Ljudi uvek žele da te stave u ‘box’ da ti zalepe etiketu, a ja sam od takvih svrstavanja bežala od samog početka moje karijere. Pošto dolazim iz Srbije i sviram američku muziku uvek sam imala tu crtu nesigurnosti, negde da moja izvedba nije dovoljno dobra. I naravno jer sam žena u muškom svetu, ali, to me nikada nije obeshrabrilo, kaže čuvena bluz gitaristkinja Ana Popović uoči koncerta u Beogradu.
Ana Popović nastupiće sa svojim bendom 22. maja u beogradskoj Barutani, u okviru evropske turneje na kojoj promoviše svoj poslednji album „Live for Live“. Jedna od najboljih bluz muzičarki u Americi, za koju je Brus Springstin rekao da je „đavolski dobar gitarista“, na svetskoj muzičkoj sceni je preko dve decenije, a za to vreme postigla je ono o čemu mnogi u svetu muzike maštaju.
Do sada je sedam puta nominovana za Blues Music Awards – od „najboljeg debitanta“ davne 2003. godine, preko višestrukih nominacija za „savremenu bluz umetnicu“, kao i za „savremeni bluz album“ i „DVD godine“, do prošlogodišnje nominacije za „bluz rok izvođača godine“. Sa najvećim imenima svetske muzičke scene nastupa u okviru turneje sećanja na Džimija Hendriksa, kao deo „all star“ postave „Experience Hendrix“ koja na koncertima širom sveta slavi njegovu muziku i nasleđe.
Ana Popović u razgovoru za Nova.rs otkriva šta joj sve fali kada nije u Beogradu, koji su joj muzičari bili uzori, a sa kojima se kasnije i našla na sceni, kao i kakav je bio put jedne mlade, talentivane muzičarke u većinski muškom rokenrol svetu.
Kada ste najavljivali koncert u Beogradu rekli ste da se bend raduje što ćete ponovo svirati jer znaju koliko vam to posebno znači. Šta je to što u vama budi Beograd i publika u njemu?
– Koncert u Beogradu je uvek poseban doživljaj za mene i za bend. Naravno da oni znaju koliko mi to znači, ali takođe se i oni sami sjajno provedu. Publika je uvek sjajna i naravno moje društvo i familija su uvek dobro raspoloženi. Beogradska publika me zna još iz vremena Husha i zato mi je posebno drago što prate ono što godinama radim i kako se moja muzika razvija i menja s vremenom. Na koncertu ćemo svirati pesme sa našeg poslednjeg live cd-a i dvd-a „Live For Live“ („Živeti za Uživo“ – u slobodnom prevodu) koji je snimljen u južnoj Francuskoj, a koji se sastoji od kompilacije pesama sa poslednja 3-4 albuma, naravno uživo i sa novim aranžmanima.
Kako se sećete Beograda ranijih godina i danas? Šta se promenilo, a šta uvek ostaje isto?
– Volela bih da sam češće u Beogradu da bih mogla da odgovorim na to pitanje. Ali, ono čega se sećam su dogovaranja za viđenje u gradu, kafe, svirke, „jamm session“ u Gandijevoj. Dobro društvo i familija na okupu… To mi sve fali kada nisam u Beogradu.
Šta vas najviše pokreće? Šta je za vas „dobar gruv“?
– Sve polazi od ritam sekcije. Jako sam izbirljiva kada je ritam sekcija u pitanju jer sve od njih zavisi. Svaki član benda svira drugačije kada sviraju dobar bubnjar i basista. Zahtevna sam kad su muzičari u pitanju i očekujem sam vrh. Imali smo zaista sreću da sviramo sa najvećim bubnjarima danas kao sto je Chris Coleman (Prinse, Beck, Stevie Wonder, Chaka Khan), Derico Watson (Victor Wooten, Marcus Miller), Tony Coleman (B. B. King), a na koncertu ćete upoznati mladu zvezdu bubnjeva koji je finalista prestižnog „USA drum competitiona“ – Kwesi Robertsona i mog basistu i muzickog direktora – Buthela.
Brus Springstin je rekao da ste „đavolski dobar gitarista“. Šta za vas to znači?
– Drago mi je da je imao priliku da me čuje i da mu se dopalo šta je čuo. Da li moram da dodam – uzajamno divljenje – mutual admiration!
Svirali ste sa najvećim muzičkim legendama. Ko je ostavio najjači utisak i zbog čega?
– Bilo je sjajno deliti binu sa Jeff Beckom, B.B Kingom… biti deo „Experience Hendrix“ turneje sa Kenny Wayne Shepherd, Buddy Guy, Billy Cox ( Hendrix), Joe Satriani, Dweezil Zappa, Zakk Wylde… Svi su posebni i jedinstveni u tome šta rade. Sjajno je provoditi vreme sa njima i biti na pravoj američkoj rok turneji – to je ono što bi svaki gitarista poželeo.
Hrabro ste krčili svoj put da biste došli do ogromnog uspeha. Šta je bilo najteže?
– Mislim da je najteže bilo ubediti ljude u ono što veruješ da je pravi (muzički) put. Ne pravim mnogo kompromisa kada je moj zvuk u pitanju i imam jasnu sliku šta želim da sviram i kako. Ljudi uvek žele da te stave u ‘box’ da ti zalepe etiketu, a ja sam od takvih svrstavanja bežala od samog početka moje karijere. Jednostavno nisam htela da sviram uvek ono što se od mene očekivalo.
Nazivaju vas i ženskim Hendriksom. Da li je bilo teže baš zato što ste žena? A, šta je bila prednost?
– Naravno da je bilo teže u početku, ali i dalje nailazim na prepreke jer sam žena koja se bavi muškim poslom. Ali, to me nikada nije obeshrabrilo ili sputalo da nastavim ka cilju. Prednost je što žene ipak drugačije pristupaju celoj svirci i vođenju benda i što nas nema mnogo. Svet muzike se okreće u pravcu žena u svakom slučaju.
Danas svirate na sceni sa nekima koji su bili vaši idoli kada ste počinjali. Šta biste poručili devojci koja je birala ploče i zamišljala šta će biti kad poraste, iz ove perspektive?
– Mislim da bih bila manje skromna i više sigurna u ono što radim. Pošto dolazim iz Srbije i sviram američku muziku uvek sam imala tu crtu nesigurnosti, negde da moja izvedba nije dovoljno dobra. I naravno jer sam i žena u muškom svetu. Da krećem iz početka bila bih više samouverena.
Formirali ste se kao muzičarka u vreme ratova i protesta u kojima ste učestvovali. Kako se sećate perioda devedesetih? Kako danas na to gledate?
– Svi smo izlazili na ulice i protestvovali i nadali se promenama. To vreme je bilo inspirativno jer smo videli da je bilo tako mnogo ljudi koji su delili naše nade i želje za boljim životom – za evropskim – zapadnim načinom života. Sada kada gledam na to vreme, čudno je videti da smo malo toga promenili. Ali, mislim da svet ide u pravcu promena na koje mi kao individue nemamo mnogo uticaja. Ceo svet je podeljen i potpuno je nepredvidljivo koje će struje prevladati.
Muzika je tada bila glas pobune. Da li i danas ima tu jačinu?
– Naravno. Ne svaka muzika – ali mnogo muzike danas je glas pobune. Ja na svakoj svojoj ploči imam pesme koje i postavljaju pitanja i ističu moj stav o mnogim stvarima koje se dešavaju u svetu. I takva muzika me interesuje i to tražim i kod drugih umetnika.
Šta vam je odlazak u Ameriku doneo? Koliko se razlikuje život mužičara tamo? Šta vas iznova inspiriše?
– Odlazak u Ameriku mi je doneo ono što sam oduvek htela – da budem okružena američkim muzičarima i dišem i stvaram američki sound. Mi smo u prelepoj Kaliforniji o kojoj sam oduvek sanjala i Pacifik – Zapadna Amerika mi potpuno odgovara. Naravno da savršeno mesto ne postoji, ali Amerika mi pruža dovoljno inspiracije. Toliko različitih muzičkih stilova i dalje nisam iscrpela sve inspiracije. Nova ploča će biti potpuno novi zvuk – Gospel/ R&B / Funk/ Blues jamm bend..
U čemu se razlikuju koncerti i publika u Evropi i Americi?
– Publika je različita u svakoj zemlji i najlepši je upravo miks – Pariz jedne večeri, Njujork sledeće, Los Anđeles, Čikago, Amsterdam.. Beograd! Svaka publika ima posebnu čar.
Pored sjajnog sviranja, neizostavne su pohvale vašeg stajlinga. U čemu se najbolje osećate?
– Najbolje se osećam u nekom ekstra dobrom komadu, dobrim štiklama, nešto – „over the top“ – nešto vanserijsko, nešto što se ne viđa svaki dan. Nikad ne kupujem stvari za svaki dan, ja bukvalno imam dve majice i farmerice, ali obožavam da šopingujem „stage cloths“ – odeću za binu – to mi je „fetish“!
Bonus video: Glas, dirka, bas „Hello Like Before“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare