Kritika predstave „Kratka istorija pljeskavica“: Detinje tuge i šta sa njima?

Podeli:
Kratka istorija pljeskavica i druge priče, Simon Versnel Foto: Dragana Udovičić/Belef

Premijera predstave "Kratka istorija pljeskavica" na Belefu, tekst i režija Andrej Nosov, produkcija Hartefakt.

Aleksandra Glovacki Foto: Miloš Cvetković

On vas sačekuje na vratima stana-teatra, nudeći vam čokoladne bombone. Gospodin u godinama, u sivom odelu, istina odsečenih nogavica. Ne zbog kroja tih pantalona, već zbog načina na koji se kreće, deluje kao ostarelo dete u špilhoznama i sakou. Sede kose i detinjeg izraza. Holandski glumac Simon Versnel, u ulozi pripovedača ich-forme, gradi lik pažljivo, hodajući po ivici žileta, istovremeno kao umorni starac i kao dete. Dečje naivno priseća se svoje duboke, detinje tuge. Nepravde koju stariji, više ili manje olako, znaju da nanesu. Roditelji izvlačeći se iz svojih nezgoda i nevolja, ne misleći o posledicama po sina. Neki drugi jer im se može, jer dete ne ume da se odbrani.

Teške su to slike, istinski mučne. Sa celoživotnim posledicama. Nosov ih piše u kratkim crtama, kao fragmente sećanja, bljeskove traumatičnih događaja. Situacije u kojima roditelj nepovratno uruši svoj autoritet; zlobne reči poput vrelog žiga udarenog u prolazu; fizičke traume otćutane u samoći jer niko ni ne pokuša da ih čuje. Samoća – možda je to osnovna tema teksta Andreja Nosova. Tuga u samoći. I hrana kao utočište.

Kratka istorija pljeskavica i druge priče, Simon Versnel Foto: Dragana Udovičić/Belef

Iz obilja materijala, svojih i tuđih sećanja, u radu sa Versnelom i dramaturgom Đorđem Kosićem (autorom teksta zapažene predstave ’’Uspavanka za Aleksiju Radojičić’’), višesatno onlajn pripovedanje (Nosovljev master rad) svedeno je na monodramu pred publikom umesto pred kamerom. U novom prostoru, stanu u Despota Stefana, jedan krevet i fragment kuhinje u produžetku, okvir su u kojem se glumac kreće. Razumljivo da je reč o minimalističkom mizanscenu, ipak važnom podupiraču izgovorenog.

Spustiti se sa mukom na krevet, napraviti kokice na šporetu (izistinski), obući maminu haljinu od štrasa poput umornog glumca koji se uvlači u ulogu... Starački otežani pokreti između kreveta i kuhinje, uz reči bola izgovorene iz dečje perspektive, zaokružuju čitav jedan život uhvaćen u mrežu iz koje se teško izlazi. Impresivno. Ima li ikada kraja mukama, ima li zaborava, neminovno se pitate pred ovim odlomcima jednog života.

Kratka istorija pljeskavica i druge priče, Simon Versnel Foto: Dragana Udovičić/Belef

Moglo je i drugačije značenje da se da. Autor iznosi određena sećanja vezana za majku, oca, nekog čiku, neke komšinice... Kao crtice koje svako poseje u životu, ostavljajući drugima na razumevanje i sećanje po slobodnoj volji. Šta je čovek kada umre, šta ostavljamo za sobom? Zbir različitih, često pogrešno protumačenih, najčešće loše zapamćenih reči i postupaka?

Posle ‘’Našeg sina’’, i druga premijera u ovom zanimljivom prostoru potvrđuje vrednost planiranog projekta. Teatarski relevantne intimne ispovesti onih ‘’drugih’’ pokazuju se kao značajan - ako ne iskorak, onda dobrodošao dodatak domaćem pozorištu.

Onaj fenomenalno smišljen kostim delo je Selene Orb.

I da, na kraju je stigla pljeskavica, putem nekog glova ili potrčka, da bar na kratko donese smirenje ovom tužnom, ostarelom dečaku.

Bonus video: Predstava BOL

Komentari

Vaš komentar