao „član žirija“. Svaki festival zahteva drugačiji set kriterijuma za procenu filmova. Ako su debitanti, gledaš na jedan način, ako su strani - onda je drugo. Najbolje je kad su filmovi dobri - puno je lakše žirirati na takvom festivalu nego kada moraš da biraš od manje dobrih.

Dobar deo filmova sa Bašta festa uspeo si da pogledaš pre samog festivala. Kakvi su ti utisci?

- Mislim da je jako dobra bila selekcija. Vrlo raznolika. Bilo je i domaćih filmova, iz regiona, puno iz Evrope, a i onih iz drugih delova sveta koji su potpuno drugačijeg izraza od onog što inače imamo priliku da gledamo. Čini mi se da je jako dobar presek i tema i područja iz kojih su ti filmovi. Većina su jako dobri.

Spomenuo si kako kratki filmovi iz drugih delova sveta imaju poseban, drugačiji izraz. Koje razlike si uočio između filmova sa evropskog ili severnoameričkog područja i nekog koji dolazi, na primer, iz Latinske Amerike, Afrike ili Azije?

- Čini mi se da je razlika i u poetici i estetici, ali i u tome kako se neke teme promišljaju. Kod nas postoji dominantan način pravljenja kratkog igranog filma koji je puno bliže američkom. To je „dugifilm.rar“, gde se zapravo pokušavaju u 15 minuta sublimirati narativni dugi filmovi. A obično ne bude toliko, već prekisnu kao kvasac pa bude preko dvadeset. Stalno se pokušava ta nekakva klasična dramaturgija. Čini mi se, pogotovo kod filmova iz Latinske Amerike koje sam gledao, da se više idu na nekakav detalj, motiv ili emociju. Što bi rekao Tarkovski - više se nižu neke poetske slike, iz kojih ne mora nužno izaći zaokružena priča. Bitan je samo dojam koji ostane na kraju filma.

Ne postoji recept, ali sam lično puno bliži tom momentu - ako već gledam kratki film želim da mi izazove jaku emociju i impresiju, radije nego da imam zaokruženu priču koju mogu dobiti u dugometražnom filmu.

Tokom prošle decenije i sam si snimio nekoliko kratkih filmova. Ovde je čest doživljaj kratkog metra kao studentske vežbe, prakse, ili etape u karijeri koja vodi celovečernjem dugometražnom ostvarenju. Da li je i za tebe bilo tako?

- Počeo sam da studiram sa 18 godina i odmah sam radio kratke filmove koje smo tada zvali „vežbe“. Svaka je imala svoj naziv. Na primer „potera“, gde si učio pravce kretanja. Ili „rastanak“ - to je bila nema vežba u kojoj se dvoje ljudi rastaju, ili neko od nečega, gde nije bilo dijaloga. Postojao je celi niz takvih vežbi. Moja generacija je te vežbe shvatala baš tako. Isprobavao sam nešto što bi me tada zanimalo, neki režijski trik ili poseban momenat u radu s glumcima, ili stilizaciju. Jednom sam, recimo, napravio vežbu noar filma. Kroz akademiju sam „potrošio“ sve te vežbe da isprobam razne stvari i pronađem šta me zanima, neki svoj izraz.

U jednom trenutku sam pomislio kako sam bezveze protraćio četiri godine, jer sam nešto isprobavao, a ništa od toga nisam mogao da prezentujem kao film koji ide na festival. I da onda moram da krenem od nule. Sada vidim da mlađe generacije od tih vežbi pokušavaju da naprave film za Kan, ali kao da su u nekakvom grču. Kao da svaka od tih vežbi mora da osvoji „Zlatnu palmu“, ili mora biti „Čovek koji nije mogao šutjeti“, ili nešto drugo. Ne igraju se niti isprobavaju, pa mi se čini da sam možda ja ipak bio u pravu što sam se tu vežbao.

Kasnije, kada sam počeo da radim kratke filmove, već sam bio našao neki filmski jezik. Istražio sam šta me zanima, ali uvek se vratiš na to kako si naučen raditi. I onda se vraćaš na to da su svi ti filmovi predugi, jer uvek pokušavaš napraviti neku vrstu narativnog filma u okviru kratke forme. Svaki film je nehotično bio priprema za dugometražni. Voleo bih sada da se okušam u nekom kratkom filmu, ali tako da isprobam nešto novo.

Da li možda imaš neki konkretan plan u tom smeru?

- Zapravo imam scenarija za čak dva kratka filma, koja bih probao da realizujem. Kod nas su ogromne pauze između dugometražnih filmova, pa na kraju ispadne da prođe od pet do sedam godina dok se uopšte realizuje. Voleo bih da ostanem u formi i možda probam neke nove stvari kroz kratki film. Ali problem je što on dođe jednako skup kao dugometražni, jer je logistički isti način rada. Producentima je teško da se nose s tim. Ljudi bi uglavnom morali pristati da rade za manje cifre i onda se kratki film isključivo može izvući na gerilu i entuzijazam. Ali ja nemam ništa protiv toga!

Ovdašnja publika i kritika je zavolela „Strica“, a David Kapec i ti ste već nakon dugometražnog debija prihvaćeni kao reditelji sa snažnim i jasnim autorskim izrazom. Kako razmišljaš o sopstvenoj „prepoznatljivosti“ u smislu filmskog jezika? Da li bi usavršavao svoj stil u ovom smeru koji je već hvaljen i zapažen, ili možda čak u suprotnom stilu - „sada ću da uradim nešto drugačije od očekivanog“?

- Naš sledeći film smo David i ja zajedno napisali, ali on će ga režirati. Ja sam samostalno počeo da pišem jedan drugi dugometražni film. Ovaj koji smo zajedno radili je nešto potpuno drugačije od „Strica“. Naravno, ne možeš baš otići od specifičnog izraza koji je ukorenjen u tebi, ali možemo reći da će to biti potpuno neka druga estetika i priča. A ovaj moj film je nešto potpuno treće. Volim da istražujem i ne mogu biti stalno koncentrisan na isto. Volim da istražujem druge filmske jezike, forme, estetike, pristupe, teme i tako dalje. Voleo bih da svaki film bude nešto drugačije.

U filmu „Stric“ je noseću ulogu imao Miki Manojlović, živa legenda glume na ovim prostorima. Da li možda imaš još nekog glumca ili glumicu tog kalibra na umu, s kojim ili kojom bi voleo da radiš u nekom budućem filmu?

- Uvek imaš nekoga na umu kada pišeš scenario, vidiš neke ljude. Naravno, čovek bi uvek voleo da radi sa Izabel Iper! (smeh) Hoćeš da radiš sa Timom Rotom, sa nekim baš bitnim glumcem. Sa Džonijem Depom. Ali sa ovih prostora - teško mi je reći. Nama je Miki Manojlović bio baš velika želja. Uopšte nismo mogli verovati da je pristao da radi taj film. Tada smo na neki način ispunili dečačku, studentsku maštariju da nam glumac takvog kalibra bude u filmu.

https://www.youtube.com/watch?v=lHKT6H-W2bg&t=3s