"Naša zadrtost i bedni palanački duh isti su i u salonima i u straćarama": Reditelj Andrej Nosov priča za Nova.rs

Pozorišni reditelj Andrej Nosov osnivač je i direktor Hartefakta s idejom da podrži kritičku svest i umetnički angažman o aktuelnim društvenim i političkim temama. Izuzetno aktivan, u okviru ovogodišnjeg Beogradskog letnjeg festivala (BELEF), u njegovoj režiji u Narodnom pozorištu u Beogradu izveden je komad “Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)” Biljane Srbljanović. Za naš list je govorio o uspehu ovog komada, Hartefaktu, planovima, a posebno o Festivalu izvođačkih umetnosti i društva „Noorderzon“ – Groningen u Holandiji, koji je u petak otvorio i u okviru kojeg je u glavnom programu, pet dana zaredom, s velikim uspehom izvedena njegova predstava “Kratka istorija pljeskavica i druge priče”.

- „Noorderzon“ je pozorišni festival, koji ima važnu ulogu za tamošnju kulturnu scenu, jer povezuje teatar, bitna pitanja koja se tiču društva i nove prakse. Kuriran je kroz perspektivu periferije Evrope i da, pored velikih predstava, poput „Hekube“ Tiaga Rodrigeza, koji dolazi na BITEF ove godine, imate plesne perfomanse, zanimljive ljude sa umetničke scene iz manjih sredina, pa tako i nas iz Hartefakta i iz Srbije. Za selektore je, kako kažu, bilo važno da govore o različitim vrstama izolacije, ali i povezivanja mesta, gradova, priča koje iz različitih razloga deluju nepovezno. Pošto sam holandski đak i imam posebnu vezu sa tom sredinom, za mene je ovo povratak u neku od kuća koju imam i susret sa dragim ljudima i, naravno, nekom novom publikom. Mislim da je značajno i da se naš teatar i autori pojavljuju na festivalima u što većoj meri, i žao mi je što to nije deo naše kulturne politike.

“Kratka istorija pljeskavica i druge priče” je vaš autorski projekat, master rad. Lična, dokumentarna predstava koja je ipak prvenstveno plod fikcije, kako ste govorili. Pokazalo se da je univerzalna, jer je prihvaćena i razumljiva gde god da se igra.

- Obuzet sam sećanjima i onim što pamtimo i onim što nas oblikuje i određuje. Ova predstava je deo lične trilogije, a ova prva “Pljeskavice” se bavi mojim sećanjima. Druga, na kojoj vredno radimo i spremamo je već dve godine, bavi se društvenom perspektivom, odnosno kolektivnim sećanjem na zločine iz prošlosti, ali opet iz jedne intimne perspektive, i premijera tog novog komada nas očekuje krajem sledeće godine. Više od sećanja me obuzima zaboravljanje, ono koje sam mozak i naši mehanizmi odbrane stvaraju i slažu, ali i ono namerno, prećutano, duboko političko. Ima nekih simbola, situacija i stvari koje su vrlo univerzalne i to je taj odnos prema hrani i preživljavanju. Kroz taj ključ funkcioniše čitavo ovo višegodišnje istraživanje. Zanimljivo je kada imate privilegiju da se bavite nekim materijalom dugo, da se pripremate i kada nemate opterećenje rokova, premijera, načina. To zvuči za naše pozorište kao fikcija, ali tu fikciju uspevamo sebi da priredimo. Na “Pljeskavicama” smo radili skoro dve godine i samo nastavili na ovom novom komadu.

U ovoj predstavi vidimo traume iz detinjstva. Šta vas danas najviše traumira i kako se branite od toga?

- Bahatost i nedostatak empatije. Shvatio sam skoro da je stidljivost jedna od osobina koju posebno cenim. Gajim ljubav prema specifičnoj senzitivnosti i u privatnom i profesionalnom životu. Izvikana sposobnost, snaga i uopšte uspeh mi nisu više zanimljivi. To ne znači da nemam ambicije ili ne cenim ljude koji uprkos svemu što živimo uspevaju i postižu divne rezultate. Nedostatak sistema za podršku umetnicima, nedostatak razumevanja procesa stvaranja, zloupotreba i manipulacija procesima i tako dalje. Odustao sam od govorenja o tome, jer je uzalud. Prostor za razgovor, nažalost, ne postoji, sve je ratno stanje. Kreirate neki svoj kosmos i neki svoj svet i tu se krećete. Razumem da je to privilegija i da nije najodgovornije prema svima onima koji nemaju glas i snagu da govore. Međutim, baš verujem da je podrška važna i trudim se da ona bude odbrana od svega ovoga što sam prethodno rekao.

Vaš komad izvodi holandski glumac Simon Versnel. Da li će se ova predstava igrati možda jednog dana na sprskom jeziku i kog domaćeg glumca vidite u ovoj monodrami?

- Zanimljiv predlog. Ima mnogo glumaca koji, nažalost, nisu više sa nama koje bih voleo da vidim u ovoj predstavi. Možda bih voleo i da okrenem priču, pa da je priča majka koja je drugi junak u ovom komadu. Možda bi to bilo zanimljivo. Uskoro počinjem rad na novoj predstavi sa Svetozarom Cvetkovićem i Mirjanom Karanović i baš se radujem. To je nova Hartefaktova produkcija, koja će izaći kod nas krajem sledeće godine. Ostaću tajnovit, ali eto to je dvoje glumaca kojima se baš radujem.

U vašoj režiji je krajem juna premijerno izveden komad “Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)” Biljane Srbljanović u Narodnom pozorištu u Beogradu. Zašto ste baš taj dramski tekst odabrali, imajući u vidu njen izuzetno bogat opus?

- “Biciklo” je meni važan tekst i neistražen prostor. Raditi Biljaninu dramu je specifičan zadatak. S jedne strane, ostati veran ideji, misli i divnim dijalozima, a sa druge, naći ključ da to ne liči na nešto pre. Za mene je rad na ovom komadu bio izuzetno važno pitanje - od situacije da je to postavka njenog prvog komada u Narodnom pozorištu, do saradnje sa divnom glumačkom ekipom i svim saradnicima. Ti intimni odnosi i život sa posledicama svih primenjenih politika i činjenica da nas sve čeka isto parče zemlje i, ako smo dovoljno srećni, možda malo samilosti onih koji nas okružuju.

Srbljanovićeva je povodom praizvedbe u JDP-u rekla da "Biciklo" govori o konkretnim događajima koji imaju političku konotaciju “da jedna generacija ljudi koji su živeli u vreme titoizma, komunizma, bili partizani, generacija ‘Valtera u Sarajevu’ odlazi, a mi se okrećemo nekim drugim vrednostima, koje za nekoga možda i nisu vrednosti”. Koliko su političke okolnosti, u čiji je kontekst spisateljica smestila glavnu priču drame, odnos roditelja i dece, jasne u kontekstu današnjice?

- On je vrlo političan, samo nije pamflet i bavi se posledicama koje jedan renovirani sistem ima na pojedinca. Možda je nekima potreban politički govor, neka direktnija satira ili neka bukvalnija veza sa postojećim poretkom. Meni je suptilnost baš važna. Mislim da je ključ naše zadrtosti i nedostatka odnosa za drugog isti i kod onih koji žive u salonima i u straćarama. Bedni palanački duh živi i preživljava svuda. E sad, kad bi bilo moguće da se posle neke predstave otvori debata o tome šta je bilo, a šta će biti ili šta bi trebalo da bude - to bi bio neverovatan događaj. Nemam potrebu da budem u pravu, da budem pobednik, već da učestvujem i da kažem ono do čega mi je stalo.

Kažete da vam je važna suptilnost, a to je upravo ono po čemu je i poznat vaš rediteljski rukopis.

- Za mene je pozorište prostor za istraživanje onog emotivnog, i mislim da je najvažniji taj angažman. Tu ne govorim o onom sentimentalno i patetičnom okviru emotivnog, već i o besu, i nepravdi i pobuni koja može i mora biti emotivna. Samo takva ima možda prostor da da rezultate. U vreme kada svi u kući imamo spektakl preko TV, telefona i naših računara, teatar je prostor za grešku, za čoveka koji se bori i za život bez šminke i reprezentacije. Naravno, mnogo toga je potrebno za ostvarenje ove potrebe i ako ponekad uspemo radost je velika.

Hartefakt je izuzetno aktivan. Koja iznenađenja nas očekuju od jeseni?

- Hartefakt ove godine slavi petnaest godina rada. Veoma sam ponosan na sve procese i promene koje sam sa fantastičnim timom prošao. Dolazi nova generacija, i autora, ali, nadam se, i onih koji će oblikovati i voditi Hartefakt. Ne najavljujem nikakve promene, već samo još veći i značajniji prostor za podršku kulturi van Beograda. Prvenstveno podršku novim mladim talentovanim ljudima, otvorena vrata za one koji ne mogu da se snađu i spremnost da sa svetom i o svetu razgovaramo i učimo stalno. Čeka nas nova sezona i zanimljivi autorski projekti. U oktobru je velika konferencija mreže dramskih pisaca „Fabula Mundi“, potom u decembru zanimljiva razmena sa argentinsko-francusko-hrvatskim kolegama. Biće ovo neka nova jesen.

Bonus video: „Publika želi da mi njih čujemo“: Predstava „Naš sin“ na karavanu kroz Srbiju