Piše Ana Maria Rossi: Sačuvajmo Kita Ričardsa

A muči me i dalje, više od svega, to što u zla vremena sve može. Svaka nepodopština će proći pod geslom „ćuti, sad nije trenutak“. I nelegitimno uvedeno vanredno stanje, kakvo nije zabeleženo ni u jednoj civilizovanoj zemlji sa više ili manje obolelih od korone, i vlada koja se ponaša kao razredni starešina odeljenju ponavljača i besprizornika na koje se valja svakodnevno istresati, vikati i zaplašivati ih jer su nešto zgrešili, umesto da rade svoj posao i da nas izveštavaju šta su tačno uradili za koliko tačno našeg novca, i da se ponašaju kao servis građana za šta, uostalom, i primaju platu. Nije da sam neki fan ove i ovakve skupštine, ali kad smo kod nje, i ona je nelegitimno raspuštena, iako vidimo da u gotovo svim evropskim zemljama (sa manje ili više koronom zaraženih pacijenata) te institucije rade, makar i u nekim izmenjenim uslovima. Rade iz razloga da građani te zemlje, oni koji ih plaćaju da rade u njihovo ime, ne osete ni u jednom trenutku da će skliznuti u anarhiju ili, daleko bilo, u neki bolesni oblik autokratske vladavine.A kad smo kod autokratske vladavine, još jedna stvar koja mi, od dugog dana, ne da mira, je što ne mogu da provalim da li je ovo početak kraja jednog ozbiljno bolesnog obnašanja vlasti, ili je to početak kraja svakog zrna razuma i iole mislećeg pojedinca. Po količini nekonzistentnih i budalastih izjava u kratkom vremenskom periodu, rekla bih da možda može biti ovo prvo. Po količini autogolova koje su sebi zabili od „najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva koji postoji samo na fejsbuku“ do hapšenja Ane Lalić, novinarke portala Nova, njihovi faulovi se množe na dnevnom nivou. U poslednjih desetak dana primećujem i da je predsednik Srbije ukapirao da mu se više isplati da promeni ton, da još malo utiša i uspori rečenicu, da se povremeno tužno osmehuje, kao bolesnik koji teši svoje najbliže jer i u takvom trenutku želi da bude jak za sve njih,  i da deli šakom i kapom, ne čekajući otvaranje testamenta jer sutra, ionako, ne postoji. Posle pretnje dvonedeljnim zatvaranjem bez samoposluge i nabrajanjem svih beogradskih groblja, on je već nekoliko dana u fazi tihovanja, kada na nas pušta svoje kerbere, dobro izdresirane i unisone u odbrani predsednika koji je apsolutni vlasnik apsolutno svega u ovoj državi, a vlasnik se, za to vreme razbacuje sa po sto evra svakom punoletnom građaninu, kao na seoskoj svadbi. Meni to liči na neki sado-mazo pornić u kome građanima ove zemlje nikad niko unapred ne najavi kad su se promenile uloge, i ne postoji „safe word“.Inače, na ličnom planu, moja misija od početka ove furtutme je da sačuvam majku od virusa jer ga, gotovo izvesno ne bi pretekla. Tako sam naučila i novu reč - komorbiditet. To znači da ako se razbolite od korone, vi imate u startu i neka pridružena oboljenja zbog kojih ćete se teško izlečiti. Moja majka od pridruženih oboljenja ima dijabetes zbog koga je već više od trideset godina na insulinu, astmu, opstruktivni bronhitis, Menijerov sindrom, štitnu žlezdu sa jedva pronađenih 150 mikrograma eutiroksa dnevno, i operisala je rak dojke. Da pojednostavim - kvotu na toj kladionici niko ne bi preživeo. Problem je samo što ona celog života živi kao Kit Ričards i sačuvati je nije baš jednostavno. U to ime, zabranila sam joj da ulazi ikad bilo gde, i da naručuje šta joj treba. Znači, apoteke, samoposluge, trafike... ništa.Onda joj je Vučić pre izvesnog vremena dodelio jedan dan od 4 ujuto do sedam, tako nešto, da može u samoposlugu. Ja se nisam mnogo brinula jer ona u pet ujutro može da bude budna samo ako je tad izašla iz kafane. Međutim, prošlog vikenda me je zajebao, promenio je taj dan za samoposlugu, i ona je bez nadzora pobegla u dve prodavnice.  Ništa joj nije trebalo, valjda joj, mučenici, nedostaju ljudi. Onda sam ja popizdela, pa sam urlala na nju, pa se ona žalila mojim prijateljima da sam joj ja teža od Vučića, pa sam ja rekla da ću je od sad pa nadalje ostaviti samu, zvaću volontere SNS-a da je snabdevaju, pa je ona iskolačila oči i ponavljala „nećunikadvišenećunikadvišenećunikadviše“. Tako se završila poseta samoposluzi.Zahvaljujući dragom Milanu Vlajčiću, jednoj nedavnoj razmeni mejlova i činjenici da me je bilo sramota da mu priznam šta zaista mislim o Verneru Hercogu, reditelju koji me frustrira otkad znam za film, odlučila sam da je sada, na ovom neplaniranom raspustu, vreme da se suočim sa svojim demonima. Nagrada za režiju u Kanu, najbolji film San Sebastiana 1982, “Fickaraldo” (Fitzcarraldo), treći put. Rekoh sebi, prvi put si bila klinka, drugi put je bilo za ocenu, ajde još jednom, treća sreća. Izdržala sam ceo. I bilo je korisno. Saznala sam o sebi da nisam bila glupa zato što sam bila klinka. Samo sam bila klinka. I da nemam nameru da pokušavam da dokučim šta je moj dugogodišnji problem sa još dvojicom filmskih velikana za koje sam htela da odvojim veme u ovom opštem dangubljenju. I da kako nisam do sada, ne moram nikad da spoznam veličinu njegovog omiljenog glumca. Jednostavno, ima velikih glumaca koje ne voliš. Tako ja nikad nisam uspela da zavolim gospodina Kinskog. Sa njegovom ćerkom je već druga priča.Razmišljam ovih dana kakva je sreća što živimo u 21. veku. Da nije interneta, ja bih lepo mogla da zamislim kako nas ovi što smo ih legitimno izabrali, što ih plaćamo da se toliko emotivno iscrpljuju na nama, sa svim mehanizmima vlasti koje imaju u rukama, drže kao u “Andergraundu” zatočenima sledeće tri godine po kućama, kao u nekom lošem rijelitiju, i filuju nas informacijama koje im odgovaraju. Za to vreme je negde nekakav život, a nama se u stanovima rađa treća generacija kučića koje izvode napolje samo na rođendan.Ana Maria Rossi, reditelj(Tekst je uz dozvolu autorke prenet sa njenog fejsbuk profila)https://www.youtube.com/watch?v=TAP1GHNuwQ8Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram