0
Diskusija je mogla ići do u beskraj, a ja nisam želela da zakasnim. Morala sam učiti, želela sam da sviram klavir, a u pansionu su me čekali, govori Mileva Marić o jednom od prvih susreta s budućim suprugom Albertom Ajnštajnom.
Mileva Marić, jedina žena primljena na studije matematike i fizike daleke 1896. u Cirihu, zaljubljuje se u školskoj klupi u 18-godišnjeg Alberta Ajnštajna. Od tih prvih susreta plete se knjiga „Ajnštajn i ja“ italijanske naučnice i spisateljice Gabrijele Grejson.
Ljubaznošću „Akademske knjige“ prenosimo delove knjige koja je poslužila kao predložak za film koji bi trebalo da počne da se snima u Italiji:
Nije pričao svoju priču nadmenim ili hvalisavim tonom, naprotiv. Pažljivo je nabrajao datume i događaje – bio je to izveštaj kojem ništa nije trebalo dodati. Dopao mi se taj njegov način pričanja, linearan, monoton. Lišen nadstruktura, koje, između ostalog, ne bih ni razumela. I bez gotovih fraza.
„Zašto niste ostali u Milanu? I tamo ima dobrih škola.“
„Ne, nisam mogao da budem sa svojom porodicom. Otac bi me želeo kraj sebe u porodičnom preduzeću, a ja nisam mogao da budem inženjer. Ne podnosim pomisao da svoju energiju i svoje vreme koristim kako bih svakodnevni život učinio sofisticiranijim samo radi sticanja dobiti.“
„A čime hoćete da se bavite?“
„Postaću profesor! Misliću samo zarad ljubavi ka mišljenju!“
„To mi se čini ispravnim.“
„Moja budućnost je moja, i samo moja! Dakle, njome se moram baviti ja!“
„Ali i ovde, u ovoj školi, postoje pravila koja se moraju poštovati.“
„Neću dozvoliti da me ovi pedantni akademici promene.“
„Znanje je snaga.“
„Znanje je njihova slabost! Mašta je naša snaga!“
Nisam se slagala, ali ne odgovorih. Diskusija je mogla ići do u beskraj, a ja nisam želela da zakasnim. Morala sam učiti, želela sam da sviram klavir, a u pansionu su me čekali.
Ovaj Ajnštajn izazivao je u meni uistinu neobičan bes. Ta sveznalica koja je mislila da je bolja od drugih. Htedoh ga zamoliti da me pusti da prođem, ali ne uspeh zadržati neki unutrašnji naboj.
„Poznajete Empedokla?“, upitah izazivačkim tonom.
„Molim?“, reče zaprepašćen.
„Empedokle, predsokratovski filozof koji je proučavao kosmogoniju, teoriju porekla kosmosa.“ Sad sam se ja namerno pravila sveznalica.
„Hm…“ Koprcao se.
„Empedokle je, prema onome što se zna, prvi postavio jedno jednostavno pitanje: ‘Šta je svetlost?’“ Uništavala sam ga.
„I šta je odgovorio?“
Ta radoznalost me je poremetila.
Previše je nalikovala mojoj.
„Empedokle je verovao da je Afrodita, žena, stvorila ljudsko oko i da je u njemu zapalila vatru omogućavajući nam tako da vidimo.“
„Ali to je smešno! Da je tako, videli bismo dobro i noću!“
Opet me je poremetio. Nije sumnjao u moje reči, već u delo istorijske ličnosti o kojoj sam mu govorila.
„Pretpostavio je da su sunčevi zraci povezani s onima što izlaze iz naših očiju. Jeste maštovito, ali da nije bilo njega, danas ne bismo imali kontrateorije Aristotela, zatim Euklida, Ibn Hejsama, Keplera, Njutna, Faradeja i konačno našeg dragog Džejmsa Klerka Maksvela.“
„Koji kaže da je svetlost elektromagnetno zračenje.“
„Tačno, ali kako sam vam pokazala…“
„Da, da, primite moje izvinjenje!“
„I dobro je.“
„Nisam mislio…“
„Da jedna žena može diskutovati o ovim temama? Zašto ste onda hteli da idete sa mnom? Da biste gubili vreme?“
„Ne, nisam hteo… jednostavno nisam mislio…“
„Niste mislili da ženu može zanimati rotor električnog polja, koji je jednak i suprotan stopi varijacije gustine magnetnog fluksa?“
„To je Faradejev zakon.“
„Faradej-Nojman-Lencov zakon, odnosno treća jednačina Maksvelovog sistema, ako ćemo da budemo precizni.“
Neopozivo sam ga spustila na zemlju.
Kraj
Bonus video: Mileva Marić, dama u senci svoga muža
