0
U Francuskoj je dobio izvrsne kritike, trenutno igra u 50 bioskopa i vrlo dobro komunicira sa stranom publikom. Od prošle nedelje je u švajcarskim bioskopima, a na proleće počinje da se prikazuje u Španiji, pa Japanu, kaže Vladimir Perišić, reditelj filma "Lost Country" pred sutrašnju premijeru na Festivalu autorskog filma.
Festival autorskog filma, 29. po redu, biće otvoren sutra srpskom premijerom jednog od najnagrađivanijih domaćih filmova u ovoj godini. U pitanju je ostvarenje „Lost Country“ Vladimira Perišića u kojem glavne role tumače naturščik Jovan Ginić i Jasna Đuričić, uz plejadu mladih kojih su se prvi put pojavili na velikom platnu. A igraju Ginić i Đuričićeva sina i majku čiji odnos „tereti“ visoka politička funkcija mame, ona portparolke vladajuće partije tokom studentskih demonstracija 1996. protiv režima Slobodana Miloševića. Jer mlađanog Stefana, kojeg igra Ginić, prijatelji žele da okrenu na „drugu stranu“.
O interesovanju za film svedoči i činjenica da je premijera rasprodata, zbog čega je dodata još jedna projekcija. Reditelj, i uz Alis Vinokur, scenarista Vladimir Perišić istakao je na današnjem susretu s medijima da je „Lost Country“ zamislio kao neku vrstu „ljubavnog pisma“, dok je prethodni, takođe nagrađivani film „Ordinary People“ radio s vremenskom distancom od jednog zločina.
– Želeo sam da se s filmom „Ordinary People“ razračunam sa zločinima devedesetih. A ovaj film, „Lost Country“, koji nikako nije autobiografski, već je delimično inspirisan ličnim iskustvom, radio sam s ljubavlju prema ovim mladim ljudima. Nadam se da smo uspeli da napravimo tačnu sliku mladosti. Film sam snimao na Vračaru, gde sam odrastao, u školi u koju sam išao, „Vladislavu Ribnikaru“, i u Vojvodini gde sam, kao klinac, stalno boravio u vikendici. A prvi kriterijum mi je bio da svi ovi mladi osećaju da ih volim. Takva ljubav ima zaraznu emocionalnu energiju koja se, čini mi se, prenosi i na gledaoce – naveo je Perišić.
Inspirisan je „Lost Country“ donekle bio rediteljevim diplomskim filmom „Dremano oko“.
– Ali, trebalo je dosta vremena da finansiramo film, što je normalno u Srbiji. A snimili smo ga i završili u rekordnom roku – počeli smo snimanje 12. novembra prošle godine a premijeru je imao već krajem maja u Kanu. Scenario mi je bio samo predložak za film. Radim uvek tako što scenario stavim na stranu, snimam naturščike svojom malom kamerom i ponovo pišem scenario na osnovu onoga što sam video kod njih i doživeo s njima. Niko od ovih mladih nije čitao scenario, već su samo okvirno znali o čemu se radi. Moji likovi u filmovima su obično likovi u nekim ranim ili kasnim adolescentskim godinama, i oni nemaju razvijenu svest da su uhvaćeni u političke intrige. I počinju da ih razumevaju vremenom – objasnio je reditelj.
Mladom glumcu Jovanu Giniću, koji je glavni junak ostvarenja „Lost Country“, ovo je prva uloga na velikom platnu. Praktično je iz bazena uskočio u glumu, i pride odmah ovenčan nagradom „Otkrovenje“ na Kanskom festivalu i „Srcem Sarajeva“ za najboljeg glumca na 29. Sarajevo film festivalu, a šaljivo i skromno je pred novinarima rekao da posle susreta s medijima „mora da žuri u školu“:
– Film je prelepa stvar koja se svima nama desila u životu. I film je prelepa stvar, jer me je tokom četiri meseca izvukla iz škole. Zato sam morao da nadoknađujem sve, i sad moram da se vratim i školi i treninzima (smeh).
S obzirom da je radnja filma smeštena u drugu polovinu devedesetih, kada su Beograd i Srbija bili „okupirani“ protestima uperenim protiv tadašnjeg Miloševićevog režima, niko od naturščika, i mladih junaka Perišićevog ostvarenja nije mnogo znao o tom dobu, priznali su Ginić, Ana Simeunović, Miodrag Jovanović i Lazar Kocić.
– Nismo znali mnogo o tom vremenu i Vlada nam je kroz proces snimanja osvetljavao taj period, objašnjavao šta se dešavalo, a i naši roditelji i bake i deke su nam govorili kako su živeli tada – kazali su uglas, dok je Ginić priznao da, nakon što su mu pustili stvarnu scenu kako te 1996. policija tuče protestante, sve je shvatio i „nije ni morao da glumi“.
A upitani da li su danas, u stvarnom životu, politički osvešćeni ili uključeni u društvena zbivanja, kao što je to bio slučaj devedesetih, bili su iskreni:
– Nismo uključeni danas kao mladi u politiku. Verovatno se mladi uključuju tek posle punoletstva, jer misle da tad svojim glasom mogu da urade ili promene nešto.
Film je sniman u „Vladislavu Ribnikaru“, u kojoj se početkom maja desila tragedija, a mladi glumci kazali su koliko im je bilo žao kad se dogodio takav užas u školi.
Film je svetsku premijeru imao na Kanskom filmskom festivalu, regionalnu u Sarajevu i od tada je bio prikazan na tridesetak festivala. Više od mesec dana prikazuje se u francuskim bioskopima, a od prošle nedelje i u Švajcarskoj, a Perišić je otkrio da „Lost Country“ jako dobro komunicira sa stranom publikom:
– To je jedan od razloga što svoje filmove uglavnom radim s Alis Vinokur. Upravo od nekog ko nije upoznat s pričom, imam i pogled spolja. I njen pogled mi je omogućio da nemam obavezu spram istorijskih činjenica, moralnog suda i dao mi priliku da se zaputim ka fikciji i terenu emocija. Ovaj film smo radili kao politički triler, a kroz prizmu tri generacije – deku komunistu, majku portparolku SPS-a i klinca koji ne uspeva da izabere svoju stranu. Želeo sam da ispričam priču o utopiji levičarske ideologije 20. veka. Devedesete sam posmatrao dugo kao kraj 20. veka, kao neku vrstu ćorsokaka istorije. Ali, onda sam shvatio da je svet otišao u drugom pravcu, i da su počele da se vraćaju ekstremne desničarske ideologije za koje sam mislio da su završene. I kad sam otišao u Francusku da živim, tu sam našao onu crvenu liniju u odnosu na fašizam, i to je promenilo moj odnos prema devedesetim. Tek sam ih onda video kao početak 21. veka. Pa, evo i jutros je objavljeno da je ekstemna desnica pobedila u Holandiji…
Govoreći o uspehu filma u Evropi, Perišić je kazao da je u prvoj nedelji prikazivanja u francuskim bioskopima, u sedmici kad je „zaigralo“ 73 internacionalna naslova, „Lost Country“ bio drugi najbolje ocenjen:
– U Francuskoj je dobio izvrsne kritike, trenutno igra u 50 bioskopa i vrlo dobro komunicira sa stranom publikom. Od prošle nedelje je u švajcarskim bioskopima, a na proleće počinje da se prikazuje u Španiji, pa Japanu. U Francuskoj su bioskopi veoma živi, ali svuda postoji problem. Striming platforme predstavljaju opasnost s kojom se film suočava. A bilo bi mi žao da film postane nešto kao opera. Za razliku od Francuske, u Beogradu su bioskopi potpuno uništeni. Rekao bih da ovde postoji strah od kulture. Ako ukinete kulturu, to je najbolji način da vladate ljudima. Neophodna je ovde volja da bi se negovala kultura – poručio je Vladimir Perišić.
Film „Lost Country“ će se, nakon sutrašnje premijere na Festivalu autorskog filma, od 30. novembra naći u svim srpskim bioskopima.
Bonus video: Rad domaćih slikara na filmu „Seljaci“
